Intervju Vesna Vojvodić Mitrović: Ne želim da otmu od tetkice da bi meni povećali platu

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: Novi magazin, 29.07..2018.-

Autor. Novio magazin.-


Ministarstvo prosvete najavilo je otpuštanje tehničkog osoblja u školama. To podrazumeva da će mnogi domari biti proglašeni za tehnološki višak, a istrošeni kotlovi za grejanje škola ostavljeni bez nadzora. Portparolka Sindikata prosvetnih radnika “Nezavisnost” Vesna Vojvodić Mitrović to vidi kao još jedan primer brzopletosti Ministarstva prosvete, koje je i samo svesno da ne nudi dobra rešenja.

Iz Ministarstva prosvete najavljena je racionalizacija radnih mesta početkom nove školske godine, koja podrazumeva da značajan broj ložača, domara, tetkica, administrativnih radnika postanu tehnološki višak. Kako ocenjujete ovu meru?

Ova mera pokazuje pukotinu u sistemu koji u javnosti želi da se prikaže kao izuzetno efikasan. Ona je posledica činjenice da je ministar Mladen Šarčević formirao radnu grupu čiji je zadatak bio da izradi pravilnike o finansiranju ustanova osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ti pravilnici predstavljaju čitav niz kriterijuma i standarda prema kojima se određuje ukupan broj zaposlenih u školama. Radna grupa je imala mnogo sluha kada je reč o angažovanju psihologa i pedagoga, što smo mi kao sindikat zdušno pozdravili, svesni da su ti stručnjaci važni za rešavanje vaspitnih i disciplinskih problema učenika, ali sa druge strane, ova radna grupa pokazala je potpuno odsustvo sluha da napravi pravilnike kojima bi se načinila optimizacija radnih mesta u prosveti na način koji podrazumeva postepenu racionalizaciju, bez nepotrebnog stvaranja tehnoloških viškova.

Ono što je za nas važno jeste čitav niz primedaba koje se odnose na kriterijume po kojima će u našim školama ostati domari ili ložači, administrativni radnici… Mi smo takav dopis uputili ministru 11. jula. On nam je odgovorio već sledećeg dana i taj njegov dopis je do te mere uzbudljiv jer prikazuje privid efikasnosti sistema. On je nama precizno rekao da je svestan da pravilnici nisu dovoljno dobri, da su samo prelazno rešenje, da nisu čak ni međusobno usklađeni i da će škole morati da se jave Ministarstvu ukoliko imaju neke specifične potrebe, pa će ministarstvo da im odobri veći broj izvršilaca na nekim radnim mestima, a da im je najveći ograničavajući faktor bio budžet. Svako bi pomislio da je to neki višak sredstava za koji se naš ministar izborio kako bi prosvetni sistem bio kvalitetniji. Poenta je, međutim, u tome da vi otpustite ljude jer po takvim kriterijumima ne možete da dobijete jednog ili jednog i po ložača u mestima gde imate isturena odeljenja. U ruralnim sredinama jedna škola ima na tri lokacije peći na čvrsta goriva ili prastare kotlove. Ne možete da prihvatite da je za đake bezbedno da jedan ložač radi dva dana u nedelji, pa dva dana na drugoj i trećoj lokaciji, ili da možda u toku istog dana bez automobila stigne na tri mesta u optimalno vreme da te kotlove naloži i da se brine da budu bezbedni. To je za nas jedan u nizu pokazatelja da je ministru i njegovim saradnicima važno samo da stvore utisak da se nešto stalno radi, da se stalno donose neki propisi. To je kao u komediji Dušana Kovačevića “Balkanski špijun”, kada jedan od junaka kaže: “Ovde je žurbomanija. Od žurbe niko ništa ne stiže da uradi”.

U ovoj žurbi se izgleda izgubila briga za bezbednost dece. Zar incidenti u školama kada su proteklih godina eksplodirali kotlovi ne opominju upravo na to?

To je jedna od onih naših žalosnih priča da više nije dovoljno ni da se nešto tako dogodi. Vi kao sindikat više ne učestvujete u prevenciji nečega što je teorijski problem. Te nesreće su se u praksi već događale, ali uvek imate neverovatnu tvrdnju koja glasi: “Nema para”. I tu je priči kraj. Projekcije su prilično nezahvalne. U ovom trenutku niko ne zna koliko će domara ostati bez posla, ali će verovatno mnogi direktori, ako su odgovorni ljudi, uputiti Ministarstvu dopis sa željom da dobiju saglasnost da imaju potreban broj izvršilaca na tim radnim mestima. Sjajna je stvar što ćemo imati još 150 psihologa i pedagoga, ali će biti 500 ili čak i 1.000 domara manje. Njihove plate su niske, pa se postavlja pitanje koliko će taj budžet biti na uštedi. A onda priča o bezbednosti dece treba po ko zna koji put da bude pokrenuta iz javnosti, pa da onda Ministarstvo možda nešto i preduzme. Zašto je moralo da se desi da pravilnici budu prosleđeni u julu iako ministar zna da nisu dobri? Zašto ih nisu oblikovali kako treba, a imaju vremena do septembra. Meni se čini da je ta radna grupa imala na umu samo kako da uštedi novac.

Ministar Šarčević kao ključni argument navodi da broj majstora, domara nije smanjivan uprkos činjenici da imamo sve manje dece. Postavlja se pitanje kakve to veze ima jedno sa drugim. Da li ćete vi manje voditi računa o bezbednosti dece ako ih u odeljenju nema trideset nego ih ima osamnaest? Da li temperatura treba da bude niža ukoliko je u školi dva odeljenja manje?

Vi ste ovih dana imali razgovore vezane za platne razrede. Sindikati već dugo pokušavaju da saznaju kakva je sudbina predodređena prosvetnim radnicima, ali nikako da dobiju odgovor. Šta su vam kazali u Ministarstvu?

To je sistem u kojem su nam ruke sputane. Nemamo pomoć od našeg ministra, čak ni u smislu da nam da relevantnu informaciju da bismo blagovremeno saznali koji će to platni razred nama biti dodeljen, pa da znamo s kojim mogućnostima ulazimo u novu godinu. Prvog januara 2019. treba da istovremeno stupi na snagu i taj famozni i za nas izuzetno represivni Zakon o zaposlenima u javnim službama, u paketu sa platnim grupama. Mi smo se tim platnim grupama u početku radovali, nadajući se da će Srbija postati zemlja u kojoj će se vrednovati znanje i u kojoj će se isplatiti obrazovanje. Međutim, Zakon o zaposlenima u javnim službama nismo uspeli da stopiramo. Javne rasprave su bile jedna vrsta predstave. Vi ste tamo mogli da iznesete krucijalne argumente protiv i da se ništa ne promeni. Kako je, na primer, održiva ideja da vrednujete operativno radni učinak jednog vaspitača ili moj učinak na času koji se ne svodi samo na ispunjavanje administrativne forme. Na kraju ćemo postati kao lekari opšte prakse koji ne mogu da se posvete pacijentima jer moraju da kuckaju po tastaturi i unose podatke. Tako ćemo mi morati sve živo da zapisujemo i nećemo imati vremena da se posvetimo tim mladim ljudima koji imaju dušu.

Na moje pitanje upućeno pomoćnici ministra državne uprave Ivani Savićević kako bi ona vrednovala svoj učinak tog dana kada je održana javna rasprava, ona je ćutala, a mi, što bi rekao Njegoš, postadosmo “viši prijatelji”. Od tada sindikati imaju posebnu etiketu i možda je to jedan od razloga što ministar Šarčević ne može da organizuje susret zaposlenih i predstavnika Ministarstva finansija i Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. Kada je reč o platnim razredima, mi smo tražili da vidimo makar “iz ministrove ruke” koji je to platni razred nama namenjen, ali nismo dobili odgovor. Niko dosad nije demantovao da se nama, izgleda, priprema osmi od dvanaest platnih razreda. Kada nas tu “zakucaju” to znači “sedi di si, ni za di si nisi”. Scenario će se najverovatnije završiti time da ćemo u našem malom prosvetnom budžetu jedni drugima otimati procente. Ja ne želim da otmu od tetkice da bi meni povećali platu.

Znači li to da će prosvetni radnici i ubuduće imati najniže plate u odnosu na druge zaposlene u javnom sektoru sa visokom stručnom spremom?

To nažalost proizlazi iz ovakvog stanja. Da li ćemo uspeti da se izborimo da nam plate ne budu 16 već 12 odsto niže od republičkog proseka, to suštinski ne menja stvari. Dočekali smo da vas posle četvrt veka provedenog u radu sa mladim ljudima ti isti mladi ljudi pitaju, bez ikakve zle namere, šta ste dobili time što ste toliko mnogo učili i trudili se. A vi ne možete da im kažete da Srbija jeste zemlja u kojoj vredi biti obrazovan.

Koliko uvođenje dualnog obrazovanja dodatno doprinosi smanjenom interesovanju mladih da se obrazuju šire od uske specijalizacije?

Mislim da dualno obrazovanje doprinosi porazu obrazovanja đaka. Strategija obrazovanja koja je do 2020. bila predviđena sa glavnim ciljem da podigne opšti nivo obrazovanosti srpske omladine, sada je poražena. Ali model dualnog obrazovanja je vrlo ranjiv. Imate zanimanja za koja je potrebno da se obrazujete jednu, dve, eventualno tri školske godine. Zamislite da se vi obučavate, recimo, da tapacirate nameštaj, i onda na kraju školovanja shvatite da u vašem gradu ta industrija više ne radi. Šta će da radi to dete kada je sledeća fabrika gde bi eventualno moglo da se zaposli 150 kilometara dalje ili je jednostavno nema? Tu čak nije rešen ni problem ako učenik u toku školovanja, recimo, pokaže da je alergičan na neke materijale koji se koriste u toj industriji. Pre nekoliko godina na birou za zapošljavanje bilo je 30 doktora nauka. Ko bi onda voleo da njegovo dete završi dualno obrazovanje i da s takvim znanjem konkuriše u svetu u kojem nema posla ni za doktore nauka?

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook
Facebook
30Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on Google+
Google+
0