Studenti protiv Zakona o radu

Izvor: http://www.masina.rs/?p=4578 – 21.4.2017.–


Kada se govorilo o Zakonu o radu nije bilo podrške studenata, niti bilo koje grupacije da nas podrži. Sada se na transparentima koje drže mogu pročitati parole koje se odnose upravo na taj zakon.
Tim rečima se predsednik Samostalnog sindikata Srbije Ljubisav Orbović po prvi put oglasio o protestima protiv režima Aleksandra Vučića koji traju od početka meseca. Orbović nije trošio previše riječi rekavši da na zahtjeve studenata „nema komentara“. Istom prilikom Orbović nije propustio pozdraviti rad Vučićeve vlade i izraziti zadovoljstvo „evropskim putem kojim se Srbija kreće“ kao i nadu kako će i u budućnosti sindikat i vlada zajedničkim snagama poboljšavati radnički položaj. I upravo se u takvom stavu može uvidjeti grotesnost uloge takvih sindikalnih predstavnika u današnjem sistemu, koji vernije izvršavaju ulogu vladinog PR-a nego boraca za radnička prava i povoljnije uslove rada.
Ciničan stav prema učesnicima najmasovnijeg društvenog pokreta u proteklih sedamnaest godina ne predstavlja iznenađenje s obzirom na to da je Orbović deo iste one političke i ekonomske elite protiv koje se protesti i vode. Predsednik najveće sindikalne organizacije u Srbiji na čijem se čelu nalazi od 2007. godine a prilikom poslednjeg reizbora na sindikalnom kongresu 2015. dobio je premijerovu otvorenu podršku. Na tom sindikalnom kongresu Aleksandar Vučić je izjavio da vlada ne može bez podrške sindikata, te izrazio uverenje u Orbovićev reizbor. Tu Vučićevu izjavu od prije dvije godine treba uzeti ozbiljno, njegovoj vladi svakako bi bilo teže bez portparola poput Orbovića, spremnih da licemjerno nasrnu na mogućnost rađanja antirežimske opcije.
O Orbovićevim tvrdnjama oglasili su se i učesnici „Protesta protiv diktature“ koji su ga „obavestili“ kako su mnogi studenti bili u prvim redovima na protestima protiv donošenja Zakona o radu 2014. godine, a podsetili su ga i kako je on „neposredno nakon održanog govora umesto u protesnu šetnju sa radnicima, otišao u Vladu službenim kolima“. Brzo su zaboravljena i obećanja generalnog štrajka i radikalizacije protesta ukoliko ZOR bude donešen. Loš zakon je i dalje prisutan a peticiju za njegovo ukidanje raspisuju leve organizacije, a na loše stanje upozoravaju studenti na protestima.
Sve to nepogriješivo govori o liderima kakav je Orbović kao o onima koji rade na pasiviziranju, a ne boljem organiziranju radničkih borbi. Tako treba da bude jasno da Orbovića na toj poziciji ne „drže“ članovi sindikata zadovoljni njegovim učinkom u borbi za radna prava, već upravo vlasti zadovoljne njegovim nečinjenjem.
Pomirljiv stav predsednika SSSS-a prema narušavanju radničkih prava se može pratiti još od 2008. godine kada su on, Branisalv Čanak (UGS „Nezavisnost) i Stevan Avramović (Unija poslodavaca Srbije) potpisali Opšti kolektivni ugovor (OKU) u prisustvu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i ministra za rad Rasima Ljajića. Još je iste godine Gradski sindikat metalaca Nezavisnost isporučio kritiku OKU-a, prema kojoj taj dokument više služi sakrivanju neodgovrnih vladinih obećanja nego većoj zaštiti prava radnika. Iako je vlada isprva dala obećano prošireno dejstvo, već je početkom 2009. stavila van snageodluku o primeni OKU-a. Čitava stvar protekla je bez značajnog sindikalnog otpora, a kamoli od strane njegove elite kojoj pripada Orbović.
Ipak, važno je naglasiti da nisu svi sindikalci takvih stavova, te da ima dosta sindikata i njihovih predstavnika koji svakodnevno vode bitke za radna prava. Istovremeno u sve većem broju slučajeva ti ljudi prepoznaju važnost povezivanja sa borbama koje nisu vezane samo za radno mesto, pa tako i značaj saradnje sa studentima i civilnim sektorom.
Tako i po pitanju već pominjanog Zakona o radu postoje konkretni primeri saradnje. Studentske organizacije Gerusija i Udruženje romskih studenata, kao i Omladinski centar CK13 su 2013. godine potpisali sporazume o suradnji s novosadskim ogrankom SSSS-a. Ova udruženja su osmislila i pokrenula video kampanju u kojoj su u saradnji sa sindikatom objašnjavali ključne probleme novog Zakona o radu i načina na koje će on legalizirati još težu eksploataciju na radnim mjestima. I to nije sve, upravo su isti ti studenti i studentkinje sa članovima i članicama nekoliko sindikata u Novom Sadu prekinuli tadašnju javnu raspravu o Zakonu o radu, smatrajući da nisu obezbeđeni demokratski uslovi za njeno sprovođenje. Tom dobrom primeru borbe radnika i studenata je prisustvovao i sam Orbović.
Tokom protesta protiv ZOR-a koji je održan u Beogradu studenti, okupljeni oko nekoliko levih organizacija, su bili u prvim redovima, spremni i na dalju radikalizaciju. Međutim, ostali su razočarani kada je stigla vest da je zakon usvojen u skupštini bez gotovo ikakvog otpora. Govornici i demonstranti su se tada razišli uz posmrtni marš koji su s razglasa pustili Orbović i Čanak.
Iste leve organizacije su na poziv Levog samita Srbije prošle godine organizovale prvomajski protest koji su sindikalne centrale propustile stavljajući verski praznik ispred borbe za radna prava.
Prema nekim procenama čak 70% prihoda SSSS ostvaruje od rente, a tek 30% od članarina, što govori o pomenutom problemu smanjivanja i odumiranja članstva. Tome što nema podmlađivanja svakako doprinosi činjenica da je gotovo nemoguće zamisliti sindikalni rad u okviru novih privatnih firmi koje često zapošljavaju mlade ljude. I to je problem protiv koga se sindikat mora boriti, a izjave kojima se ide uz dlaku vlasti tome ne doprinose.
Problemi na relaciji između studentskog i radničkog pokreta zaista postoje, ali za njih je neopravdano optuživati „nesolidarnost“ studenata. Prave uzroke treba tražiti u inerciji sindikalnog vođstva te nedostatku strategija koje bi mladim ljudima, sadašnjim i budućim radnicama i radnicima predstavile sindikate kao relevantne aktere u njihovim životima. Tako je nužno da sindikati imaju jasnije stavove po pitanju radničkih prava koja se prventsveno tiču mladih ljudi kao što su prekarizacija, agencijski rad, rad na crno, te općenito nezaposlenost mladih i odlazak mladih iz zemlje. Time bi sindikati ne samo pomogli mladima, već i sami sebi, budući da bi privukli nove članove.
Svojim javnim blagosiljanjem antiradničkih politika, Ljubisav Orbović savršeno obavlja posao namjenjen režimski opredjeljenom sindikalnom predstavniku. Igra ulogu lažnog demokratskog regulatora, nekoga tko tobože u ime čitavog radništva vrši nužan pritisak na vladu i „podseća“ je na goruća socijalna pitanja. Suštinski, radi se o običnoj odbrani nedomokratske i antiradničke strukture donošenja odluka.
Dobro je što postoji sve veći broj sindikata i njihovih predstavnika koji prepoznaju značaj socijalnih zahteva i političkih borbi koje se vode na ulicama. Takvo širenje radničke i studentske solidarnosti vodi smeni elite kojoj pripada i Orbović.




Perspektiva jeftine radne snage nije za mlade i obrazovane

Autor: Zoran Stojiljković
Danas, 21. aprila 2017.–


Profesor na Fakultetu političkih nauka i predsednik UGS „Nezavisnost“ govori za Danas o studentskom buntu i socijalnim tenzijama
*Od studenata, penzionera, nezaposlenih i svih građana očekujemo da nam se pridruže na prvomajskom protestu, koji organizujemo sa kolegama iz Saveza samostalnih sindikata * Svaki protest koji želi da preraste u pokret mora da sadrži političke i socijalne zahteve * Ključna je promena izbornog sistema koja će omogućiti i građanima, a ne samo partijskim vrhuškama, da utiču ko će se i sa kakvom biografijom naći na izbornoj listi
– Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ bez zastava i govora i želje za tutorstvom podržava zahteve studenata za elementarnim demokratskim izbornim ruhom Srbije…
… kao i nepristajanje na sudbinu siromašne, duhovno poništene, zabačene evropske provincije. Istovremeno, od studenata, kao i penzionera, nezaposlenih i svih građana očekujemo da nam se pridruže na prvomajskom protestu, koji sa motom o većim zaradama i manjim nejednakostima organizujemo sa kolegama iz Saveza samostalnih sindikata, kaže za Danas Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik UGS „Nezavisnost“.
* Kako komentarišete to što su se studentima priključili i sindikati koji tvrde da protesti imaju i egzistencijalnu dimenziju i da je to protest gladnih i onih bez posla?
– Upravo potrebom da se spoje politička i socijalna dimenzija promena. U poslednjih četvrt veka nagledali smo se štrajkova zloupotrebljenih za obračune sa političkom i poslovnom konkurencijom, kao i zahteva za vanrednim izborima posle kojih je sve ostajalo isto. Ako ne i gore. Uostalom, mi barem imamo iskustvo „redovnih“ vanrednih izbora gotovo svake godine. Protest se može završiti usvajanjem (dela) zahteva, a da ne dođe do ozbiljnih promena. Za razliku od protesta pokret mora formulisati celovitije promene. Hoćemo li doći do takvog pokreta zavisi od širine i objedinjenosti zahteva i mere u kojoj oni pogađaju vitalne interese zaposlenih i svih građana.
* Imaju li protesti studenata, osim političkih, i socijalnu dimenziju i u čemu se ona ogleda?
– Svaki protest koji želi da preraste u pokret koji proizvodi demokratske promene mora, pogotovo u društvima sa slabom demokratskom kondicijom i kulturom, sadržati i političke i socijalne zahteve. Političke promene, bez socijalnih, tek su promene garnitura na vlasti. Ekonomski razvoj bez demokratije vodi tek u klimatizirano Rimsko carstvo u kome imate stan, kola i plazma televizor, ali se jednako ništa ne pitate. Posebno je to vidljivo u (polu)periferijskim društvima, u toj meri zavisnim od korporativnog kapitala i njegovih političkih zastupnika, kao što je to naše. Demokratija i socijalna pravda i solidarnost zaista idu ruku pod ruku. Ogoljenim interesima profita važni su, međutim, samo stabilan poredak i pouzdan saveznik koji garantuje ostvarenje sopstvenih prioriteta. Demokratija na nivou institucionalne ljušture ili pre izborne oblande tada je tek poželjna. ali ne i naročito nužna politička destinacija.
* Mladi ne pristaju da budu jeftina radna snaga.
– Pristati na život na nivou pukog preživljavanja nije dostojno čoveka. Perspektiva prekarne i jeftine radne snage koja je za male pare uvek na izvolte potencijalnim poslodavcima svakako nije za mlade i obrazovane. Izlaz nije, međutim, ni u paroli „samo da diplomiram pa da emigriram“. Glasanje i protestovanje su čin učestvovanja i težnje za boljim. Emigriranje to svakako nije jer na kraju krajeva jeste čin predaje. Ako nam to naša deca urade, odnosno ako mi to napravimo njima, ostaćemo tek čuvari plaže u zimskom periodu na obali kojom vladaju lojalni i podobni politički kameleoni i mediokriteti.
* Da li su studenti probudili sindikate i radnike koji su već izvesno vreme u nekoj vrsti letargije?
– Buđenje i pokretanje usnulih i letargično pomirenih nije najbolja asocijativna slika. U prirodi je mladih da, lišeni tereta svakodnevice, postavljaju široke demokratske i političke zahteve i da nastoje da ih povežu sa zahtevom za smanjenje već drastičnih, a i dalje rastućih društvenih nejednakosti. Trgovi Pariza, Rima ili Atine su dokaz kako u koliko-toliko demokratskom okviru funkcioniše jedinstvo radnika i studenata. I ne radi se tu samo o radnicima u užem smislu. Nismo li i mi novinari, profesori, sudije i inženjeri, kao i vojnici i policajci duboko uniženi padom profesionalnih standarda i služenjem kadrovima sa kupljenim diplomama i „romansiranim“ biografijama „uspešnih“ poslovnih ljudi bliskih politici? Na drugoj strani, zalažući se i za pristojan, dostojanstven rad danas mladi se bore istovremeno i za sopstvenu poželjnu budućnost.
* Može li siromaštvo i nezaposlenost biti pokretač masovnijeg okupljanja građana?
– Siromaštvo i nezaposlenost su, nažalost, konstanta u naših poslednjih četvrt veka. Oni sami po sebi proizvode pre apatiju i pomirenost, ako ne i ciničnu spremnost za penjanje pomoćnim stepenicama korupcije i partijskog udomljavanja, nego protestnu energiju. Da bi oni postali okidač protesta i promena, višestruko već varani građani i zaposleni moraju da poveruju u snagu solidarnosti, sopstvenu moć i, u kulturi sklonoj proizvođenju vođa, u znanje, integritet i poštenje onih koji ih predvode. Imajući u vidu meru recikliranosti likova na (opozicionoj) političkoj sceni taj posao je tek na svom početku.
* Šta je važno za „Nezavisnost“?
– Za nas u „Nezavisnosti“ bitne su demokratske izborne procedure, ali je ključna promena samog izbornog sistema koja će omogućiti i nama građanima, a ne samo partijskim vrhuškama da utičemo ko će se naći i sa kakvom biografijom uopšte na izbornoj listi i u poziciji da bude izabran. Uostalom, to je konstanta u odnosu prema akterima politike koju od osnivanja imaju UGS „Nezavisnost“. Ko misli da smo možda ovoga puta ćutali neka pogleda našu poruku članstvu i građankama i građanima od 23. marta. Ne treba pokazivati tek naknadnu političku pamet.
* Na protestima su se pojavili i zahtevi za izmenu Zakona o radu, ali i zaštitu i poboljšanje statusa radnika?
– Širenje svesti o urgentnosti rešavanja socijalnih zahteva i pristojnom radu i životu kao samoj pretpostavci demokratskog odlučivanja svakako ohrabruje. Ali druga strana – strana krupnog kapitala i njegovih političkih ali i akademskih i medijskih zastupnika, neretko i plaćenika, jeste daleko snažnija i uvezanija. Ovi zahtevi moraju biti umreženi sa zahtevima za političkom demokratizacijom i naći svoje sindikalne zastupnike ali i adekvatni politički kišobran i reprezente. Na drugoj strani levica kao prirodni saveznik nikad nije ovde lošije stajala.
Za veći minimalac gotovo opšta saglasnost
* Traži se i povećane minimalne cene rada. Koliko je to ostvarivo?
– Mislim da ovoga puta oko nužnosti povećanja minimalne cene rada postoji, iz raznih razloga, gotovo opšta saglasnost. No samo povećanje „minimalca“ bez rasta zarada i, naravno rasta proizvodnje, vodi samo preraspodeli u kojoj ćemo sutra svi raditi za između dvesta i osamsto evra. Je li prosek od ni celih četiristo evra sudbina namenjena Srbiji? Je li penzija od dvesta-trista evra kruna nečije karijere i decenijskog rada? Treba li zbog nastalog stanja i dalje kažnjavati zaposlene koji pred pretnjom stečaja i gubitka radnog mesta odu u prevremenu penziju? Treba li da mladi rade na bedno plaćenim i nesigurnim poslovima ispod svojih kvalifikacija? Ili račun treba da konačno, bar onaj politički, plate sve vladajuće garniture koje su nas dovele do stanja raširenog siromaštva u kome su nejednakosti duplo veće od evropskog proseka.
Prozivke iz „Sloge“
* Vaš kolega predsednik sindikata „Sloga“ Željko Veselinović proziva ostale sindikate zamerajući im što ćute o svemu što nam se događa?
– Za svaku pohvalu je što „Sloga“ i Veselinović podržavaju zahteve za smene onih koji su se oglušili o demokratske procedure i za organizovanjem novih izbora pod demokratskim i fer uslovima. Pitanje je, međutim, koliko pravo na prozivanje ima neko ko se prethodno, pod ne bitno boljim izbornim uslovima, ukrcavao na razne izborne političke brodove i ulazio u parlament i vršio savetničke političke funkcije




Ko krade rad?

Izvor: LSS 19/04/2017.–


Nakon decenija tranzicione agonije i nakon tri godine primene novog Zakona o radu Srbija se pozicionira kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Postojeći pravni okvir zajedno sa političkim odlukama da se čak i kršenje lošeg Zakona toleriše omogućavaju stranim i domaćim poslodavcima da na toj agoniji parazitiraju besramno uvećavajući svoj profit. Levi samit Srbije u cilju stvaranja društva koje u prvi plan stavlja interes ljudi, a ne kapitala, suprotstavlja se ovakvoj politici, pokreće kampanju “Ko krade rad?” i zahteva izmenu Zakona koja će povratiti dostojanstvo radnicama i radnicima Srbije.
Politika koja se rukovodi tržišnom logikom u prvi plan stavlja prihode poslodavca što uzrokuje katastrofalne socijalne posledice. Zakonom definisana minimalna zarada, predviđena kao izuzetak, postala je standard i predstavlja mizernu sliku cene rada za koju su prinuđeni da rade radnice i radnici u Srbiji. Prosečna plata nije mnogo veća, niti je dovoljna za pokrivanje najosnovnijih životnih troškova. Pored toga veliki broj ljudi nema priliku ni da započne ili da nastavi tržišnim turbulencijama prekinuti radni vek.
Privatizacija i deregulacija tržišta rada značile su kompletno uništavanje domaće privrede, uništavanje fabričkih postrojenja i masovna otpuštanja. Radnice i radnici, bez ikakve socijalne sigurnosti postaju samo jeftine, ili gotovo besplatne, alatke za uvećanje privatnog profita, dok armija nezaposlenih omogućava stalno snižavanje cene rada. Ako nećete da radite za minimalac, ima ko hoće. Stanovništvo Srbije, dovedeno na ivicu egzistencije, nemajući izbor biva prinuđeno da prihvata mizerno plaćene poslove na kojem će biti primorana da radi prekovremeno, bez mogućnosti odlaska na pauzu, u smenama koje se određuju danas za sutra, bez ugovora na neodređeno…
Istovremeno, ogromna količina budžetskog, dakle, zajedničkog novca ulaže se u privatni sektor kroz razne vrste subvencija. Na taj način poslodavcu je radnik besplatan, a profit koji ubira dobrim delom dolazi direktnim prelivanjem budžetskih sredstava u privatni džep.
Naša beda se prodaje kao tržišna konkurentnost. Umesto makar minimalnog povećanja socijalne zaštite kao reakcije na sve izraženiju socijalnu bedu u Srbiji, država nezavidno stanje radnika i radnica predstavlja kao prednost reklamirajući nas investitorima kao “visoko kvalifikovanu, a jeftinu radnu snagu”. Ovakva konkurentnost podrazumeva uništavanje sindikata, devastiranje sistema socijalne zaštite i prinudu da se radi sve više za sve nižu naknadu.
Ali nije svima tako loše. Statistike svrstavaju Srbiju među zemlje sa najizraženijim nejednakostima u društvu. Dakle, sa jedne strane veliki broj ljudi koji poseduju malo ili ništa, i jedan uski krug privilegovanih koji poseduju mnogo. Pratimo li tok novca lako možemo ustanoviti ko se okoristio u prethodne tri decenije, kome je privatizacija pomogla da otuđi bogatstvo koje se u našem društvu gradilo zajedničkim snagama i zajedničkim sredstvima.
Zakonom o radu koji je trenutno na snazi legalizovan je nesiguran položaj radnica i radnika, a njihovo organizovanje u borbu za bolji položaj učinjeno gotovo nemogućim. Klima neizvesnosti i nesigurnosti koju ovakvo stanje generiše produžava u beskonačnost egzistencijalnu agoniju većine stanovništva u Srbiji. Nulta tačka borbe za promenu ovakvog stanja je vraćanje na dnevni red Zakona o radu i njegova izmena koja u prvi plan ističe interes radnica i radnika. Takav zahtev je početak našeg suprotstavljanja mehanizmima kojima se kontinuirano, decenijama krade naš rad!
Pozivamo sve koji žele da se pridruže ovom zahtevu da potpišu peticiju:
https://www.peticije24.com/peticija_za_izmenu_zakona_o_radu_-_ko_krade_rad
Kampanja “Ko krade rad?”
Levi samit Srbije
www.levisamitsrbije.org
www.facebook.com/levisamitsrbije
www.twitter.com/levisamitsrbije




Protesti ispred Trajala i Unije poslodavaca

Izvor: Danas, 17.04.2017.-


Udruženi sindikati Srbije „Sloga“ ne mire se sa otkazom uručenim svom aktivisti Vladici Tomaševiću

U slučaju da Vladica Tomašević, predsednik sindikata „Sloga“, ne bude vraćen na posao nakon otkaza koji je nezakonito dobio zbog svoje sindikalne aktivnosti organizovaćemo protest ispred fabrike Trajal u Kruševcu. Postoji predlog da se simbolično, zbog kršenja radničkih prava, taj protest održi 1. maja, odnosno na Međunarodni dan rada – najavljuje za Danas Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“.

Naš sagovornik ističe da će „Sloga“ prvo podneti tužbu nadležnim sudskim organima i Inspekciji rada i zatražiti da se Vladica Tomašević momentalno vrati na posao jer po tumačenju te sindikalne centrale nije postojao nijedan razlog za njegovo otpuštanje. – U slučaju da do toga ne dođe bićemo prinuđeni da organizujemo proteste. Pored demonstracija ispred Trajala organizovaćemo i protest ispred sedišta Unije poslodavaca Srbije u Beogradu, s obzirom da je Miloš Nenezić, generalni direktor te kruševačke fabrike ujedno i potpredsednik te poslodavačke organizacije koja je dužna da utiče na njega i spreči ga u njegovom pokušaju šikaniranja sindikalnih aktivista – naglašava Veselinović. Podsećanja radi, Vladica Tomašević, predsednik sindikata „Sloga“, u kruševačkoj fabrici „Trajal“ dobio je otkaz 7. aprila, kako tvrde u USS „Sloga“, zbog svoje sindikalne aktivnosti i kritikovanja rukovodstva preduzeća na čelu sa Nenezićem kao i zbog podrške „Protestu protiv diktature“ koji se odvija u gradovima širom Srbije.

Sa druge strane, iz Trajala poručuju da Tomašević otkaz nije dobio zbog svoje sindikalne aktivnosti, već da je proglašen tehnološkim viškom s obzirom da je „zbog ekonomičnosti poslovanja prestala da postoji celina u kojoj je on radio, a radio je na poslovima održavanja kruga“. Takođe, u Trajalu tvrde da je program rešavanja viška zaposlenih, kojim je obuhvaćen i Tomašević, donet pre nego što su studenti počeli sa demonstracijama tako da ni to nikako ne može biti razlog za otkaz koji je dobio.




Sindikat obrazovanja Srbije ne želi da se meša u proteste građana

Izvor: glaszapadnesrbije.rs, 14.04.2017.-


Sindikat obrazovanja Srbije ne želi da se meša u proteste građana nezadovoljnih izbornim rezultatima, navodi se u saopštenju.

“Slobodna je volja svakog građanina da na demokratski način protestuje ili ne učesvuje u protestima. Smatramo da svi činioci uključeni u obrazovni sistem Srbije moraju odgovorno i posvećeno raditi svoj posao, bez političkog delovanja u školama. Škole moramo zaštititi od bilo kakvog oblika političkog organizovanja, lobiranja i etiketiranja. Podržavamo i brinemo podjednako o svojoj deci bez obzira na njihove lične političke stavove i opredeljenja”, navodi predsednik SOS za Moravički okrug, Dragan Pešić.




Dogovor ključan za socijalni dijalog

Autor: Jorgos Dasis, predsednik Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta (EESK)
Razgovarala: Smiljana Vukojičić
Izvor: EurActiv.rc, 13.4.2017.

Kakvo je stanje socijalnog dijaloga u EU?
Socijalni dijalog je na evropskom nivou uvek postojao. Rezultati su nekad bili fantastični a nekad osrednji. Ova Unija je uprkos nedostacima uspela da garantuje sjajne domete za gradjane koji žive na njenoj teritoriji. Nažalost od izbijanja ekonomske krize, koja je nastala kao posledica finansijske krize iz 2008. koja je uvezena u Evropu, konstatovali smo da su velika načela koja su odse nametnula tokom izgradnje Evrope zaboravljena.
Tako smo zaboravili na ono što je u Ugovoru iz Rima nazvano uskladjivanjem u napretku, što znači da treba pomoći regionima koji su na nižem nivou razvoja da napreduju, a ne obratno.
Iz ponašanja dobrog broja vlada konstatovali smo da je solidarnost zaboravljena.
Od 2014. smo svedoci blage promene mentaliteta, i nadam se da će se predlogom za budućnost EU, koji će biti podnet do kraja godine i nadam se usvojen sledeće godine, poboljšati stanje Unije biti na dobrobit ljudi koji tu žive, a uostalom i Srbije koja će postati članica EU.

Koji su rezultati i prioriteti Komiteta u skorije vreme?
Na nivou Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta rezultati dijaloga su dobri, i pomenuću vam nedavni primer. Jednoglasno smo predložili Evropskoj komisiji osnovu socijalnih prava za zonu evra, a mi kažemo za celu teritoriju EU. Jednoglasno usvajanje uključuje poslodavce, radnike i treću grupu koja se sastoji od velikog broja reprezentativnih organizacija civilnog društva.
Sada smo počeli da radimo na predlogu o budućnosti Unije, to je potpuno novo i biće završeno verovatno u julu.

Koje su osnovne zamisli vašeg plana za EU?
Predsednik sam institucije i odlučili smo pre nedelju dana da uspostavimo grupu koja će raditi u tom pravcu, predsedavaću tom grupom, ali ne želim javno da izražavam lična mišljenja kao da su mišljenja svih.

Koja je vaše lično mišljenje o budućnosti Evrope?
Verujem da Evropa mora da se razvija u pravcu mnogo više zajedničke politike, i mnogo više politike koja garantuje ekonomsku i socijalnu koheziju, jer to je element zbog kojeg je Unija uvek bila privlačna. EU je počela sa šest zemalja, i bilo je dosta zemalja koje su bile kandidati, recimo moja zemlja Grčka. Ali uslov za pristupanje bio je da postoji parlamentarni demokratski sistem. I kada je bio državni udar u Grčkoj 1967, Ugovor o pridruživanju bio je poništen i Grčka je pristupila 1981, nakon što je ponovo uspostavila parlamentarni režim. Slično je bilo i sa Portugalijom i Španijom.
Dakle, Unija garantuje mir, slobodu izražavanja, generalno gledano sve slobode, i pre svega izvestan nivo socijalne i ekonomske kohezije.
Nećemo ostvariti napredak sa građanima koji se bore da prežive, koji nekada umiru od gladi i hladnoće. Unija mora da donese odluke u tom pravcu, neke predloge smo u EESK već formulisali, i nadam se da ćemo do jula imati još predloga.

Koji su problemi u socijalnom dijalogu?
Rezultati našeg dijaloga su ohrabrujući. Ono što je manje ohrabrujuće su odluke koje donosi savet ministara jer nažalost neke vlade zemalja članica se ponašaju kao da nema obaveza, već samo prava u EU, i to je neshvatljivo.
Da vam navedem primer: komitet kojim imam čast da predsedavam se bavio velikim problemom izbeglcia i azila. Na osnovu malih misija u 11 zemalja članica i Turskoj napisali smo izveštaj i zatražili pravu politiku azila i migracija na nivou Unije. Evropska komisija je to uvažila i napisala je predlog prema kojem svaka zemlja članica mora da prihvati odredjen broj izbeglica, u zavisnosti od mogućnosti svake pojedinačne zemlje.
Razočaravajuće je konstatovati da neke zemlje, čiji gradjani su u prošlosti imali koristi od solidarnosti – bilo je recimo mnogo madjarskih ili poljskih izbeglica u Zapadnoj Evropi, danas odbijaju da odobre malo azila, malo ljudskosti, ljudskim bićima koja to traže.

Kakva su vaša isksutva u saradnji sa Srbijom?
Kao i u slučaju drugih zemalja kandidata, uspostavili smo mešoviti komitet EU, odnosno EESK, i Srbije. Svestan da svugde ima teškoća i da se stvari ne mogu popraviti od danas do sutra. Potrebno je razgovarati, i potrebno je da naši srpski partneri, kao i vlada, shvate da se kroz konstruktivan dijalog izmedju socijalnih partnera, uz uključivanje drugih organizacija, doći do modela kojim će svi biti zadovoljni. I EU je proizvod stalnog dijaloga od 1950. kada je počelo da se govori o Zajednici za ugalj i čelik (CECA).

Imate li preporuke u pogledu modela socijalnog dijaloga?
Ima više formi dijaloga. Dijalog na nivou Međunarodne organizacije rada je tripartitni i čine ga sindikati, poslodavci i vlada. Specifičnost tog dijaloga je što vlada ima 50 odsto, i po 25 sindikati i poslodavci. U EESK je dijalog drugačiji – trećina poslodavci, trećina sindikati, trećina ostala udruženja koja su reprezentativna. Mi dakle nemamo vladu u dijalogu.
Rešenje koje se primenjuje u Srbiji (gde učestvuje i vlada) može da funkciomiše. Uslov je da Vlada nije prisutna da bi nametnula svoja viđenja, već da bi saslušala partnere. Jedna od mogućnosti bila bi da vlada bude prisutna, ali da se uzdržava od glasanja, i da drugi partneri razgovaraju kako bi se došlo do konsenzusa. Ako svako pokušava da nametne svoje viđenje drugima, to neće funkcionisati.

Bili ste pobornik ideje minimalnog prihoda na nivou EU, u kojoj je fazi ta zamisao?
Radimo na njenom usvajanju. EESK je usvojio velikom većinom, dobili smo veliku podršku, ali sada treba pronaći način finansiranja.
Moj predlog je jednostavan – zemlje koje već imaju neki model, tim bolje – mogle bi da ga unaprede, ili da olakšaju budžet. Problem je kako da to postane obavezujuća odluka EU, sa fondom kojim se to finansira.
Nemojte misliti da nudimo kule ig radove. Precizirao sam u tom tekstu da je reč o minimalnom prihodu za preživljavanje, koji bi se utvrdjivao kao procenat ekonomije koji je prihvatljiv za sve, što znači da će se iznos razlikovati od zemlje do zemlje. Naš cilj je da više ne bude žena i muškaraca, ljudskih bića, koji zimi umiru od zime i gladi. To je neprihvatljivo.

Background
Evropski ekonomski i socijalni komitet (EESK) je savetodavna institucija EU u okviru koje se odvija tripartitni socijalni dijalog. Tri strane u dijalogu su udruženja poslodavaca, sindikati i druge reprezentativne organizacije civilnog društva. Trenutno ima 350 članova. EESK je osnovan 1957. godine, na samom početku izgradnje Evrope. Kao savetodavno telo učestvuje u donošenju propisa na nivou EU u vezi s ekonomskom i socijalnom politkom. Radi kao savetodavno telo evopskim institucijama – Evropskoj komisiji, Evropskom parlamentu i Savetu EU.




Zagreb: Solidarnost prema izrabljivanim radnicima Geoxa iz Srbije

Autor: L.R.
Izvor: http://www.h-alter.org/vijesti/zagreb-solidarnost-prema-radnicima-geoxa-iz-srbije – 13.4.2017.–


„Stanje u tekstilnoj i obućarskoj industriji bi se danas slobodno moglo nazvati robovlasničkim. Ovim putem želimo poslati podršku radnicima iz Vranja da znaju da nisu sami, da imaju podršku radnika iz Hrvatske'“, kazao je na jučerašnjoj konferenciji za medije Zlatan Topalović iz HCRS-a. Na konferenciji se javnost nastojalo upozoriti na intenzivno i neprestano izrabljivanje radnika obućarskog brenda Geox u Vranju, gradu na jugu Srbije.
Konferenciju su organizirali Novi sindikat i Hrvatski centar za radničku solidarnost (HCRS) kao članovi međunarodne sindikalno-aktivističke platforme Clean Clothes Campaign koja trenutno vodi akciju solidarnosti pod nazivom The real cost of our shoes. Iako je presica bila zamišljena pred dućanom Geoxa u Ilici, policija nije dozvolila održavanje na toj lokaciji, stoga je održana na obližnjem uglu Ilice i Tomićeve ulice.U Europi često slušamo o uvjetima rada u zemljama poput Bangladeša, Kambodže ili Indije. Međutim, takvi uvjeti stigli su i do našeg susjedstva
Nakon uloženih 15 milijuna eura, talijanski Geox je 2015. otvorio tvornicu u Vranju uz visoke državne subvencije od 11 milijuna eura pri čemu se premijer Aleksandar Vučić hvalio dovlačenjem uglednog stranog investitora. Ohrabren Vučićevom izdašnom financijskom injekcijom, Geox se bacio u biznis, tj. u masovnu eksploataciju 1300 radnica i radnika koji svakodnevno rade za plaću kojom ne mogu pokriti ni osnovne životne potrebe te pritom tvrde i da doživljavaju mobing od strane nadređenih. Radi neizdrživog tempa rada, vozila hitne pomoći često posjećuju tvornicu, a uprava svim silama nastoji opstruirati slobodno sindikalno organiziranje.
Novinarima se u ime Novog sindikata obratio glavni tajnik Tomislav Kiš.
“U Europi često slušamo o uvjetima rada u zemljama poput Bangladeša, Kambodže ili Indije. Međutim, takvi uvjeti stigli su i do našeg susjedstva. Uprava Geoxa radnicima predlaže da umjesto pauze za wc nose pelene, a da bi postigli norme, radnici često rade bez zaštitne odjeće. Stvara se psihoza straha i ucjena radnim mjestom s ciljem ponižavanja radničke klase kako bi eksploatacija bila što veća. Iza sjajne fasade koju često viđamo na revijama stoje slomljeni i ucijenjeni ljudi koji rade za minimalac ili ispod minimalca. Sindikalni rad se zabranjuje, a ako se nakon pritiska javnosti dozvoli, prave mu se strahovito velike prepreke“, rekao je Kiš i dodao kako prvi zahtjevi organizacije Clean Clothes Campaign prema upravi Geoxa uključuju slobodno sindikalno organiziranje, pravo na kolektivno pregovaranje i podizanje uvjeta rada.
U ime HCRS-a potporu radnicima u Vranju uputio je Zlatan Topalović.
‘“Borba protiv kapitala i za povećanjem radničkih prava jedino je moguća ako je nadnacionalna u vidu povezivanja radničkih borbi. Ono što za kapitaliste znači priliku za biznis i bolje uvjete poslovanja, za radnike znači nisku cijenu rada i stagnaciju plaća, uz otežano sindikalno Nakon uloženih 15 milijuna eura, talijanski Geox je 2015. otvorio tvornicu u Vranju uz visoke državne subvencije od 11 milijuna euraorganiziranje i nesigurne radne uvjete. Stanje u tekstilnoj i obućarskoj industriji bi se danas slobodno moglo nazvati robovlasničkim. Ovim putem želimo poslati podršku radnicima iz Vranja da znaju da nisu sami, da imaju podršku radnika iz Hrvatske“‘, kazao je Topalović.
Kako je istaknuo Kiš, prošlogodišnji profit Geoxa iznosio je 900 milijuna eura. Do tolikog iznosa došlo se krvavim radom tisuća sindikalno neorganiziranih radnika poput onih iz Vranja. Osim spomenutog izrabljivanja za šaku dinara, značajan profit Geoxu u Srbiji omogućuje i neplaćanje carinskih poreza što je bio još jedan Vučićev velikodušni poklon. Time se ideja slobodnog tržišta ostvaruje u praksi, a to znači radničko stvaranje ekstraprofita kapitalistima bez upliva države putem poreznog ometanja sigurnog protoka robe.
Budući da izrabljivački interesi kapitala ne poznaju granice, radnička borba se u temeljima mora postaviti također bezgranično, a jučerašnja presica označava ispravan korak u tom smjeru.




Ključna reč je siromaštvo, Srbija postaje Kambodža

Izvor: Danas, 13.04.2017.

Autor: Z:R. –


Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije u Kragujevcu Jugoslav Ristić, koji je svojevremeno bio sindikalni vođa Zastavinih oružara, smatra da su razlozi za aktuelni protest u Srbiji egzistencijalni.

A da su politički utoliko, jer je politika do njih dovela, pa samo politikom, odnosno promenom politike mogu i da se izleče, što su mladi ljudi dobro uočili. Njihova definicija razloga za početak protesta, prema Ristićevom mišljenju, nije bila uobličena, a najverovatnije da nije ni danas, što je manje važno: instinktivno su osetili da je vreme, Srbija je u slobodnom padu. – Ključna reč je siromaštvo i projektovani proces koji je do toga doveo.

LJudi u Srbiji ne vole da govore o svom siromaštvu, stide se, ali ono ulazi u domove većine. Nedavna anketa Republičkog zavoda za statistiku je pokazala da 64 odsto građana Srbije ima osećaj siromaštva. Mladi ljudi su to definisali u paroli: „Nećemo da budemo jeftina radna snaga“, navodi Ristić. Ističe, pritom, da se dogodio proces koji Srbiju pretvara u Kambodžu, a region u treći svet. On je projektovan u skladu sa interesima predstavnika krupnog kapitala, koji su nam deindustrijalizovali državu. Izgubili smo 850.000 radnih mesta u industriji, čemu je kumovala naša tzv. „politička elita“ koja je naloge sprovodila, svesna toga šta čini.

To su činili i oni prethodni na vlasti, a ovi danas najbeskrupuloznije.

– Vrhunac beščašća sadržan je u Zakonu o privatizaciji koji je omogućio gašenje poslednjih 500 preduzeća kroz stečaj, zbog nepostojanja interesovanja za privatizaciju. Mi koji smo u tim fabrikama radili, znamo mnogo bolje od političara bez dana radnog staža i kvazistručnjaka koji su fabrike videli samo na televiziji, da od toga nije bilo sve za bacanje, kaže Ristić i dodaje da poneki „investitor“ koji otvori neki industrijski pogon sa tehnologijama zasnovanim na manuelnom radu zatrpava tragove sprovedenog nečoveštva.

NJima inženjeri nisu potrebni. Mala grupa ljudi prepoznaje problem

– O zaduživanju države, koje nas vodi u ropstvo, opskurnim televizijama koje obmanjuju narod, koristeći nacionalno blago – frekvencije, već je dosta rečeno. Zato je nedovoljno što je samo jedna grupa mladih ljudi prepoznala kuda idemo. Većina ljudi u Srbiji nije. Kada uz njih budu svi oni koji žive od svog rada, dogodiće se povratak nade u kuće većine građana. Za sada ovi mladi ljudi samo bude nadu.

Nadam se da su istrajni, poručuje Ristić.

 




SNS osudio sindikat prosvetnih radnika zbog podrške protestima studenata

Izvor: Beta, 13.04.2017.-


Narodni poslanik Srpske napredne stranke (SNS) i poverenik Gradskog odbora te stranke u Čačku Marko Parezanovića osudio je danas većinski sindikat čačanskih prosvetnih radnika „Sindikat obrazovanja Čačak“ (SOČ) koji je podržao proteste studenata i učenika u Čačku i Srbiji, ističući da je „šokiran“ saopštenjem profesora.

„Ovo saopštenje SOČ-a samo potvrđuje moju tvrdnju da se pojedini profesori na časovima bave politikom i huškaju đake, čak i one maloletne da idu na proteste. I s obzirom na to da im taj posao prilično loše ide sada vidimo i zvanična saopštenja“, navodi se u saopštenju Parezanovića.

Prema njegovom mišljenju bilo bi „mnogo pametnije“ da se razgovara o izmenama zakona o visokom obrazovanju ili kako da se što kvalitetnije primeni dualno obrazovanje u Čačku.

„A ljudi iz SOČ-a kada već pozivaju studente i učenike na proteste bi trebalo da budu svesni da se tim protestima kite političari koji su najodgovorniji za ekonomsku katastrofu koju je Srbija doživela 2012. godine i zbog koje smo morali da se opredelimo za mere štednje“, navodi se u saopštenju Parezanovića.

SOČ je juče saopštio da podržava protest „Protiv diktature“ koji su prethodnih dana organizovali mladi, uglavnom studenti, u gradovima širom Srbije i da smatraju da „kao učitelji, nastavnici i profesori treba da budu uz svoje đake i studente i podrže način njihovog izražavanja nezadovoljstva“.

U Čačku je do sada održano pet protesta „Protiv diktature“, a novi protest zakazan je za večeras u 18.00 časova.




Video: Raditi za GEOX u 21. veku – Slučaj Srbije

Izvor: masina.rs, 12.04.2017.-


Video „Raditi za GEOX u 21. veku – Slučaj Srbije“ donosi direktna svedočenja radnica i radnika ove firme o njihovom iskustvu na radu i posledicama koje on nosi.

Naš tekst o radnim uslovima u fabrici Geox u Vranju možete pročitati na ovom linku, a izveštaj o načinu funkcionisanja proizvodnih lanaca u industriji obuće koji su uradile kampanja „Abiti Puliti“ i inicijativa „Change your shoes“ na ovom linku.

https://www.youtube.com/watch?v=L9VYiGrcZ3E




Slobodno tržište u praksi

Izvor: radnicki.org, 11.04.2017.

Autor: Luka Resanović. –


OBUĆARSKI BRENDOVI DO PROFITA DOLAZE INTERNACIONALNIM IZRABLJIVANJEM RADNE SNAGE

Međunarodno istraživanje o radnim uvjetima u obućarskoj industriji u šest zemalja istočne i jugoistočne Europe jasno razotkriva kako ideja i teorija slobodno-tržišnog kapitalizma izgleda u praksi. Dok vlasnici velikih obućarskih brendova izbjegavaju carinske poreze te zbrajaju milijarde, a njihovi proizvodi preplavljuju dućane diljem Europe, radništvo perifernih zemalja koje svojim radom stvara te iste proizvode prisiljeno je raditi za crkavicu.

Proteklih mjeseci često smo pisali o teškom položaju radništva u tekstilnoj i obućarskoj industriji u Hrvatskoj gdje su plaće, radni uvjeti i radnička prava na izrazito niskim razinama. Na primjeru GEOXA iz Vranja pokazali smo grozno stanje u Srbiji, a ovom prilikom ćemo predstaviti rezultate međunarodnog istraživanja o katastrofalnim uvjetima rada u obućarskoj industriji u šest zemalja istočne i jugoistočne Europe – Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Albaniji, Rumunjskoj, Slovačkoj i Poljskoj. Istraživanje su prošle godine provele organizacije Clean Clothes Campaign (CCC) i projekt CHANGE YOUR SHOES, a uključuje 179 intervjuiranih radnica i radnika iz 12 tvornica. Sve tvornice proizvode cipele za poznate zapadnoeuropske brendove kao što su ZARA, DEICHMANN, LOWA, GEOX, BATA itd. Prema dostupnim podacima, u obućarskom sektoru u ovih šest zemalja ukupno radi oko 120.000 ljudi.

Za početak valja istaknuti kako se proces proizvodnje odvija po trgovinskom režimu poznatom pod imenom Outward Processing Trade (OPT) čime se uvelike pogoduje kapitalu. Naime, brendovi u proizvodne zemlje (BiH, Albanija, Makedonija) šalju sirovine koje tamošnji radnici zaprimaju i od njih sastavljaju i šivaju cipele da bi ih onda poslali natrag u te zemlje gdje se cipele konačno etiketiraju i prodaju na europskom tržištu. Ono što je ključno jest da su brendovi u ovom protoku robe potpuno oslobođeni plaćanja carinskog poreza čime se vrše goleme uštede odnosno zarađuje dodatni profit. Nakon što ih je Europska unija oslobodila plaćanja poreza nauštrb interesa nacionalnih ekonomija, brendovi svoju najveću uštedu i profit stječu preko teške eksploatacije radništva u proizvodnim zemljama.

Rezultati istraživanja pokazali su da kontaktirani radnici zarađuju minimalac kojim ne mogu pokriti osnovne životne potrebe. Raskorak između minimalne plaće koju oni primaju i procijenjene plaće potrebne za osnove životne potrebe četveročlane obitelji veći je nego u Kini.

Foto: CCC | Velika razlika između propisanog minimalnca i plaće potrebne za život četveročlane obitelji

Nadalje, osim što rade za crkavicu kojom ne mogu pokriti osnovne potrebe (pa nakon radnog vremena moraju ulaziti u sferu sive ekonomije ili njihovi partneri/ce moraju ići raditi u inozemstvo pa im šalju novac), radnice i radnici u ovim tvornicama nemaju ni plaćene prekovremene sate, teško dobivaju pravo na godišnji odmor, ne uplaćuje im se zakonski propisano socijalno osiguranje, rade pod ekstremnim temperaturama (ljeti u halama zna biti i 40 stupnjeva). Da ovdje ne bude kraj užasu, njihovo zdravlje izloženo je visokom riziku jer nemaju adekvatnu zaštitu od mnogih otrovnih kemikalija i supstanci kojima su okruženi. Primjerice, radi brzine koja se od njih traži, radnici u nekim tvornicama ne nose zaštitne rukavice. Uprava pred radništvo stavlja sistem kvota koje je nemoguće ispuniti u regularnom radnom vremenu stoga često ostaju raditi i prekovremeno, što uzrokuje dodatni stres. U nekim zemljama (Albanija, BiH, Makedonija) pojedini ispitanici nisu dobili ni minimalnu plaću iako su odradili hrpu prekovremenih sati u mjesecu. Ovi radnici mogu se anonimno požaliti, ali pravnu zaštitu nemaju.

Naime, osim robovskog tretmana, radnicima iz svih šest zemalja i 12 tvornica zajedničko je da nisu sindikalno organizirani, a upravo takva – jeftina i neorganizirana – radna snaga najviše odgovara vlasnicima, tj. kapitalističkim izrabljivačima i parazitima. Također, državne inspekcije za rad u tvornice zalaze rijetko, a kada dođu, ranije se uredno najave što upravama daje vremena da se pripreme.

Uz EUROPSKU UNIJU koja kapitalu osigurava bescarinski protok robe, glavni saveznici u izrabljivanju radništva su nadnacionalne institucije i državni kreditori – MMF, SVJETSKA BANKA i EUROPSKA KOMISIJA. Istraživanje tako navodi da, prije nego što državama daju svoje lihvarske kredite, ove institucije traže ispunjenja određenih uvjeta, a jedan od njih jest i stroga fiskalna disciplina u pogledu ograničenja rasta (minimalnih) plaća. Tako radništvo ostaje zarobljeno u okovima najamnog rada čime ne mogu započeti samostalan obiteljski život.

“Moja supruga i ja radimo u ovoj tvornici. Drago nam je što smo našli posao, ali ne možemo zamisliti podizanje djece s ovakvim tvorničkim plaćama. Naši roditelji i rođaci nas ne mogu financijski pomagati, stoga ovisimo o ovoj mizernoj plaći. Htjeli smo se preseliti iz sela u grad radi bolje života, ali s ovim plaćama ne možemo plaćati stanarinu i režije u grad“, rekao je istraživačima jedan rumunjski radnik.

Osim što ne mogu započeti samostalan život, mnogi moraju raditi dodatne poslove da bi preživjeli. U Makedoniji mnoge radnice nakon posla idu na polje čime se njihov radni dan produljuje za još nekoliko sati, a u Rumunjskoj radnice često ostaju samohrane majke jer muževi odlaze trbuhom za kruhom na Zapad kako bi im slali novac, pa radnice djecu podižu same.


Osim robovskog tretmana, radnicima iz svih šest zemalja i 12 tvornica zajedničko je da nisu sindikalno organizirani, a upravo takva, jeftina i neorganizirana, radna snaga najviše odgovara kapitalističkim izrabljivačima i parazitima. Također, državne inspekcije za rad u tvornice zalaze rijetko, a kada dođu, ranije se uredno najave što upravama daje vremena da se pripreme.


Prema istraživanju udruge potrošača TUDATOS VÁSÁRLÓK EGYESÜLETE, slična situacija je i u Mađarskoj gdje za zapadne kapitalističke brendove (ADIDAS, DOLCE & GABBANA, CHRISTIAN DIOR itd.) u podjednako teškim uvjetima rade desetine tisuća radnica i radnika. U slučaju rasta sindikalnog organiziranja i zahtjeva za boljim radnim uvjetima, kapitalisti se služe starom prijetnjom – relokacijom proizvodnje u neku drugu zemlju. Ova prijetnja česta je i u Srbiji.

Kao prijedlog rješenja, istraživači CCC-a i projekta Change your Shoes traže od Europske unije i nacionalnih vlada definiranje i implementaciju dostojanstvene životne plaće (living wage) koja bi trebala iznositi 60 posto od prosječne plaće u svakoj državi. Osim toga, traži se i hitno osiguravanje slobode sindikalnog organiziranja u svim poduzećima.

Navedeno istraživanje iznimno je vrijedno jer nam pokazuje kako u praksi izgleda slobodno tržište i što sa sobom nose toliko razvikane strane investicije koje na sva zvona zazivaju političke elite u svim europskim postsocijalističkim državama. Nakon privatizacije i sustavnog uništavanja domaće industrije zadnjih dvadesetak godina, ove periferne zemlje postale su zone jeftine radne snage za zemlje europskog centra i njihove investitore, u ovom slučaju obućarske brendove i poduzeća. Mogućnosti jednakog i zajedničkog razvoja zemalja unutar velike “europske obitelji” neostvarive su, a danas je jasno da su kvazi-prijateljska međunarodna priznanja sa zapada ranih 1990-ih dolazila uz poveću cijenu i uvjete.

Na konkretnom primjeru obućarske i tekstilne industrije vidimo da se iza slobodarskih proklamacija i fraza o slobodnotržišnoj ekonomiji bez državnog uplitanja, kao i o slobodi razmjene, protoka robe i kapitala krije sloboda izrabljivanja stotina tisuća sindikalno nezaštićenih neposrednih proizvođača- radnika. Drugim riječima, kapitalisti (kao prisvajačka klasa koja živi od tuđeg rada) koriste spomenute slobodarske fraze kako bi upakirali svoje klasne interese i motive, a u tome imaju svesrdnu pomoć sve većeg broja medija, ekonomista i političara. Dok lihvarske institucije poput MMF-a kreditorskim zahtjevima i ucjenama prema državama brinu da se gore opisani klasni odnos učvrsti, izdajničke, kompradorske i antinarodne vlade diljem Europe (ROBERT FICO, ALEKSANDAR VUČIĆ, VIKTOR ORBAN i sl.) na takva pravila igre objeručke pristaju čime je stvoreno jako savezništvo protiv radništva. U nacionalnim parlamentima oni nisu usamljeni, budući da se za istu politiku i privlačenje investitora zalažu i mnoge “opozicijske” stranke.

S obzirom na današnju jačinu kapitalističkog saveza, zahtjevi za slobodom sindikalnog organiziranja i utvrđivanjem dostojanstvene plaće svakako su važni koraci prema naprijed. U suradnji sa borbenim sindikatima, politička ljevica mora se stoga organizirati na principima borbe protiv domaćih antiradničkih vlada i establišmenta, kao i na principima internacionalne solidarnosti jer se protiv sistema internacionalne eksploatacije može boriti jedino suradnjom svih radnih naroda. Klasni položaj radnika u Poljskoj, Albaniji ili Srbiji jednak je položaju radnika u Hrvatskoj, BiH ili Mađarskoj. Dosljedna, iskrena i učinkovita radnička borba ne poznaje granice, a svako odstupanje od tih temeljnih principa svjesno je djelovanje protiv emancipacije radničke klase.

RADNIČKA PISMA

Radnički portal kreće s objavljivanjem radničkih pisama te ovim putem pozivamo sve radnice i radnike da nam se obrate s pričom s vlastitog radnog mjesta koju bismo onda objavili (moguće je i anonimno) na portalu. Cilj radničkih pisama jest u konkretnom raskrinkavanju pojedinačnih slučajeva eksploatacije i u podizanju svijesti o stanju radničke klase danas u kapitalizmu.

Radnička pisma možete slati u inbox FB stranice Radničkog portala ili na e-mail: urednistvo@radnicki.org




Nastavljeni protesti u Beogradu, Nišu, Novom Sadu…

Izvor: Novi magazin, Beta, 11.04.2017.-


Još jedan „Protest protiv diktature“ održan je danas u Beogradu i drugim gradovima Srbije.

Nekoliko hiljada, uglavnom mladih ljudi i radnika okupilo se danas u Beogradu na trosatnom „Protestu protiv diktature“, koji je organizovan zbog nezadovoljstva izbornim rezultatima.

Okupljanje je počelo oko 18.00 ispred Vlade Srbije, a protestna povorka prošla je potom preko Slavije, Beogradskom ulicom, zatim Bulevarom kralja Aleksandra, odakle je Ruzveltovom ulicom otišla do Mašinskog fakulteta, pa ulicom Kraljice Marije u Takovsku, pored Radio-televizije Srbije do Doma Narodne skupštine na Trgu Nikole Pašića.

Ceo skup protekao je bez incidenata.

Studenti su na čelu kolone nosili veliki baner na kome je pisalo „Fer slobodni izbori, sloboda medija, departizacija, zaštita i poboljšanje radnih prava“, što su i njihovi zahtevi koji se navode na Fejsbuk stranici „Protiv diktature“.

Kolonu je predvodilo još nekoliko velikih transparenata na kojima je pisalo „Narod gladuje, elita se raduje“, „Vučiću Šrederu“, dok su predstavnici sindikata Sloga nosili transparent „Radnik nije rob“.

Kolonu je predvodio kombi sa kojeg je na razglasu puštana muzika, uglavnom EKV-a i Azre.

Tokom šetnje studenti i radnici su uzvikivali „Studenti, radnici – zajedno smo najjači“, „Vučiću lopove“, „Vrati babi penziju“, „Pokrao si izbore“, „Gde to mrtvi glasaju“, zviždali pištaljkama i pozivali građane povicima „Izađite napolje“, a nosili su i transparente podrške radnicima širom Srbije i transparente na kojima je iskazano nezadovoljstvo zbog medijskog izveštavanja.

Studenti su ispred RTS-a održali minut ćutanja za novinara i vlasnika „Dnevnog telegrafa“ Slavka Ćuruviju, koji je ubijen na današnji dan pre 18 godina.

Preko razglasa se čulo da je u vreme kada je Ćuruvija ubijen ministar informisanja bio aktuelni premijer i pobednik predsedničkih izbora Aleksandar Vučić, koji je u to vreme izjavljivao da će se osvetiti Ćuruviji.

Protest je završen ispred Doma Narodne skupštine uz povike „Sutra u 18.00“, za kada je najavljen 10. „Protest protiv diktature“.

Organizatori protesta i dalje nisu poznati, a na skupovima studenata se niko zvanično ne obraća.

Kako se navodi na Fejsbuk stranici „Protiv diktature“, studenti zahtevaju smenu političke elite na čelu sa Aleksandrom Vučićem, fer i slobodne izbore, smenu članova Republičke izborne komisije i Regulatornog tela za elektronske medije (REM), slobodu medija koja bi se ogledala u smeni odgovornih urednika Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine i oštrih kazni za urednike svih medija koji krše medijske zakone i kodeks.

Studenti zatim traže momentalno razrešenje svih stranačkih i korumpiranih funkcionera u javnim preduzećima, decentralizaciju, kao i promenu prioriteta ekonomske i socijalne politike, poboljšanje prava svih radnika, zaštitu životnog standarda stanovništva i u potpunosti javno finansirano i svima dostupno obrazovanje i zdravstvo.

Protest je danas održan i u Novom Sadu, Nišu i Kruševcu.

 

Veselinović: Srbija ne želi da bude zemlja u kojoj radnici nose pelene za 200 evra

Predsednik Ujedinjenog sindikata Sloga Zeljko Veselinović rekao je u obraćanju učesnicima devetog „Protesta protiv diktature“ ispred Vlade Srbije u Beogradu da Srbija ne želi da bude zemlja u kojoj radnici nose pelene za 200 evra.

„Mnoge moje kolege ne dolaze ovde jer su državni plaćenički sindikati. Mladi su na ulicama jer ne žele da žive u Srbiji u kojoj radnici nose pelene za 200 evra“, rekao je Veselinović, aludirajuči na prava radnika u preduzećima u Srbiji.

Veselinović je rekao da je stopa nezaposlenosti u Srbiji najveća u Evropi.

„Građani Srbije plaćaju raznorazne bitange iz Južne Koreje i Kine koju naše radnike tuku, ne dozvoljavaju im dolazak u toalet“, kazao je on.

Zahvalio je studentima na podršci, posebno na borbi za sebe i svoje roditelje.

Ispred zgrade Vlade Srbije zapaljene su baklje.

 

 




„Siguran sam da će država morati da se umeša“

Izvor: B92, Tanjug, 11.04.2017.-


Beograd — Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović kaže da 12.000 radnika u sistemu Agrokora u Srbiji redovno rade i dobijaju plate.

Videćemo da li će i kakve će biti posledice, ali siguran sam da će država morati da se umeša, kaže Orbović za RTS.

On kaže da je reč o dobrim firmama koje imaju proizvod i tržište.

Orbović je govorio i o teškoj situaciju u Goši i najavio inicijativu da se izmenama Krivičnog zakonika uvede zatvorska kazna za posladavce koji ne izmiruju redovno obaveze prema radnicima.

 

„Promena vlasnika za 24h – enigma je ko je“

Beograd — Predsednik SSSS Ljubisav Orbović je izjavio da se još ne zna da li je novi vlasnik Goše iz Smederevske Palanke u stvari stari vlasnik iz Slovačke.

Orbović je najavio da će taj sindikat ponovo pokrenuti inicijativu da se izmenama Krivičnog zakona predvidi zatvorska kazna za poslodavce koji ne plaćaju radnike.

Na pitanje da li će se predstavnik novog vlasnika Goše danas ili sutra, kako vlasnici očekuju, pojaviti u Goši, Orbović je rekao za RTS da se očekuje dolazak novog vlasnika, ali da se još ne zna kada će se on pojaviti, kao i da je ‘najveća enigma’ ko je novi vlasnik.

Slovačka firma „Žos Trnava“ prenela je 100 odsto kapitala i imovine Fabrike šinskih vozila Goša iz Smederevske Palanke na kompaniju „Lisnart holdings limited“ sa sedištem na Kipru.

„Ko je novi vlasnik to je najveća enigma, da li je novi vlasnik stari vlasnik ili je to stvarno novi vlasnik i kako je tako brzo došlo do promene vlasništva preduzeća, skoro za 24 sata kada se desio problem“, rekao je Orbović.

On kaže da će se tek videti i koja je vizija tog novog vlasnika za dalje funkcionisanje fabrike.

„Pre par godina smo pokrenuli inicijativu na Socijalno-ekonomskom savetu da izmeni Krivični zakon tako da se kada se ne isplate tri zarade, a mislimo da je mnogo bolje rešenje dve plate, da se krivično odgovra. Da se mora završiti zatvorom ili žestokom sankcijom sankcioniše, ali nažalost to tada nije prihvaćeno. Već na prvoj narednoj sednici SES-a ćemo pokrenuti tu inicijativu ponovo“, naglasio je Orbović.

Na primer, u Nemačkoj je predviđena zatvorska kazna od godinu do tri godine u tim slučajevima, a Orbović ističe da je prilikom nedavne posete predstavnika Evropske konferendacije sindikata rečeno da Srbija neće dobiti zeleno svetlo da uđe u EU ako ne bude sankcionisala poslodavce koji je ne plaćaju radnike.

Orbović je kazao da problem sa Gošom već duže traje i da je trebalo radnici ranije da uđu u štrajk – pošto se sada radnicima duguje tridesetak plata.

On dodaje da radnici nisu znali da im se ne uplaćuju doprinosi i da su mislili da će se situacija rešiti kada firma bude dobila poslove.

„Ako se kasni više od 15 dana sa platom treba ući u štrajkove da bi se sprečile ovakve situacije. Ako se kasni dva ili tri meseca, to se posle teško vraća u normalno stanje“, naglasio je Orbović.

Prema njegovim rečima, to je začarani krug kada se neko preduzeće privatizuje, novi vlasnik ga opljačka, pa država ga opet preuzima da bi ga ponovo podigla na noge radi nove prodaje.

Vlada Srbije odobrila je u ponedeljak isplatu jednokratne pomoći od po 60.000 dinara zaposlenima u privrednom društvu Goša, kao i sredstva za overu zdravstvenih isprava zaposlenima. Republički fond za zdravstveno osiguranje izvršiće overu zdravstvenih isprava, koje će važiti narednih šest meseci.

Premijer Aleksandar Vučić je 7. aprila bio u Smederevskoj Palanci, gde je došao na poziv radnika Goše koji štrajkuju zbog neispunjenih obaveza prema njima, uključujući neisplaćene plate i probleme sa zdravstvenim knjižicama, stažom i daljom sudbinom firme.




“Investitori kad to čuju, okrenu se i odu”

Izvor: B92, 11.04.2017.

Autor: Jelena Stjepanović. –


Izmenjeni Zakon o radu primenjuje se u Srbiji već dve i po godine. Usvajanje kontroverznih izmena u leto 2014. godine pratile su brojne sindikalne primedbe, a sam proces je i okončan tako što su dugotrajni pregovori i usaglašavanje sa reprezentativnim sindikatima prekinuti i Zakon je usvojen u Skupštini.

„Zakon je u Parlament dospeo takav kakav je, jer ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Aleksandar Vulin nije umeo da pregovara, već je slušao poslodavce, Američku komoru i strane investitore. To je dobar zakon za njih, daje im ekstra profit, a uzima iz džepa svakog radnika kako bi se oni bogatili“, poručio je tada jedan od sindikalnih vođa, Ljubiša Orbović, inače lider Saveza samostalnih sindikata Srbije.

Da li ova tvrdnja stoji, najbolje će pokazati vreme, činjenica je da je za nešto manje od tri godine nezaposlenost znatno smanjena. Sa oko 20 procenata te 2014. na nešto ispod 14 procenata, koliko je trenutno.

Da li se te dve stvari mogu dovesti direktno u vezu, pitali smo pravnog stručnjaka Mirka Kovača, koji već godinama učestvuje u izradi preporuka FIC-a, kako bi se srpsko radno zakonodavstvo modernizovalo, uskladilo sa tekovinama Evropske Unije i dovelo do unapređenja privrednog ambijenta i zaštite prava kako zaposlenih, tako i poslodavaca.




U „Fori textile“ sastanče rukovodstvo i sindikalci, najavljeno rešenje na obostranu korist

Izvor: infokg.rs,11.04.2017.-


Rukovodstvo kompanije „Fori textile“ i reprezentativni sindikati održali su sastanak povodom situacije koja je nedavno izazvala veliku pažnju javnosti – pobune radnica koje su nadređene optužile za zlostavljanje, na kome je dogovorena platforma za nastavak pregovora i zaključivanja kolektovnog ugovora kod poslodavca.

U kompaniji „Fori“ održan je sastanak predstavnika Uprave preduzeća i reprezentativnih sindikata kod poslodavca – Samostalnog sindikata metalaca Fori textile i Sindikata nezavisnost Fori textile, kao i gradskih i republičkih predstavnika navedenih sindikata. Na sastanku je ugovorena platforma za nastavak pregovaranja i zaključivanja kolektivnog ugovora kod poslodavca u zakonskom roku i u duhu dobre volje da se njime dođe do najboljih rešenja i za zaspolene i za poslodavca, navodi se u saopštenju koje potpisuju predstavnici sindikata i direktorka kompanije.

Poslodavac je, rečeno je u saopštenju, zauszeo stav o pojedinim dezinformacijama koje su se nedavno pojavile u medijima i konstatovao da slične eventualne situacije mogu anneti samo štetu obema stranama, te ne bi trebalo da se dogode nego preduprede dobrom međusobnom komunikacijom.

Podsetimo, krajem marta oko 400 radnica preduzeća „Fori tekstil“ pobunilo se jer, kako se tada tvrdilo u saopštenju Saveza samostalnih sindikata Kragujevca, rade po 12 sati dnevno, a primaju minimalnu zaradu, na poslu se onesvešćuju, pozivaju ih telefonom da iznenada dođu, ucenjuju ih, pa čak i gađaju predmetima, te su odlučile da se „suprotstave višegodišnjem zlostavljanju“. Iz kompanije su dematovali ove navode.




Udruženje Sindikata penzionera Srbije podržalo zahteve studenata koji protestuju

Izvor: novaekonomija.rs, 10.04.2017.-


Udruženje Sindikata penzionera Srbije saopštilo je da podržava zahteve studenata koji protestuju u Beogradu i u nekoliko gradova u Srbiji, prenosi Beta.

„Zahtevima studenata dodajemo još jedan – poništavanje svih zakona kojima su degradirana prava penzionera, vraćanje otetih penzija i vraćanje penzionerima i zaposlenima većinskih upravljačkih prava nad PIO fondom“, navodi se u saopštenju Sindikata penzionera.

Taj sindikat je podsetio da je 28. marta održao protest u Beogradu zbog umanjenja penzija od novembra 2014. godine.

Svakodnevni protesti sudenata organizovani preko društvenih mreža, počeli su 3. aprila, a njihovi zahtevi su smena članova saveta REM-a i članova RIK-a, kao i čelnika RTS-a, razrešenje predsednice Narodne skupštine Maje Gojković, sređivanje biračkog spiska, pojednostavljenje procedure glasanja u dijaspori i poništavanje u delu javnosti spornih doktorata ministra policije Nebojše Stefanovića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog.




Gde su isparili prekovremeni sati

Izvor: kragujevacke.rs, 10.04.2017.-


Posle odbijanja da rade prekovremeno po 12 sati,uz radnice u proizvodnji stao i Samostalni sindikat koji je za 8. april najavio štrajk, iako je pre samo nekoliko dana predsednik tog istog sindikata podržao izjavu poslovodstva da je sve po zakonu

Rasplet sukoba između radnica u proizvodnji i poslovodstva preduzeća „Fori tekstil”(bivša „Zastavina” tapacirnica)mogao bi da usledi već za dva dana. Za subotu, 8. april, Samostalni sindikat preduzeća zakazao je generalni štrajk ako menadžment fabrike ne ispuni zahteve radnica, pre svega vezane za bolju organizaciju rada, dužinu radnog vremena i visinu plata.
To je onaj isti sindikat čiji je predsednik Zoran Lazić pre nedelju dana svojim potpisom podržao saopštenje poslovodstva da se u preduzeću poštuju prava radnika i da oni imaju ograničeno radno vreme, pravo na odmore i naknadu za rad u svemu usklađene sa zakonom.
A kakvo je, ustvari, pravo stanje u preduzeću javnost je upoznata u sredu, 29. marta, kada je grupa zaposlenih posetila Savez samostalnih sindikata Kragujevca. Tada je radnica u proizvodnji Milena Belošević, u svoje i ime grupe kolega, saopštila da su zaposleni dva dana ranije odbili da rade prekovremeno 12 sati, od šest popodne do šest ujutru, iako im je iz poslovodstva naređeno, jer za te prekovremene sate ne dobijaju nikakvu naknadu i primaju plate oko minimalca.

 

Nedostižne norme

Radnica Belošević je tada detaljno opisala kako izgleda rad u fabrici, uz žalbe da ih nadređeni šikaniraju, obraćaju se povišenim tonom, a jedna koleginicu su gađali alatom za rad.
–    Nekada smo zarađivali 45.000 dinara, a radili smo normalno po osam sati. Sada su smene po 12 sati, a plate oko 23.000 dinara. Nije lako da se radi od šest sati popodne do šest ujutru. Radimo i vikendom i praznicima. Nekada se smena završi u dva sata izjutra pa nemamo prevoz do kuće, a ni para za taksi. Koleginice su, kao i ja, na tabletama za smirenje. Postavljene su norme koje ne možemo da ispunimo, pa nam na osnovu toga smanjuju plate. Sindikalci su nas izdali i umesto da nas štite oni se slažu sa poslovodstvom. Nećemo stati i borićemo se za svoja prava, izjavila je pre nedelju dana Milena Belošević.
Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca, koji je podržao protest radnica, kaže da po Zakonu o radu tokom jedne nedelje može da se radi osam sati prekovremeno. Zato je od ovih radnica i zahtevano da dva dana u nedelji rade po 12 sati, što se zakonski uklapa.
Međutim, po zakonu nije to što se o potrebi dase radi prekovremeno one obaveštavaju telefonom, pa često nemaju 12 sati odmora izmešu dve smene. A posebna je priča što se ti prekovremeni sati nigde ne evidentiraju i ne plaćaju, pa zaposleni dobijaju minimalnu zaradu, kao da su radili po osam sati.
Kako su se ti prekovremeni sati zagubili i gde su nestali? Na osnovu dve obračunske liste radnica ove fabrike Ristić smatra da se radi o primeni preraspodele radnog vremena, a na štetu zaposlenih. Na ovim radnim listama vidi se da zaposlene nisu ispunile zadatu radnu normu.
Na jednoj listi ubeležena je negativna norma od 18,6 posto, a na osnovu toga zaračunata negativna stimulacija od minus 15 posto. Za toliko je, zapravo, toj radnici za taj mesec umanjena zarada, pa su potom dodati prekovremeni sati i ona je izašla na platu oko minimalca, konkretno na 23.335 dinara.
–    Te norme koje se zadaju su nerealno visoke i takve da ih je nemoguće dostići. Preraspodele vremena se vrše i tako da za vreme bolovanja zaposleni ne primaju 60 posto zarade, već 100 posto, na ime prekovremenog rada, ali je i to nezakonito, kao i neplaćanje noćnog rada, koji mora da se računa 26 posto više, zaključuje Ristić.

Inspekcija u kontroli

Od kada su se radnice pobunile i odbile prekovremeni rad, posle objavljivanja te vesti u medijima u preduzeće „Fori tekstil” je u kontrolu došla Inspekcija rada i, po svemu sudeći, još nije završila rad jer nikakav izveštaj još nije objavljen. Međutim, od kada su došli inspektori u preduzeću se više od zaposlenih ne traži da rade preko radnog vremena od osam sati.
Zanimljiv je, međutim, preokret do koga je došlo u rukovodstvu Samostalnog sindikata u preduzeću, jer je štrajk za 8. april najavio Zoran Lazić, predsednik ove organizacije, koji je pre nedelju dana svojim potpisom podržao demanti poslovodstva da je se u firmi sve radi po zakonu.
Lazić kaže da nije u pitanju promena mišljenja, već da je on bio dobro upoznat sa nezadovoljstvom zaposlenih. Zbog toga je, kako kaže, pokrenuo pregovore sa poslovodstvom da se sporna pitanja reše. Kada je video da su se nezadovoljne radnice obratile direktno Savezu samostalnog sindikata Kragujevca, preskačući svoju osnovnu sindikalnu organizaciju, on je, kako kaže, odlučio da stane uz poslovodstvo.
–    Posle zbora radnika u petak, 31. marta, i velikog iskazanog nezadovoljstva, ja sam obaveštenjem na oglasnoj tabli najavio štrajk od 8. aprila ako se ne reše zahtevi zaposlenih. Zahteve sam izneo u sedam tačaka, kaže Lazić.
Problem je, po njemu, što u preduzeću nije potpisan kolektivni ugovor, pa se sve reguliše na osnovu pravilnika. Tako je pri povećanju minimalne cene rada sa 121 na 130 dinara poslovodstvo donelo odluku da se svim zaposlenima smanji koeficijent za šest posto, čime je izbegnuto povećanje minimalca, pa je zatraženo da se i to ispravi kroz ovih sedam zahteva.
Takođe će se tražiti i plaćanje noćnog rada. To je do sada, po objašnjenju Lazića, iznegnuto jer, kako tvrdi, zakon je dozvolio da poslodavac može ovaj rad da uključi u osnovnu zaradu zaposlenih, što je u ovom preduzeću učinjeno.
Kroz zahtev da se potpiše kolektivni ugovor ova rešenja kojima su direktno oštećeni zaposleni treba da budu ispravljena. Zoran Lazić kaže da je nakon najave štrajka spreman da se uključi u pregovore sa poslovodstvom, a posle toga planira da podnese ostavku na mesto predsednika samostalnog sindikata ako su članovi nezadovoljni njegovim radom.
Međutim, pitanje je da li će se smena na vrhu ovog sindikata odigrati kroz ostavku ili smenu Lazića. Naime, u fabrici je sakupljeno 85 potpisa za smenu Lazića sa mesta predsednika sindikata, dok su za smenu predsednika sindikata „Nezavisnost”, takođe reprezentativnog u preduzeću, potpise dala 63 zaposlena.

PRVI VLASNIK BIO BOLJI

„NTU” više plaćao radnike

Bivša „Zastava tapacirnica” privatizovana je nakon što je 2004. godine prvo bio potpisan ugovor o poslovnoj saradnji sa slovenačkom firmom „NTU” iz Slovenj Gradeca, koja je bila deo velike američke kompanije „DŽonson kontrol” i u ovim pogonima šila presvlake za naslone glave i ruku na automobilskim sedištima.
Posle dve godine saradnje „NTU” je postao većinski vlasnik „Tapacirnice” i zaposleni su bili zadovoljni zaradama koje su bile od 37.000 dinara, sve do 50.000 za prekovremeni rad. Od pre sedam godina novi vlasnik fabrike postala je kompanija „Fori grup”, takođe  iz Slovenije, sa istim proizvodnim programom, a plate su vremenom počele da se smanjuju da bi došle do minimalca. Inače, „Fori grup” je krajem 2015. godine u Kragujevcu najavio otvaranje dva nova preduzeća,  „Fori produkt ser” i „Papilon” koje bi zaposlile oko 300 radnika i bavile bi se proizvodnjom pomagala i invalidskih kolica za strane kupce.

ISKUSTVO RADNICE SA INVALIDITETOM

Plata manja od obračuna

Mirjana Kostić radi u „Fori tekstilu” kao invalid druge kategorije nakon što je zbog zdravstvenih problema operisana. Do početka ove godine imala je puno radno vreme, a od tada je dobila rešenje da je tehnološki vipšak i da joj je zbog toga radno vreme 10 dana u nedelji. Obrazloženje je bilo da fabrika nema dovoljno posla.
–    Na mom obračunu za lični dohodak piše da mi je neto zarada 18.000 dinara, ali mi se isplaćuje 12.450 dinara. Na pitanje zašto primam toliko objasnili su mi da nije korektno da radnici koji rade pun mesec dobijaju 24. 000 dinara, a da ja za samo 10 dana rada dobijam 18.000. Obračunski radnik mi je najavio da od NSZ-a treba da dobijam razliku do minimalne zarade, ali od toga nema ništa, kaže Mirjana Kostić.




Veselinović: Socijalnog dijaloga nema – Vučić „Majka Tereza“

Izvor: TV N1, 09.04.2017.-


Predsednik Ujedinjenog sindikata Sloga Željko Veselinović, posle otkaza članu tog sindikata u Fabrici Trajal u Kruševcu, najavljuje radikalizaciju protesta radnika, pridruživanje protestu u Beogradu i insistiranje na ostavci direktora Trajala Miloše Nenezića, kojeg optužuje da je uništio to preduzeće.

Predsednik Udruženog sindikata Sloga u kruševačkoj fabrici Trajal Vladica Tomašević dobio je otkaz sa obrazloženjem da je tehnološki višak, međutim, u tom sindikatu tvrde da je otpušten zbog pozivanja radnika da podrže „Protest protiv diktature“. Iz sindikata navode da će se njihovi članovi zbog toga u utorak pred Vladom Srbije pridružiti protestu „Studentskog fronta“ u znak podrške radnicima Goše iz Smederevske Palanke i fabrike Fori tekstil iz Kragujevca.

Veselinović kaže da predsednik sindikata ne može da bude tehnološki višak, tako je po zakonima Srbije i svim međunarodnim konvencijama, pa takvo obrazloženje za otkaz – „pada u vodu“.

On je rekao da je Tomašević „po kazni“ prebačen na niže radno mesto, kako je precizirao, da čisti u krugu fabrike, izložen je „šikaniranju, progonu“, a posebno je iskorišćena prillika što je građane pozvao da se priključe protestima koji se ovih dana odvijaju u Beogradu i drugim srpskim gradovima. „To je skandal, i Tomašević je prva žrtva ovih dešavanja u Srbiji“, kazao je.

„Ovo mora da se reši radikalizacijom. Pokušavamo već godinu dana, nećemo odustati dok Nenezić ne bude smenjen i dok ne bude odgovarao. Sramota je da je firmu doveo do propasti, smatramo da nije sposoban i kompetentan da vodi firmu i radikalizovaćemo protest na bilo koji način, koliko god bude trebalo dok ne podnese ostavku“, istakao je Veselinović.

Radnici su bezuspešno pokušavali da reše problem, podnosili prijave, obraćali se Ministarstvu privrede, koje su obavestili da se u „Trajalu dešavaju strašne stvari“, kao i Agenciji za mirno rešavanje spora, navodi Veselinović, i dodaje da postoje dokazi koji potrkepljuju te optužbe.

N1 pokušao je da dođe i do direktora Trajala Miloša Nenezića, ali on juče nije odgovarao na naše pozive i poruke.

Sloga je uputila protestno pismo i zatražila hitan sastanak sa predsednikom Unije poslodavaca Srbije Nebojšom Atanackovićem, jedinom poslodavačkom organizacijom koja trenutno učestvuje u radu Socijalno-ekonomskog saveta Srbije a čiji je potpredsednik direktor Trajala Miloš Nenezić.

Slavenko Grgurević, predsednik Saveta Unije poslodavaca Srbije, kaže da se za 23 godine, od kako postoji Unija, prvi put susreće sa ovakvim informacijama. Kako je rekao, zna da je Nenezić uspešan poslovan čovek, ali ne zna njegova politička opredeljenja, jer se Unija time ne bavi. On je članovima sindikata predložio da obrate ostalim sindikalnim centralama sa kojima bi problen mogao da se reši.

„Unija poslodavaca bavi se zaštitom interesa poslodavaca, a zainteresovani smo da naši partneri u socio-ekonomskom dijalogu budu zadovoljni“, kazao je Grgurević i dodao da problemi treba da se rešavaju zajednički.

Veselinović je međutim odbacio taj predlog, ponavljajući da su oni pokušavali da reše problem „nomalnim putem“, ali da to nije bilo moguće.

„U ovoj državi je obesmišljen socijalni dijalog, i ne može da se reši drugačije nego na ulici, i zato se priključujemo studentima“, rekao je on. Veselinović je kazao da se sindikat obratio Uniji poslodavaca kao civilizovanoj organizaciji kako bi uticala na svog potpredsednika koji „bruka tu instituciju“ i krši sve konvencije.

„Socio-ekonomski dijalog ima problema, ali funckioniše, a potrebna je i umešnost pregovaranja da bismo došli do nivoa dijaloga kakav je u razvijenim zemljama Evrope. Stalno tražeći konflikt i gledajući samo svoj interes – nije dobar put ka tome“, rekao je Grgurević.

„Premijer gasi požar u Goši, a sistem mora biti isti za sve“

„Da socijalni dijalog postoji, ne bi premijer gasio požar sa 60.000 dinara i ne bi predsednik sindikata dobio otkaz zato što se zamerio direktoru“, rekao je Veselinović, osvrćući se na pomoć koju je Aleksanar Vučić nedavno obećao radnicima kojima preduzeće duguje zarade za dvadeset meseci.

Pre dva dana ministar Vulin rekao je da država ne može da pomogne radnicima Goše, tj privatnom preduzeću, a onda im premijer uz kamere i pompu isplaćuje po 60.000, kaže Veselinović. „Na osnovu čega, on dolazi kao majka Tereza, i gasi požar? Da li onda neko treba da se obesi, seče ruke, noge, da bi dobio pare“, upitao je.

Veselinović je rekao da će sindikat nastaviti da se bori za radnike Goše i sve druge radnike koje je sistem obespravio, i da sistem mora biti isti za sve.

„To je običan cirkus koji pravi premijer, ovde je sve cirkus, nije problem samo sa radnicima Goše… Mi dolazimo da podržimo studentski front, razovaraćemo sa studentima da jedan od zahteva bude i smena direktora Trajala, i od toga nećemo odustati. Hoćemo da pokažemo kakvog direktora Trajal ima“, kazao je on.

Grgurević, međutim, smatra da nema razloga da se vlada ne bavi pitanjem situacije u Goši. „Ako se Hrvatska bavi tim strvarima i hrvatski premijer ne vidim zašto se vlada Srbije ne bi bavila tim probemom, nijedan problem ne vidim. Zašto je loše što je premijer izašao u susret radnicima Goše“, upitao je on. Predstavnik Unije poslodavaca dodao je da vlada kroz krizni menadžment pokušava da pomogne.

„Menadžment je prva i osnovna stvar. Ako su stvari dovedene do takvih krajnosti, pitanje je koliko može i na kratak rok sa nekim odličnim menadžmentom, kao i uz podršku vlade, ali i tako je bolje, nego da je nikakva podrška“, zaključio je on.

https://www.youtube.com/watch?v=VmK311HGFTo

 

 




Suzana je dobila otkaz jer je pojela 2 kriške pršute: Imam srpske gene, promenila sam ime da bih se zaposlila u Hrvatskoj

Izvor: Telegraf, 09.04.2017.-


– Neću odustati. Ići ću do suda u Strazburu. Bez novca, ali čistog obraza, bez straha od države i politike -priča Suzana za naš portal

Priča Suzane Šešo (44) koja je pojela dve kriške pršute, pa dobila otkaz, potresla je ceo region. U njenu odbranu stali su mnogi sindikati radnika, ugroženi trgovci, a ona u intervjuu za Telegraf navodi da “nema čega da se stidi, jer nije ništa loše ni uradila i da se oseća kao heroina koja je u Hrvatskoj pokrenula otpor radnika lošim poslodavcima“.

– Ako ćemo baš da idemo do detalja, nisam jela pršutu, koja je jelte najskuplja, nego salamu. U ovoj firmi bila sam zaposlena od 2005. godine, a u poslednje vreme oni su krenuli da štede na rukavicama za rad, toalet papiru, pa su počeli i na radnicima.

– Ja sam radila na delikatesu, imala sam platu od 6.000 kuna (nekih 800 evra), postavili su tu kamere i uhvatili me kako jedem – Suzana priča detalje drame koju preživljava od septembra 2015. godine kada je zvanično dobila otkaz u hrvatskoj firmi.

Suzana je bez straha nakon otkaza, pravdu potražila na sudu, i vraćena je na posao. Posle sedam meseci, žalbom koju je uložila ta hrvatska firma, ona je ponovo ostala bez posla. Kako sama kaže u ponovnom suđenju, sudija je promenjen, a ročišta odlagana tako da ovaj slučaj još nije dobio epilog na sudu.

Neću odustati. Ići ću do suda u Strazburu. Bez novca, ali čistog obraza, bez straha od države i politike. Ja sam u neku ruku zviždač, za sve radnike u RH i u celoj bivšoj Jugoslaviji – kaže Suzana za Telegraf.

Ona dodaje da joj je u ovoj borbi najviše pomogao “Sindikat trgovine Hrvatske” bez koga ne bi dobila ni poštenog advokata, a kamoli snagu da se bori protiv režima:

– Ranije sam govorila “jao za šta plaćam ovih 60 kuna sindikatu, kad mi neće zatrebati”, tek sada vidim šta znači sindikat. Ovim putem želim da apelujem na sve ljude, nebitno koje su profesije, da se učlane. Ni ne slutite koliko vam mogu pomoći, kada se nađete u poslovnom problemu – priča oštećena radnica.

Suzana navodi da je razvedena i da u kući u Zadru živi sa ocem i majkom, i da ima sina (24). Oni su neprestano uz nju, a sam sin joj neprestano govori “nemoj sada da kloneš, biće sve u redu”. Zbog cele situacije u Zadru, i prašine koja se podigla oko svega, Suzana je odlučila da ode iz Hrvatske:

Planiram da odem u Nemačku. Javio mi se čovek kada je video vest u medijima i ponudio mi posao tamo. Radiću kao pomoćni kuvar, jer sam kuvarica po profesiji. Nije mi lako da odem, ali šta ću. Moram da se borim. Majka mi je dala 600 evra, da imam da premostim, dok ne primim prvu platu – kroz suze priča Suzana.

A Suzana nije uvek bila Suzana. Majka joj je Srpkinja, iz Banata, a otac je Hrvat. Od rođenja je živela u Zadru, a Srbiju mnogo voli i kako sama kaže ima puno rodbine ovde:

– Dete sam iz mešovitog braka. Do ’91 godine sam se zvala Slađana, sestra mi je dala to ime, da budem slatka, ali nisam mogla nikako da se zaposlim. Kada tamo vide to ime, samo odmahnu rukom. Tako sam promenila ime u Suzana, i kada sam krstila sina, morala sam da postanem katolkinja, inače sam po ubeđenju agnostik. Verujem da postoji neka sila, ali ne verujem u Boga – priča Suzana o svom privatnom životu i verskim ubeđenjima.

Suzana navodi da mnogo voli Srbiju, a za Srbe smatra da su mnogo zabavni i opušteni. Za kraj ima jednu poruku:

Iako planiram da odem da radim u Nemačku, neću odustati, Boriću se za sebe i za sve svoje koleginice – zaključila je Suzana svoju priču.

 




Traže pet godina zatvora za one koji ne plaćaju doprinose i plate

Izvor: Beta, 021.rs, 09.04.2017.-


Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić izjavila je da mora da se propiše zatvorska kazna do pet godina za one poslodavce koji ne plaćaju zarade i doprinose zaposlenima.

Zemlje Evropske unije su ovaj problem rešile upravo na ovaj način, na primer Nemačka, koja predviđa kaznu do pet godina zatvora„, kazala je Savić za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE).

Dodala je da je Srbija jedna od retkih država u kojoj poslodavci mogu da ne uplaćuju poreze i doprinose, ali i plate zaposlenima i da za to ne odgovaraju, dok se teret njihovog „nemara i bezobrazluka“ prebacuje na poreske obveznike, koji plaćaju socijalni mir iz budžeta.

Kontrola uplate poreza i doprinosa je u nadležnosti Poreske uprave. Sva odgovornost za nečinjenje je na njima. Čim konstatuje da se duže od tri meseca ne uplaćuju porezi i doprinosi, oni moraju da izvrše inspekciju, alarmiraju resorna ministarstva i preduzmu kazne koje im nalaže zakon„, navela je Savić.

Iz Poreske uprave za VOICE nisu odgovorili na pitanje da li je ijedan poslodavac odgovarao zbog rupa u stažu i na koji način, kao i kako se došlo do toga da se zbog nesavesnih poslodavaca plaćaju milijarde dinara iz budžeta, a da nekim radnicima godinama nisu uplaćivani predviđeni doprinosi.

Savić je ranije iznela procenu prema kojoj u Srbiji između 300 i 320 hiljada ljudi ne prima redovno plate, dok je prema podacima ASNS-a, država od 2003. do 2013. godine za povezivanje staža radnicima dala 60 milijardi dinara.

Predsednik sindikata Nezavisnost Zoran Stojiljković, koji je nekada bio i član Upravnog odbora PIO fonda, rekao je da nikada nije objavljen spisak institucija, organizacija, preduzeća, privatnih ili javnih ustanova u kojima se negovala praksa neuplaćivanja staža, već bi zaposleni to saznali tek u trenutku kada počnu da prikupljaju dokumentaciju za penziju.

To je oproban manir nezameranja, produžavanja plaćanja dubioza, pogrešnih i neproverenih subvencija prijateljima, neisplaćivanja penzija, a sve to na kraju završi kao trošak poreskih obveznika. To je nešto što, praktično, pokazuje da se kod nas javni sektor, javna svojina i javni interes tretira kao Alajbegova slama: to se može, to se sme, to se može politički pokriti„, rekao je Stojiljković.

Ekonomista Stojan Stamenković rekao je da je u pitanju sistemska greška koju poslodavci koriste, a koju bi upravo sistem morao da spreči.

Mislim da bi sistem mogao da spreči ako ima volje i želje da se to uradi. Država mora da uspostavi tu kontrolu, kao što smo nekada imali u vreme SDK. Kako je moguće da, recimo, pet godina neko drži radnike i obavlja posao, a ne uplaćuje svoje obaveze„, kazao je Stamenković i upitao da li je ikada iko zbog toga kažnjen.

Kada je postojala SDK, ona je imala funkciju platnog prometa, ali je imala i funkciju kontrole uplaćivanja tih obaveza. Jednostavno, niko nije mogao da vrši platni promet, da isplati plate dok nije namirio porez. I treća je bila njena statistička uloga. Mi smo to ukinuli onako brzopleto, platni promet prebacili u banke, a ovo drugo praktično niko ne radi„, upozorio je Stamenković.

Sa druge strane, u PIO fondu su objasnili da je uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje trajna zakonska i isključiva obaveza poslodavca, koja ne zastareva. „Ukoliko poslodavac ne izmiruje svoje obaveze, osiguranici bi trebalo da se obrate inspekciji rada, finansijskoj inspekciji i na kraju nadležnom sudu, kako bi ostvarili svoja prava iz radnog odnosa„, naveli su u PIO fondu.

 




Ispred Vlade danas studenti, mladi, vojnici, policajci…

Izvor: Dana, 08.04.2017.

Autor: L. Vlatner. –


Ispred zgrade Vlade Srbije danas se očekuje objedinjavanje više protesta protiv vlasti.

U 12 sati zakazano je protestno okupljanje vojnog i policijskog sindikata, ali kome će se pridružiti, prvi put u ovom dnevnom terminu u Beogradu, i „Protest protiv diktature“, u kome mladi demonstriraju od ponedeljka uveče, ali i Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“, koja je proteklih godinu dana, pod simbolom „žute patke“, bila glavni organizator antivladinih okupljanja.

Nezadovoljstvo policije i vojske uslovima u kojima rade i nepoštovanje zakona logična je osnova za podršku, navode na društvenim mrežama aktivni u „Protestu protiv diktature“. Jedna studentkinja iz Beograda za naš list kaže da nije potrebno da se zna njeno ime jer ono nije bitno, pošto je ona samo delić mase onih kojima je “dosta vladavine tiranije”.

„Mi smo narod kome je dosta”, kaže ona. I Nemanja Milosavljević, inicijator protesta „Protiv diktature“, na Fejsbuk stranici pozvao je sve one koji su šetali ovih dana da dođu ispred zgrade Vlade i pomognu da se glas sindikalaca vojske i policije čuje. „Protest protiv diktature“ prvo je masovnije i redovnije okupljanje nezadovoljnih u Srbiji, koje se usmerava i organizuje preko Fejsbuka, odnosno društvenih mreža. Uz podršku protestu sindikata vojske i policije, jedan broj onih koji su se na protestima ili na Fejsbuku i upoznali nam kažu da su rešili da iskoriste svoje znanje u korist svih, pa tako spremaju poseban sajt na kojem će građani moći da kandiduju zahteve protesta.

Sajt bi prema očekivanjima mogao do nedelje da bude gotov. Kako nam je rečeno, grupa programera i pravnika se sastala ovih dana sa planom da se omogući svakome da iskaže svoj zahtev, kako zahtevi Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu ne bi bili predstavljani kao ukupni zahtevi protesta, jer je protest širi od studentskog. Kako kažu, ima mnogo starijih ljudi i penzionera, koji možda nemaju Fejsbuk a koji svaki dan šetaju, pa i njima treba pružiti šansu da kažu svoj zahtev. Strah koji se pojavio među protestantima jeste da neko ne prisvoji protest i stavi se na njegovo čelo, makar to bile i studentske organizacije u kojima se ne zna ko sedi i šta radi.

Najpre je napravljena stranica za glasanje i iskazivanje zahteva, ali se pojavio problem velikog broja zahteva koji nisu povezani, nesistematični su, ili pak van svake pameti poput proganjanje iz zemlje, ili potpuno opšti kao što je bolji standard života. To sve treba srediti, ističu u razgovoru za Danas. Kako nam je rečeno, akcenat u pravljenju sajta je na tome da bude bezbedno, da nema hakovanja i da se nađe način da jedna osoba može samo jednom da glasa.

Pravnici među protestantima će pogledati sve predloge i formulisati najbitnije i najpodržavanije, one koji su realni, izvodljivi, jasni i glasni, a da opet budu usklađeni sa onim šta svi žele. Lista predloženih zahteva izgleda ovako – Vučićeva ostavka sa mesta premijera i predsednika, revizija biračkog spiska i uvođenje elektronskog glasanja, čišćenje institucija od ljudi koji su tamo zbog članstva u SNS, smena članova RIK-a, razrešenje Maje Gojković, smena urednika RTS i RTV, ponavljanje predsedničkih izbora, obavezni referendumi ubuduće za sva bitna pitanja, smena članova saveta REM. Skot: Vlada dobro reagovala Ambasador SAD u Srbiji Kajl Skot izjavio je za Radio Slobodna Evropa da su postizborni protesti u Beogradu i drugim gradovima odraz nezadovoljstva stanjem demokratije u Srbiji, ali i dodao da je vlada dobro reagovala. Skot je dodao da je bilo zanimljivo gledati spontanost protesta, ali i reagovanje Vlade i zaključio „mislim da je ovo zapravo vrlo zdrav fenomen“.

Miljuš: Nisam organizator protesta

Novinar Branko Miljuš, reagujući na to što je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović pomenuo i njegovo ime uz konstataciju da su “protesti visokopolitički”, kaže za Danas “da je u Srbiji sve kako bi trebalo da bude, ja bih danas očekivao da me državni organi zaštite od pojedinih tabloida i građanina Stefanović Nebojše zbog neosnovanog etiketiranja mene kao organizatora protesta”.

– Ali, pošto tabloidi imaju “izvore” upravo u državnim službama, a Stefanović Nebojša je ministar policije, onda je jasno da država i njeni organi nisu u službi građana. I zato ću nastaviti da dajem svoj minimalni lični doprinos borbi protiv zloupotrebe državnog aparata kroz nastavak prisustva na protestima.

Da demantujem tabloide i Stefanović Nebojšu neću, njima ostavljam da dokažu da ja nešto organizujem, a sa advokatima ću razmotriti da li u ovakvom sistemu ima smisla tražiti pravdu i na sudu, izjavio je Miljuš za Danas.