MMF nas čuva – čega da se bojimo?

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: masina.rs, 13.04.2018.-

Autor: Ivan Radenković.-


Višegodišnji trud vlade da otima novac siromašnih napokon je pohvaljen od Međunarodnog monetarnog fonda. Zadovoljstvo saradnjom je tolika da su se vlada i MMF, umesto očekivanog razilaženja, odlučili za „čuvarkuću“.

Nakon što je februara 2018. okončan trogodišnji aranžman Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), u martu je vašingtonska delegacija predložila Srbiji novinu u njihovoj ponudi: „čuvarkuću“. Radi se o aranžmanu koji MMF dosad nije imao ni sa jednom državom, a koji podrazumeva koordinaciju politika, kontrolu i saradnju s državama, ali ne na bazi monetarnih transfera, tj. na bazi novčane pomoći, već na osnovu davanja preporuka i saveta u vođenju monetarne, fiskalne i, navodno, razvojne politike.

Na prvi pogled izgleda kao da smo prestali da imamo zavisne dužničke odnose sa MMF-om i počeli da gradimo nekakve domaćinske veze. Već sȃm naziv aranžmana – čuvarkuća – kao da teži da izazove utisak mira i spokoja u svim istraumatizovanim srcima koja preskaču i krvare usled primene poznatih receptura MMF-a. No zašto su se marketinški „kreativci“ koji sede u međunarodnim finansijskim institucijama zdušno dali u preoblačenje višedecenijske ortodoksije u novo pojmovno ruho? I da li je ovaj novi diskurs zaista nešto realno promenio u odnosima Srbije i MMF-a?

Imajući u vidu biljku „čuvarkuću“, postavlja se prosto jezičko pitanje: da li se zaista oblasti ekonomije i botanike mogu uzjamno objašnjavati na osnovu puke analogije? Čudna je upotreba analoškog jezika kada se radi o nadzoru nad ekonomijom, a još je čudnije da se u XXI veku – veku globalne ekonomije – uopšte poseže za antičkim razumevanjem ekonomije, koje se ticalo dobrog upravljanja kućom (oikos). U kapitalizmu se ekonomija u kući odnosi na neophodan aspekt reprodukcije radne snage kroz neplaćeni rad žena, ali se najveći deo ekonomije odvija izvan sfere domaćinstva. Ako mnogi domaćini i domaćice sa decom beže iz zemlje glavom bez obzira, a kuće ostaju prazne na klizištima „nacionalne“ ekonomije minimalca, nad čijom kućom MMF želi pomno da bdi? Uistinu, globalizovana ekonomija davno je napustila kuću i ideale autarhije kojima je težio antički polis, te ih zamenila selektivnom logikom slobodne trgovine, autsorsingom i nezaustavljivim međunarodnim sistemom zaduživanja kao vrlo efikasnim instrumentom za održavanje hegemonije bogatih zemalja.

Ono što je sigurno u kontekstu Srbije jeste to da će budno oko „čuvarkuće“ paziti na uslove neophodne za održavanje „ohrabrujuće“ kamatne i profitne stope za investiranje stranog kapitala.1 Kada se ovome dodaju frapantno niski troškovi radne snage i ekscesivni izvoz nezaposlenih obrazovanih kadrova, što su samo neke od posledica pomenutih politika, onda u kući ostaju samo oni koji nemaju gde i koji su prinuđeni da glume domaćine i domaćice na kredit. Naravno, uz neprekidno vrebanje javnih izvršitelja.

Srbija je od 2000. naovamo implementirala skoro sve preporuke MMF-a, počevši s liberalizacijom trgovine, privatizovanjem državnih i društvenih preduzeća i banaka, reforme poreskog sistema, fleksibilizacije radnog zakonodavstva, promena zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, preko zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, pa sve do administrativnih i protivustavnih rezanja plata i penzija. Kada su izmajstorisani konsolidacija budžeta, stabilizacija deviznog kursa i cena, te uravnoteženje deviznih rezervi i intenzifikacija izvoza, čini se da su potrebe za standby aranžmanima s MMF-om prestale.

Ipak, očigledno je da je nadzor nad Srbijom u pogledu daljeg sprovođenja mera štednji i dalje potreban. To znači da će, po svoj prilici, i u okviru aranžmana čuvarkuće biti neophodno konsultovati MMF ukoliko se žele povećati plate, penzije ili odlučivati o novom zapošljavanju, odnosno otpuštanju radnika u javnom sektoru. Takođe, MMF očekuje da će njegove preporuke u pogledu privatizacije gubitaških preduzeća u rudarskom, hemijskom i energetskom sektoru biti ispunjene. To znači da će se prodajom ovih preduzeća verovatno krpiti deficit budžeta i deficit tekućeg računa u platnom bilansu Srbije, koji je krajem 2017. iznosio 2,1 milijadu eura.

Kratak pregled „uspešne“ saradnje vlade Srbije i MMF-a

Vernici i poklonici misije MMF-a u Srbiji ponavljaju da se svrha dogovorenih aranžmana sastoji ne samo u monetarnoj i fiskalnoj stabilizaciji (sprovođenjem mera štednji), već i u navodnom podsticanju razvoja. Predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije (NBS) Nebojša Savić izjavio je za RTS kako je neophodno održati postignutu monetarnu i fiskalnu stabilnost, na čijoj osnovi je tek potrebno otvoriti prostor za rast i razvoj. Simptomatično je, međutim, kako se pritom ne ulazi u suštinu načina na koji je program stabilizacije izvršen prethodnih godina, niti u to kako i na kojim bi osnovama novi aranžman mogao dovesti do rasta i razvoja.

Problem narastanja budžetskog deficita u poslednjih osam godina „rešavao se“ dopunskim kreditnim finansiranjem i rezovima na strani ličnih i socijalnih izdataka kao prioritetnih meta prošle i sadašnje vlade. Na osnovu ovakvog fiskalnog restrikcionizma formirana je osnova nove makroekonomske politike Srbije u pogledu smanjivanja tereta javnog duga, te „olakšavanja“ presije javne potrošnje na bruto domaći proizvod.

Sa ovom statističkom slikom uravnoteženog budžeta, moglo bi izgledati kao da su javne finansije u savršenom stanju. No kad govorimo o problematici budžeta, treba imati u vidu da se u šemi bilansa države Srbije redovni javni prihodi i rashodi smatraju za konsolidovan bilans – iako je to netačno. Da bi se sagledali ukupni fiskalni teret, javna potrošnja i visina stvarnog deficita, potrebno je u redovne rashode uključiti njegov dopunski deo, koji se odnosi na otplate glavnica domaćim i stranim kreditorima, kao i na nabavku finansijske imovine.

Ako se dopunski delovi budžeta izostave, kao što je to praksa kod nas, teško da se mogu sagledati realni deficit i sistem njegovog finansiranja.

Kada se konsultuju podaci za javne finansije NBS, te posmatraju redovni javni prihodi i rashodi, tendencija progresije godišnjeg uvećanja budžetskog deficita javlja se već od 2006. godine (u skromnom iznosu od svega 38,8 milijardi dinara). Međutim, za tri godine deficit je skočio na 163 milijarde dinara usled kombinacije više faktora.2

Deficit je kumulativno rastao sve do 2012. Tada je nova vlada ušla u realizaciju plana fiskalne konsolidacije u dogovoru sa MMF-om, odnosno u program uravnotežavanja budžeta. Fokus na smanjivanje rashoda obično označava presiju na javnu potrošnju.

Međutim, efekat usklađivanja redovnih prihoda i rashoda nije se desio redukcijom rashoda već problematičnim uvećanjem prihoda. Javna potrošnja je u periodu 2013‒2016. povećana za milijardu evra, javni prihodi su porasli za 304 milijarde dinara, dok su javni rashodi porasli za 150 milijardi. Direktna potrošnja države kroz kupovinu roba i usluga porasla je za 44,1 milijardu dinara, dok je ušteda na rashodima za zaposlene u javnom sektoru3 iznosila 45,2 milijarde dinara. Dakle, uštede kroz rezove u najamninama kompenzovane su rastućom državnom potrošnjom!

Rast rashoda u periodu 2013‒2016. pojavio se i na poziciji aktiviranih garancija države za preduzeća u javnoj svojini koja nisu otplaćivala svoja dugovanja. Takođe, tu su i rashodi za socijalnu pomoć i transfere u iznosu od 29 milijardi dinara; zatim kapitalni rashodi (koji bi trebalo da podstaknu javne investicije) u iznosu od 55 milijardi i otplata kamata od 37 milijardi. U 2016. godini ukupni rashodi za otplatu kamata i izdatih hartija od vrednosti iznosili su 131,6 milijarde dinara, odnosno 1,1 milijardu evra.

Rast prihodne strane u periodu 2013‒2016. omogućen je većim prilivom od naplate akciza i neporeskih prihoda (kazni, taksi, itd.), a tek sekundarno od bolje naplate poreza i PDV-a. Nova vlast je revnosno radila na računovodstvenim trikovima kako bi prikazala povećanje prihoda. Naime, uštede u rashodima na platama i penzijama vraćene su u budžet kao prihod. Takođe, skriveni deficit koji se odnosi na neuračunat povraćaj PDV-a iznosio je za 2015. godinu 163,2 milijarde dinara. Suficit od 52 milijarde dinara, koliko zvanično iznosi na kraju 2017. godine, svakako bi se istopio da je povraćaj PDV-a uračunat kao rashod. Pošto se iz budžeta metodološki izdvajaju nabavka finansijske imovine i otplate glavnice kreditorima, realni deficit i visina budžetske potrošnje u BDP-u ostaje zamagljena. Ovi rashodi su od 2008. progresirali da bi 2016. dostigli iznos od oko 686 milijardi. Bruto realni deficit (skriveni deficit+nabavka finansijske imovine i otplate glavnica kreditorima) u 2016. je iznosio čak 820 milijardi dinara ili 18,6% BDP-a! Tek ova cifra pokazuje realnu sliku javne potrošnje. Država obično sanira deficit kreditnim zaduživanjem, te putem emisije državnih zapisa prikuplja dodatna sredstva koja su samo po tom osnovu uvećala državni dug sa 556 milijardi dinara u 2015. na 708 milijardi dinara u 2017. godini.

Ako se svemu ovome doda i činjenica da su dividende javnih preduzeća u 2017. vraćene kao prihod budžeta u iznosu od 15,5 milijardi dinara, onda zaista nije jasno kako javni sektor može da se razvija ukoliko se profiti ne reinvestiraju već vraćanjem šminkaju naš lepi budžet. Stopa javnih investicija ionako je preniska, a izostanak reinvestiranja bilo kroz amortizaciju osnovnih sredstava ili kroz nova ulaganja vodi sve nižim efektima javnih rashoda.

Slobodni od MMF-a?

Nastavak „uspešne“ saradnje vlade Srbije i MMF-a u novom diskurzivnom okviru i dalje se tiče monetarne i fiskalne politike koja će pogoršavati život običnih ljudi. Nakon sprovođenja restriktivne monetarne politike, koja je ostavila domaću privredu u hroničnoj nelikvidnosti i blokadi5, a sve u cilju spuštanja stope inflacije, fiskalna reforma nas je iluzionistički dovela do budžetske „ravnoteže“.

Kao i do sada, ekonomski univerzalizam MMF-a polazi od opštih mesta: privatni sektor kao „motor“ potrošnje, inovacija i investicija može uspešno funkcionisati jedino ako se smanji državna potrošnja, snize porezi i doprinosi. Nakon primene ovih MMF-ovskih recepata pomalja se ružičasta slika navodnog galopirajućeg privrednog rasta u kojem strani kapital ima svoj interes. Radi se o jednom te istom „razvojnom“ konceptu koji počiva na uvozu akumulacije i perpetuiranju dužničke ekonomije. I dok je smanjenje inflacije i ulepšavanje budžeta najvažnija stvar na svetu, potrošnja stanovništva nastavlja da se survava. U uraganu ovakvog koncepta mnoge kuće i ljudi su nestali, a u ime čuvarkuće se po svoj prilici ništa neće promeniti.

„Osavremenjivanje“ rigidne prakse menadžmenta međunarodnih ekonomskih odnosa (što i jeste primarna delatnost i krajnji zadatak MMF-a) ipak se u mnogo čemu otelovljuje isključivo u diskurzivnim „inovacijama“. I dok se oni koji imaju tu klasnu privilegiju da žive od diskursa bave jezičkim igrama, postojeći odnosi dominacije i eksploatacije u međunarodnim okvirima ostaju u stanju duboke konzervacije.

 

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook
Facebook
30Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on Google+
Google+
0