A sindikati ćute

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: Danas, 18.03.2019.

Piše: Dragan Vujadinović.-


Siromaštvo u zemlji (bez)seljaka na brdovitom Balkanu, gde je zvanična prosečna plata Leta Osamnaestog iznosila 420, a prosečna penzija 215 evra, raste.

Kako vreme prolazi. Znamo i zašto. Nema privrednog rasta. Koji jedini stvara veće plate i penzije.

Čim je, posle niza godina, BDP brže porastao (4,4 posto u prošloj godini), odmah malo skočile prosečne plate. Sa 395 na 420 evra. Malo. Pogotovo za one od 200 do 300 evra. Kako sa toliko para protiv vetrenjača. Struje, telefona, grejanja, mobilnog, škole, vrtića, prodavnica. Kad se sve sabere i oduzme, ostane za pola hleba i 300 grama parizera. Po glavi stanovnika dnevno. Tek ako se zadužiš, dolaze opasnosti. Ako „stigneš“ do izvršitelja, sve se duplira.

Zašto su zaposleni ovako poniženi. Nije reč samo o plati. Sa ovakvom privredom, više ne može. Kad na svakih 100 dinara plate, za poreze i doprinose ide 62 dinara.

Alibi zvani deficit i rizik od bankrotstva, više ne postoji. Bar tako tvrde. Hvale se suficitom. (Što nikako nije za za pohvalu, jer suficit znači da je država uzela više od siromašnih građana, nego što treba i sme). Ako neće da smanje poreze i doprinose, što zaposlenima ne koriguju tzv. „lična primanja“. Još je pre ove vlasti, neka ranija vlast, topli obrok i regres za godišnji odmor, od neoporezivih ličnih primanja „prebacila“ u zarade. Iako su još od Titovih vremena, bili trošak. S tim da je bio određen limit za neoporezivi iznos. Ko plaća preko toga, ima tretman plata.

Obračunavaju se svi porezi i doprinosi na zarade. Uzalud su se sindikati i eksperti „bunili“ i dokazivali da su topli obrok i regres troškovi radne snage. Da svakodnevno izdrži na poslu osam sati, i da jednom godišnje dobije regres da ode u banju, planinu ili more. Kao što se službeni automobil „hrani“ gorivom i rezervnim delovima, tako se mora hraniti i obračunavati i radna snaga i jednom godišnje otići na „tehnički pregled i generalni servis“. Ono što je prirodno i logično, ukinuto zbog mogućih zloupotreba.

Da se deo plata ne prelije na neoporezive troškove. Linija manjeg otpora. Što da se ne „prelije“. Kao da su neke plate. Država će „propasti“, a poslodavci i zaposleni „usrećiti“, ako se 200 ili 300 dinara dnevno za „topli obrok“ i 20 hiljada godišnje za regres „priznaju“ kao troškovi radne snage. Pa su realne troškove „gurnuli“ u plate. Sa svim porezima i doprinosima. Više se ne plaše zloupotreba.

Da će poslodavci „fingirati“ isplatu toplog obroka i regresa, tako što će ugovarati i plaćati ukupnu zaradu, u okviru koje će „fiktivno“ prikazati topli obrok i regres. Tako da ona prosečna plata od 420 evra, uključuje i ove dve pozicije. Dakle realno je manja za onoliko koliko zaposleni „pojedu“ u toku radnog vremena i što potroše na kakav-takav odmor. Ako ništa ne jedu i ne idu nigde na odmor, ostaće im cela plata. O tempora, o mores.

Šta tek reći o dnevnicama za službena putovanja u javnoj upravi i preduzećima. Od oktobra 2015. godine „neko“ naredio da dnevnice (koje, uzgred budi rečeno, služe za troškove hrane tokom 12 ili više sati i gradskog prevoza), umesto 2 i kusur hiljada iznose 150 dinara, a da svima radno vreme počinje u pola osam i završava u pola četiri. Opet zbog mogućih „zloupotreba“. (Gde su direktori i rukovodioci, da spreče zloupotrebe?). Da si „tica“ teško da stigneš. Pogotovo u Beogradu. Osim da ustaješ u pola pet. Pa vrtić, škola, doručak, spremanje i jurnjava na gradski prevoz. Nema takvog koji nije zakasnio. I time „učinio“ povredu radnih obaveza. Za koje se može dobiti otkaz. Svi su potencijalno krivi.

Pa koga odredi „partijska“ kocka. Tako „jadni“ poreznik, kome je plata već smanjena za 10 posto, kad ode na „teren“ (širom Srbije), mora mesečno da „dotira“ državu sa najmanje 100 evra. Uzalud su sindikati, stručna javnost i zaposleni protestovali.

Nesrećna uredba je korigovana samo za, pogađate koga. Službe bezbednosti. Tako i treba. Samo što su ostali ispali „zaposleni drugog reda“. Istina „šuška se“, da će se država makar malo „urazumiti“. Dnevnice bi se povećale na 800 do 1.000 dinara, a radno vreme bi bilo „klizno“. Od 8.30 do 16.30, ili od 9 do 17 časova. Koliko će taj sat i po značiti.

Ostaće vremena i za šminkanje. Pitanje je samo, da li će taj „neko“ ove normalne i logične promene, aminovati.

Ako je moralo da se uzima od zaposlenih, kad se „spašavala“država, sad im se mora vratiti. Kad je stiglo „zlatno doba“ i budžetski suficit. A sindikati ćute. Ili „romore“ sebi u bradu. Baš kada bi morali da budu najhrabriji i najglasniji.

Autor je ekonomski analitičar