Radničko klečanje za male pare

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: Sajt Udruženih sindikata „Sloga“,

Autor: beogradski-glas.rs. – 10.06.2018.- Piše: Radenka Marković.-


Stariji se još sećaju kako smo se ponosili što smo prvi uveli socijalističko samoupravljanje, a ono je ponajpre značilo visok nivo radničkih prava. I što nismo znali šta je otkaz. Njihovi bliski potomci, međutim, danas na posao idu sa grčom u želucu, sa lekom za smirenje u džepu, za svaki slučaj. Neki i sa pelenama, osim ako nemaju baš dobru petlju, pa kao neki ne moraju satima ići u toalet – jer moderni poslodavci u Srbiji idu dotle da ograničavaju i odlaske u toalet, smatrajući ih zabušavanjem i gubljenjem vremena. Nije tako samo u ozloglašenoj „Juri“. Za vreme nedavnog štrajka u turskom „Kajzenu“ u Smederevu isplivalo je na površinu da 300 radnica ove firme ima na raspolaganju samo jedan toalet.

Zato, kaže Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“, najveći problem radničke klase u Srbiji nije to što je uglavnom malo plaćena, jer je oko 300.000 zaposlenih na minimalcu, već to što su radnici na radnom mestu obespravljeni i poniženi kao ljudi.Ispod njega se kriju niske plate nedovoljne za osnovne troškove života, nedopustivo dugo držanje radnika po ugovorima na određeno vreme, kašnjenje u isplati zarada, neplaćanje prekovremenog rada, nezakonito davanje otkaza, neuplaćivanje doprinosa za socijalno osiguranje na prave sume već na iznose minimalne zarade dok se ostatak isplaćuje na ruke.
– U „Kajzenu“, recimo, svi rade na određeno vreme i primaju samo po 25.000 dinara mesečno iako bi trebalo da dobijaju 20 odsto više. I ta primanja im se neredovno isplaćuju, a pola godine im nije plaćan prekovremeni rad, zbog čega su 11. maja stupili u štrajk. Tada se i videlo šta se sve dešava iza fabričkih kapija ove turske firme. Kada su radnici na društvenim mrežama objavili fotografije iz fabrike, direktor je zapretio otkazima jer su tako, prema njegovom tumačenju, odali službenu tajnu. Četiri radnika su potpisala sporazumni prekid radnog odnosa, a troma, koji su odbili da potpišu, rečeno je da će im otkazi stići na kućnu adresu – navodi naš sagovornik.

Kao poseban problem Veselinović ističe činjenicu da Inspekcija rada, i kada dođe u kontrolu, žmuri na jedno ili oba oka. Tako su u „Kajzenu“, ogrezlom u problemima, inspektori rada zvanično pronašli samo dve nepravilnosti za koje je u odnosu na one suštinske „banalnost“ više nego blaga reč. Inspektori su, naime, utvrdili da radnici koji čiste toalet i skidaju fleke sa odeće nisu obučeni za poslove koje obavljaju! Sve ostalo je u redu.

– Uostalom, šta drugo i očekivati od inspekcije koja je od „Jure“, čiji rad treba da kontroliše, uzela dva automobila kao donaciju.

„Tamo gde su radnici hrabri, solidarni i spremni da se bore sindikat može da pomogne dajući podršku, stručnu, logističku i međunarodnu pomoć.

Željko Veselinović navodi da su retke firme i sektori gde radnici mogu da se pohvale i platama i dobrim odnosom poslodavaca, ali da je ipak najteže radnicima u firmama koje drže pojedini strani poslodavci kao i zaposlenima preko agencija za privremeno zapošljavanje.

– Radnici angažovani preko tih agencija nemaju pravo ni na bolovanje, ni na godišni odmor, ugovori im se obnavljaju na svakih nekoliko meseci i tako rade godinama, a u takvom statusu ne mogu, recimo, ni da dobiju kredit u banci – kaže on.

Radničkih problema bi sigurno bilo manje, ili bi se bar sa njima lakše nosili, kada bi bili sindikalno organizovani. Naime, u mnogi, pre svega privatnim firmama, sindikalno organizovanje je zabranjeno, a o tome šta se u njima događa uglavnom se saznaje iz izjava radnika medijima ili objavama na društvenim mrežama.

-Iako smo tražili, mi ni u „Juru“ ni u „Kajzen“ nismo mogli ući, jer nemamo tamo dovoljno članova da bi smo mogli da uđemo u te firme. Tražili su nam spisak radnika koji su u našem sindikatu, budući da naš zakon dozvoljava direktno članstvo u granskom sindikatu, ali nismo smeli da im damo imena jer bismo tako od radnika napravili glinene golubove za odstrel.

Ali, kako ističe naš sagovornik, nisu privatne firme jedine gde se radnicima brani da se udruže u sindikat i gde su članovi sindikata izloženi pritiscima. U poslenje vreme, kaže, to se sve češće dešava i u državnom sektoru i kao primer navodi „Parking servis“ u Beogradu, gde se tvrdi, mesecima vrši pritisak na članove sindikata „Sloga“ i preti im se, a sve zato što su ukazivali na nepravilnosti u radu preduzeća. Zbog zabrane sindikalnog aktivizma iz „Sloge“ najavljuju i krivične prijave protiv odgovornih u „Parking servisu“.

– U „Trajalu“ je predsednik našeg sindikata Vladica Tomašević ostao bez posla jer je na društvenim mrežama pozivao na podršku studentima u prošlogodišnjem protestu protiv dikature. Apsurdno je što je direktor te firme Miloš Nenezić, ujedno i predsednik Unije poslodavaca Srbije, poznat i po tome što je otpustio najveći broj neposlušnih sindikalnih aktivista koji su kasnije sudskim putem vraćeni na posao.

Željko Veselinović naglašava da su se povodom takvih postupanja prema njihovim članovima čelnici ove sindikalne centrale više puta obraćali ministru rada Zoranu Đorđeviću. Pozivajući se na njegove izjave da će poslodavci koji brane slobodno sindikalno organizovanje biti kažnjeni, a da radnici koji izgube posao zbog sindikalnog aktivizma moraju biti vraćeni na posao, tražili su sastanak sa ministrom, ali on , kao tvrde u „Slozi“ njihove dopise jednostavno ignoriše.

– Zato ćemo tražiti njegovu ostavku i da se u najavljenoj rekonstrukciji Vlade Srbije upravo njegovo ime nađe na spisku ministara koje treba zameniti drugim, sposobniji, kvalifikovanijim ljudima, jer on se i ranije pokazao kao neko ko ne ume da pregovara i vodi socijalni dijalog.

Govoreći o metodama borbe Udruženih sindikata „Sloga“ i budućim koracima ove sindikalne organizacije, njen predsednik ukazuje na to da se zakonom i Ustavom zagarantovana radnička prava često ne mogu odbraniti samo metodama sindikalne borbe.

Država žmuri na bezakonje

– Zato se mi od osnivanja borimo da se, kao što to rade i sindikati u drugim zemljama, osim u sindikalnu uključimo i u političku borbu. Na taj način bi smo se kroz palament, kako lokalne tako i republički, borili protiv zakona i uredbi uperenih protiv radnika – kaže Veselinović i navodi da osnovno sindikalno sredstvo borbe, ako je štrajk, u Srbiji danas slabo funkcioniše.

– U to su se uverili mnogo puta na terenu, gde se pokazalo da su radnici toliko uplašeni da ih je teško pokrenuti na štrajk i da oni uglavnom čekaju da neko reši njihove probleme. A to – pogotovo kada država, umesto da štiti radnike, žmuri pred kršenjem njihovih prava i zakona koje je sama donela – nije moguće.

Radnici se boje i očekuju da se neko drugi bori umesto njih. Mi možemo da pomognemo samo kada su ljudi spremni da im se pomogne, kada sami pokažu hrabrost. Kao što smo, recimo, imali slučaj u firmi „ Falk Ist“ iz Knjaževca, gde smo uspeli da se posle protesta i štrajka formira sindikat, potpiše kolektivni ugovor, povećaju plate. Toga ne bi bilo da radnici nisu bili uporni i hrabri, solidarni, spremni da se bez obzira na moguće poledice bore do kraja. I uspeli su. Potpuno je drugačiji slučaj bio sa vranjskim „Geoksom“. Kada smo tamo pripremali protest, imali smo obećanje da će iz Vranja prisustvovati na stotine ljudi, ali kada smo došli iz Beograda, Vojvodine i cele Srbije, ispostavilo se da na protest nije došao ni jedan radnik „Geoksa“ iz Vranja. Čak ni članovi njihovi porodica nisu smeli da se pojave. Tu nismo mogli da pomognemo – kaže naš sagovornik i dodaje da tamo gde su radnici hrabri, solidarni i spremi da se bore sindikat može da pomogne dajući podršku, stručnu, logističku i međunarodnu pomoć.

– Udruženi sindikati Srbije „Sloga“ članovi su Svetske feeracije sindikata, najstarije svetske sindikalne organizacije osnovane 1945 koja briji oko 100 miliona članova u više od 140 zemalja sveta. Najbliže odnose imaju sa grčkim sindikatom PAME, najvećim i najborbenijim u svojoj zemlji koji okuplja više od milion članova. U „Slogi“ planiraju da uče od svojih grčkih kolega i da jedna njihova delegacija poseti PAME kada budu protestvovali ili štrajkovali kako da bi na licu mesta videli kako se tamošnji radnici bore za svoja prava.

– Bojim se da smo po radničkoj borbenosti i solidarnosti veoma daleko i od Grčke i od drugih razvijenih zemalja, nemamo hrabrosti da se suprotstavimo ni bahatim poslodavcima ni državnim institucijama koje štite takve poslodavce- zaključuje Žaljko Veselinović.

 

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook
Facebook
0Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on Google+
Google+
0