Poruke i pouke protesta

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: UGS Nezavisnost, 08.04.2019.-

 Zoran Stoiljković.-


Građanski protesti u Srbiji traju već četiri meseca i ne vidi im se kraj. Vlast uporno odbija da pregovara sa opozicionim liderima – „tajkunima i fašistima“ a da nikome istovremeno nije jasno u kom formatu bi pregovarala o  izbornim uslovima i otvaranju medija sa  „predstavnicima pobunjenih građana“  koji  nisu izborni akteri. Koliko je priča uverljiva pokazuje i ponovo aktuelizovanje pretnje vanrednim izborima i to koliko u junu. Paralelno ide i zahtevna  (predizborna ?) kampanja o budućnosti Srbije u kojoj predsedniku Vučiću asistira premijerka Brnabić.

Naoko paradoksalno, ankete pokazuju da  niti raste rejting političke opozicije, niti pada rejting vlasti pri čemu sve veći deo građana čeka da se pojavi „neko sasvim, sasvim treći“

U međuvremenu,  objavljene su i analize protesta – njihovih učesnika i zahteva i vrednosti od kojih  oni polaze. Posebnu pažnju zaslužuju ocene i nalazi istraživača SeConS, odnosno  Jelene Pešić i Slobodana Cvejića iz kojih se da mnogo toga  zaključiti.

Istine radi, prvo treba reći da je napravljeni portret učesnika protesta (atipičan) portret  najviše  desetine građanki i građana Srbije koji bi bili spremni da autonomnom akcijom nešto urade za sebe i druge. Nalaz da imamo jezgro od najviše desetine spremnih da rizikuju i reaguju na nepravdu i uzurpaciju ne menja se godinama (Istinomer).  Realno radi se danas o ne više od pola miliona onih koje u Srbiji možete akciono mobilisati.

Ne verujem ni da vlast može više od toga dovesti u Beograd, recimo u radni dan, petak 19 april. Uz sve botove, režimske medije, propisane radne obaveze i pripadajuće sendviče i plaćene autobuse.

Na osnovu analize socijalnog profila učesnika protesta dalo bi se zaključiti da se radi o (post)demokratskom  vapaju, pre svega mladih i urbane, obrazovane srednje klase, za više uticaja na društveni razvoj ali i sopstvenu sudbinu. Protest je očito izraz  potrebe za sigurnošću i izvesnošću u vreme sveopšte nesigurnosti i pada poverenja.

Problem je što se učesnici protesta onda obraćaju političarima – onima kojima uopšte ili tek minimalno veruju. Posledično, u vremenima postdemokratskog pražnjenja politike i dominacije korporativnog kapitala i njegove populističke kvazi varijante razvrgnuta je  veza između protesta i promena koja traži saradnju civilnih inicijativa i udruženja i političkih aktera.

Ako ne vode revoluciji protesti i dalje realno mogu, što uopšte nije malo, da svest o nepravdi, korupciji i klijentelizmu drže budnom kao i da ograniče krajnje zloupotrebe vlasti. Korupcija i političko nasilje nad suparnicima su problem i u stabilokratskim režimima i zemljama poput Crne Gore, Albanije i Srbije .

Kao i širom sveta tri osnovna motiva za učešće u protestima su kršenje demokratskih sloboda i procedura, politički klijentelizam i korupcija i rastuće društvene nejednakosti i prekarni položaj – gubitak radne sigrnosti i izvesnosti. Kad je o našim protestantima reč,  posebno su širi socijalni zahtevi ostali bez preciznijeg sadržaja i adresa.

   Savez radništva i „poštene“ inteligencije

Logično se postavlja pitanje: Je li moguć savez sve neuticajnije obrazovane srednje klase i deklasiranih i decenijama potiskivanih  radništva i sindikata. Pod uslovom da mi još imamo nešto pravog, uspravnog radništva i inteligencije sa pokrićem u ozbiljnim kvalifikacijama koja se ne da jeftino rentirati?

Polazni moj sud je da je taj savez uz dve uzajamno uvezane pretpostavke moguć. Prvo da srednja klasa bude solidarnija i socijalno inkluzivnija.  Drugo, da radništvo i sindikati shvate do kraja da bez vladavine prava, slobodnih izbora, autonomnih medija i otvorenih i nezavisnih institucija nema ni boljeg radnog i socijalnog zakonodavstva i većih zarada a manjih nejednakosti.

Ključni problem je kako probuditi i otrgnuti iz gvozdenog zagrljaja režima one najsiromašnije koji se u pokornosti drže povremenim deljenjem milostinje ?

Analiza radničkih štrajkova  upućuje na tri moguće poduke.

Prvo, vlast je na strani poslodavaca uvek ( strani kapital) ili sve dok je to politički održivo – u slučaju zahteva za smenu i odgovornost onih koje je prethodno postavila na upravljačke pozicije u (kvazi) javnom sektoru. Neretko postavljeni, sa razgranatim sistemom zaštite, veza i poslova, su moćniji od (delova) Vlade.

Drugo, i kada pregovara vlast  to čini neblagovremeno i neefikasno tako da protesti traju sve do časa u kome štrajkači, pod pritiskom pretnji i/ili  negativnih reakcija javnosti koja je oštećena neisporučenjem usluga, ne ustuknu i pomire se sa sitnim ustupcima koji ne menjaju stanje stvari.

Treće, i kada dođe do ustupaka to se  intepretira kao znak dobre volje odgovornog političkog vođstva i obavi kroz kontakte  izvan svake legitimne pregovaračke procedure, poput obećanog povećamja penzija i minimalnih zarada. Dogovor „samooorganizovanih“ radnika Pošte sa „resornim“ ministrom policije oko promene kolektivnog ugovora i primene  principa linearnog povećanja zarada takođe  je jedan od primera populističke demagogije na delu.

Ne znam da li je ovaj savez radništva i srednjih slojeva trenutno operativno moguć ali znam da je neophodan – nasušan za svaku demokratsku opciju i ishod.

Sudbina i efekti protesta

Eskalacija protesta – gubljenje njihovog mirnog, nenasilnog karaktera stvar je naravno odgovornosti organizatora protesta ali pre svega vlasti koja svojim upornim odbijanjem dijaloga i satanizacijom druge strane samo produbljuje frustracije, nepoverenje i polarizaciju.

I legalno i legitimno je okružiti i blokirati i parlament, Vladu ili medijski javni servis koji građanima garantuje pravo da znaju. Legitimno je, ako oni šire dezinformacije i neukus, iskazati nezadovoljstvo i privatnim medijima i njihovim sadržajima i porukama, posebno  ako oni  poseduju frekvenciju kao javno dobro i bar delimično se finansiraju iz javnih izvora.

U suprotnom, nezadovoljnima i besnima preostaje  samo   da  proteste održavaju – ako je moguće bez ikakvih konkretnih zahteva i rokova, daleko od očiju javnosti  – na Ušću, Adi ili Košutnjaku.

U konačnici, sudbinu protesta čiji je glavni ulog da otrežnjuje i opominje i ograničava svaku vlast odrediće, još od Đinđićeve računice iz devedesetih procenjena, podrška 2 miliona građana.

Ne morate dakle biti jedan od par stotina hiljada pristalica opozicionih partija.

Ne morate biti ni 1 od milion onih koji tragaju za nekim trećim koji će odgovornije i demokratskije vršiti vlast.

Morate biti 1 od bar 2 miliona onih koji će (svesno i javno) odbiti da se mediji svedu na megafon političara i odlučiti da ne  učestvuju na (neravnopravnim) izborima koji to nisu.

Da je to moguće, bar posredno, mi dokazuje nalaz  Đorđa Vukadinovića da je u februaru protest podržavalo gotovo dve petine (anketiranih) građanki i građana Srbije.

Pitanje svih pitanja je da li su u Srbiji još moguće promene koje če biti i demokratske i socijalno održive  i pravedne?

Analiza „predrevolucionarnih situacija“, pokazuje da prvo treba delegitimirati postojeći poredak i stvoriti sliku o mogućem, drugačijem svetu/Srbiji kao okviru za poželjnu budućnost.

Dakle, (1) uverenje o postojanju  realne alternative postojećem, o “ Srbiji u kojoj bi želeo da živim” (2)  kompetentni akteri u koje se može verovati i (3)sopstveni aktivizam i stvorena solidarnost na delu,  temeljne su pretpostavke za promenu.

„Sigurica“ odgovor za kraj ovog treksta je da su  takve promene  moguće, uz razvijenu strategiju promena i jedinstvo aktera, ali su one, bar  za sada, malo verovatne.

 

 

 

 

.