I mladi i nezadovoljni

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: masina.rs, 11.05.2018.-

Autor: Stefan Aleksić.-


Pesimisti bi rekli da je sindikalni prvomajski protest predvođen ministrom rada zapravo sahranjivanje smisla sindikalnog delanja. Da li je glas nezadovoljstva i kritike upućen odmah na licu mesta iz redova demonstranata dovoljan razlog za makar veoma oprezni optimizam?

Katkad se na prefinjenoj i perfidnoj političkoj površini tranzicionih društava pojavi nepodnošljiv nabor, izvor nelagode, jedan gotovo lakanovski izvor (ne)zadovoljstva. Tako je, po svemu sudeći, bilo na protestu koji su organizovala dva reprezentativna sindikata na Trgu Marksa i Engelsa u Beogradu ove godine, kada se dogodio „incident“: grupa ljudi je izviždala specijalnog gosta – ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zorana Đorđevića.

Detalje znate i sami, pa da ih samo ukratko rezimiramo – nekoliko aktivista Levog samita Srbije, Marks21, Ne davimo Beograd i drugih organizacija izviždali su ga i blokirali u pokušaju da medijima iznova dȃ neku „red, rad i disciplina” izjavu; sȃm ministar se bezobrazno udenuo na čelo kolone, što je izazvalo dodatno ogorčenje velikog broja prisutnih, te je predsednik jednog od sindikata napustio kolonu. Hapšenje dvojice arbitrarno odabranih aktivista došlo je tek kao nekakav šlag na tortu, upotpunilo događaj i tinjajući sukob dovelo do logičnog kraja: sukoba radnika s mehanizmima represije.

Mizerija mizerije

Podsetimo: decenijama star nesklad između delovanja dva sindikata – UGS Nezavisnost i Saveza samostalnih sindikata – najčešće kao sukob oko strategija delovanja, ali povremeno i kao politički konflikt – poslednjih godina se povodom Prvog maja makar donekle upegla, a mogućnost organizovanja zajedničkog protesta simbolična je potvrda zrna slaganja oko principa i ciljeva sindikalnog delovanja.

Ali ovaj će Prvi maj ostati – nadajmo se – zapamćen kao apsolutno dno sindikalnog delovanja u posttranzicionoj Srbiji, jer je osim standardnih simbola posrnulog sindikalizma (Beogradski sindikat sa zvučnika, gromopucatelno ali isprazno parolašenje, slabo artikulisani zahtevi, patriotski patos i ostalo iz registra glasnih ali praznih frazetina), ove godine tu bio i dodatni element poniženja: sindikalnom protestu – pa kasnije i šetnji – pridružio se gorepomenuti ministar i pored toga što je upravo njegovo ministarstvo nesumnjivo najodgovornije za katastrofalno stanje radnika u Srbiji danas. Mizeriji sindikalizma u Srbiji stoga od ove godine valja dodati i potpuno nov nivo sluganstva i ekspliciranu težnju za saradnjom s političkim strukturama koje rade na smanjenju radničkih prava.

Na kraju, ispalo je da je ono što je na prvi pogled moglo izgledati kao minimalna i tek simbolična sinhronizacija delovanja dva sindikata, uz prisustvo katalizatora u vidu ministra, pretvoreno u sinhronizaciju delovanja s režimom, te simboličku potvrdu konačne sindikalne pacifikacije i ritualnu potvrdu depolitizovane, nemoćne i suštinski uslužne političke delatnosti ovdašnja dva reprezentativna sindikata.

Utvara više instance

Misteriozni je potez ministra Đorđevića – mada još nije jasno da li je on na protest došao samoinicijativno, ili ga je u napadu servilnosti pozvao neko od organizatora – sigurno motivisan standardnom i već razrađenom strategijom koju ovdašnji režim godinama uspešno eksploatiše: taktiku spaljene zemlje koju prati svojevrstan ideološki teritory denial, zauzimanje svih političkih pozicija, čak i onih koje su strukturno predestinirane da budu kritičke spram režima. Tome u prilog ide i činjenica da su sindikalni lideri celom događaju pristupili malko protokolarno, kao dobro izrežiranoj predstavi – kao u kakvom ritualu u kojem se poglavica kaobajagi malko kritikuje, e da bi se na samom kraju ritualno digao u nebesa (naravno, nije ministar taj „poglavica“ koji će na kraju biti oktroisan – ministar je došao samo kao predstavnik poglavice). Ministar je bio samo predstavnik više instance, tiho podsećanje da su svi posmatrani i već inkorporirani u sadašnji režim, te da se bez dobre volje s vrha u ovom društvu ništa ne dešava, pa čak ni otpor. U malom: ministar je trebalo da odigra ulogu papinske bule; dalekometnog amina više instance; potvrde političkog vlasništva nad svim procesima u društvu; mokraće kojom „viša instanca“ zapišava jedan autonoman i neizbežan društveni proces.

No, uvek nešto ispadne, i obično ispadne kad se ponadate da je upeglana svaka površina, a nabor je utoliko bolniji i nezgodniji što je manji, pa je ovoga puta do izražaja došla manjkavost svih previše izrežiranih rituala: simbolička potvrda (u krajnju ruku nekakvog uvrnutog jedinstva – jedinstva u prećutkivanju imenovanja ove vlade kao odgovorne za položaj radnika) pretvorila se u simbolički raskol u politički i simbolički bitnim pitanjima i priliku za profilisanje političkih grupacija koje će ubuduće biti osnovni modeli političkog delovanja. Dogodilo se ono što se odveć često dešava u sličnim situacijama: relativno mala grupa ljudi – srušivši zid „tihog saučesništva usled zbunjenosti” – artikulisala je bes velikog broja ljudi te time pokazala da je ponekad dovoljno samo malo za radikalni otpor, i da ipak postoje prostori koji nisu i nikada neće biti zauzeti. Konačno, barem je jedan od sindikalnih lidera odbio apsolutnu poslušnost: Zoran Stojiljković, kojem je bilo vidno neugodno (za razliku od Orbovića, kojem je bilo vidno ugodno), napustio je kolonu i pridružio se protestu prilikom hapšenja dvojice aktivista.

Mislite na decu

Upravo se stoga ministar dao u izravnu i paničnu kontrolu štete prvom i poslednjom strategijom diskreditacije: one koji su mu zviždali nazvao je u naknadnoj izjavi „decom“, „mladim ljudima“, maltene uličnim deranima. U pitanju je, dakle, čista patroniziranje, jedan svojevrstan oldsplaining, specifična vrsta gaslighting-a. No, i sȃm je odgovor ministra bio donekle unapred formatiran prostom činjenicom da je lajtmotiv protesta – „da plate ustanu, a mladi ostanu“ – donekle reflektovao „think of the children“ mehanizam skretanja u slepu političku ulicu, utvaru patriotizma i dozu ispraznog patosa.

Ali panična reakcija ministra nije neočekivana, te na mestima na kojima je netačna pokazuje koliko je politička platforma vladajuće koalicije ipak nestabilna i koliko je ulično podsećanje bilo neugodno. Kao grupa, mladi čine gro nezaposlenih, svakako su grupa među kojima je nezaposlenost najveća, a trajna beda će po svemu sudeći obeležiti čitavu generaciju.

Naravno, strategija vlade Srbije već se decenijama zasniva na marketinškom ulepšavanju stvarnosti i manipulaciji, pa se bedna statistika pokušava sakriti preduzetničkim optimizmom i/ili okrivljavanjem upravo mladih za sopstveni bedan položaj, dok se kontradikcije decenijske privatizacije pokušavaju ispeglati merama na granici eksploatacije dečjeg rada. Ispada da se oni koji su tog popodneva vikali nalaze u i te kako privilegovanoj poziciji te da je ono što je ta generacija izgubila u ekonomskom smislu dobila u političkom, pa je i jedina sposobna da primeti da postoji jedna zajednička osovina kojom se privreda i društvo uništavaju tri decenije: privatizacija. A ministar i njegov gazda odlično znaju da na mladima svetostaje, pa će ostati i neki budući otpor – a po svemu sudeći i odgovornost za nalaženje mehanizama da se snosi odgovornost za zločine protiv društva koje ova vlada sprovodi.

Stoga ministra (i gazdu) podsećamo: uzvici koje je čuo (a čuo je) uzvici su neugodne realnosti koju svaka režimska kameraderija već decenijama pokušava da sakrije nacionalnim jedinstvom i/ili preduzetničkim optimizmom – i koju na kraju neće uspeti da sakrije.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook
Facebook
30Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on Google+
Google+
0