Populistička proteza i (sumnjivi) sindikati

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: Sajt sindikata UGS Nezavisnost, 19.10.2018.-

Autor: Z.Stoljković.-


Populizam postaje danas neka vrsta „bauka koji kruži svetom.“  Njegovo pogonsko gorivo čine ekonomska kriza i rast nejednakosti, ali i migrantska kriza i prateći  terorizam, bezbednosna kriza i  rast ksenofobije, čak rasizma.

Uspon populizma je suštinski izraz dugog sutona demokratrije, njenog  pražnjenja od realnog sadržaja.

On je  neka vrsta  političke proteze koja prikriva deficite demokratije, pre svega apatiju, nemoć i gubitak smisla, perspektive  i poverenja „ običnih građana“  u političke aktere i institucije.

Ovde su,  predmet našeg interesa populizam i populisti na vlasti. Populističko upravljanje  karakterišu : grabljenje državnog aparata, korupcija i masovni klijentelizam (razmena  povlastica i  usluga za političku podršku građana, koji  postaju klijenti vlasti), a tu je i   napor da se sistematski potisne civilno društvo kao konkurent za reprezentovanje interesa naroda.

I zaista, šta će vođama  naroda autonomni mediji,  sindikati i  profesionalna udruženja?

Mehanizmi i alatke populističke vladavine

Za svaku kuru odvikavanja od pošasti populizma neophodno je sticanje  imuniteta na šest mehanizama  populističke vladavine.

1.Populisti neguju prezir prema  pluralističkoj artikulaciji političke volje,  podeli vlasti i nezavisnosti pravosuđa  ili medija.

Oni koji to ne razumeju i ne prihvataju su  „opasni drugi“ – njih treba marginalizovati i zaplašiti, a ako pružaju otpor i  izopštiti, satanizovati   i kriminalizovati.

Najnoviji primer   pacifikacije potencijalnog otpora je izjava visokog funkcionera BIE, data  u prisustvu vrha  vlasti, kojom se  pretnjom  po bezbednost i stabilnost zemlje proglase, pored (dela) opozicije, medija  i NVO sektora i „neki sindikati“ .

Ko god reaguje na ove tvrdnje bez dokaza i precizne adrese upecao se, u kulturi koja drži da „gde ima dima ima i vatre,“ u opasnu igru samoprozivanja i dokazivanja sopstvene nevinosti.

  1. Kompletna erozija institucija i gubitak poverenja u njih. Dobar primer su radni sporovi koji nezamislivo dugo traju i kojima ne sledi povratak na posao. To proizvodi nevericu da te “bilo ko, pa i sindikat, inspekcije rada ili pravosudni organi  može da  zaštiti”
  2. Manir personalizacije i centralizacije odlučivanja u rukama lidera, Vlade i ministarstava, i to u širokom luku  od BIE  do prosvete.
  3. Rašireni klijentelizam, posebno partijsko zapošljavanje – procena da je  bar četvrtina zaposlenih  u vladajućim strankama i njihova kontrola preko omotača sigurnih izbornih glasova je,  uz istovremeno preuzimanje medija,  primer razorne kombinacije pritiska odozgo i  straha odozdo.
  4. Potvrdu namere da se preventivno spreči svaki oblik autonomnog organizovanja i otpora, recimo, zaposlenih i sindikata, predstavlja redukcija  socijalnog dijaloga, pre svega procesa kolektivnog pregovaranja. Ako stvar baš i ne ide tu je dodatno  proizvođenje imitacija  u liku „omiljenih sindikata“ i njihove podrške.

Igre sa penzijama i penzionerima tipa uzimala – vraćala sa aktuelnim finalom : penzija nije pravo i procedura nego procena vlasti količine novca koja se može (i hoće) dati, je više no rečita ilustracija.

Kao i, recimo, nikad dokazana tvrdnja  aktuelne premijerke  o političkoj pozadini štrajka u Fiat-Krajsleru, odnosno ukupno  ponašanje aktera vlasti u štrajkovima u Fiatu i Goši

O vremenima i običajima, odnosno formiranom odnosu snaga,  možda najbolje govori izjava iz 2014-te levičara Dačića da će Zakon o radu kojim se ograničavaju prava radnika biti usvojen čak i ako se on obesi na Terazijama.

  1. Najzad, tu je i proizvođenje postistina – retuširanje vesti i podataka tako da govore u prilog vlastima, poput selektivne intepretacije podataka o padu nezaposlenosti ili rastu privrede – njihovo proglašavanje, bez uporišta u realnim podacima, za najbolje u regionu.

Kohorte intelektualaca i „intelektualaca „ su  angažovane na ovom „saniranju terena“ pri čemu su jedni, malobrojni to radili sa strašću (novootkrivenih) uverenja a drugi zbog ugodnog uhljebljenja.

Posledično, postignuti efekat je od vlasti podsticano uverenje da je  „ na radnicima samo da predano rade i prime zaradu  koja je istina mala ali i ne može biti veća ako se hoće život u realnoj, održivoj ekonomiji“.

Pri tome, većina zaposlenih i građana  sklona je poslušništvu prema čvstoj, tutorskoj vlasti. Po nalazima istraživanja, dve trećine anketiranih po sopstvenom priznanju,  pokušava da koristi veze i poznanstva a trećina bi se zbog posla učlanila  u vladajuće stranke.

Nasuprot tome, moje duboko uverenje je da populizam i politički kapitalizam – brak iz računa korporativnih elita i političkih oligarhija i prateći zadah korupcije i klijentelizma  nisu jedina preostala mogućnost.

(Autor je profesor političkih nauka i predsednik sindikata Nezavisnost)

Zoran Stojiljković

 

.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook
Facebook
30Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on Google+
Google+
0