Deset pitanja o populizmu – Šta (ni)je populizam?

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: sajt UGS „Nezavisnost“,06.02.2018.-

.


Populizam ima mnogo lica i naličja i daleko ga je lakše negativno odrediti – kroz ono što nije nego kroz ono što nesporno jeste.

Populizam prvo javno pokazuje svoje antielitističko lice, odnosno zalaže se, nasuprot otuđenim i korumpiranim elitama, za interese „običnog“ ili „pravog“ naroda. U čije ime zanimljivo opet govore političari ili još pre „novi vođa“.

No pre no (fingirani) antielitizam njegovo ključno obeležje je antipluralizam. Samo ja/mi razumemo i tumačimo potrebe naroda – svi drugi su izdajnici. Ili bar uzurpatori. Iz toga sledi logično da su dijalog i sloboda izbora tek demokratska kulisa.

Da li je pozivanje na interese naroda populizam ili nije, najpouzdaniji indikator je šta zagovornici praktično nameravaju da urade sa pluralizmom i demokratskim institucijama. Primera radi, na levici to jesu Čavez i njegovi kopiranti i naslednici, ali to svakako nisu Podemos ili Siriza. Ma kako se to neki upinjali da dokažu.

Preuzimanje i okupacija institucija uz proizvedenu prethodnu biračku podršku su zajednička populistička nit koja povezuje Trampa, Putina i Erdogana. Ili Vučića sa Kačinjskim, Orbanom i liderima iz komšiluka.

Treći zajednički imenitelj je odvajanje / izdvajanje od dobrog naroda „opasnih drugih“ na koje treba usmeriti (ne)opravdano nezadovoljstvo. Izbor je širok – strani kapitalisti i njihovi politički klonovi, domaći tajkuni, prethodne političke klape i kapel-majstori, migranti… Ili stranci i drugačiji uopšte, uključiv i sopstvene manjine.

2. U kakvom su onda odnosu populizam i demokratija?

Ako su sinonimi za demokratiju debata, odgovornost i podela i kontrola vlasti a logika populista jeste logika isključivanja, onda su i kada ne ukidaju demokratske institucije populisti tek kvazidemokrate.

3. Nisu li populizam i postdemokratija dve strane istog procesa kvarenja demokratije?

Apsolutno da. Kada je o postdemokratiji reč, ona ima dva suštinska obeležja.

Prvo je da to poredak u kome se oligarhijska vlast koristi demokratskom naracijom kako bi potisnula običan narod iz politike usmeravajući ga ka prostoru banalizovane i osiromašene svakodnevice.

Drugo, govor o „postdemokratiji“ je govor o sutonu demokratije. NJime se izražava skepsa, odnosno sumnja da demokratija nema slavno vreme pred sobom, nego da ga najverovatnije već ima iza sebe.

Pri tome, naoko suprotstavljeni, politički, postdemokratski mainstream i populizam se uzajamno ojačavaju i podstiču. Pri čemu je populizam tek pogrešan odgovor na postdemokratsku entropiju. Poput razorne sinergije terorizma i „humanitarnih“ intervencija recimo.

4. Imaju li populisti neku prepoznatljivu ideologiju ili se radi tek o sveprisutnom političkom stilu i retorici?

Podilaženje običnima i javno pokazivanje (javne vrline – privatni poroci, reklo bi se) brige za njihove nevolje su, uz kritiku svojih birokratizovanih i korumpiranih prethodnika, neka vrsta evergrina populističkog stila i vokabulara. Menjaju se samo konkretna imena i izvođači. Konačno, to narod voli i to donosi tiraže i glasove.

Od svih njih, tek antipluralisti i demagoški ponuđači jednostavnih i najčešće i brzih rešenja za brojne prisutne nevolje idu opravdano na top-listu populista.

Pri tom populizam je „slaba“ i tek elementarno razvijena ideologija i ne da se ni porediti sa liberalizmom ili socijalizmom. Ili čak i sa konzervativizmom i nacionalizmom. No upravo zato što je idejno praznjikav on čini zapaljivu političku smešu koja se lako da rekombinovati sa brojnim izmima.

5. Stoji li podela populista na leve i desne i da li je pravilo da u njihovom braku iz računa oni prvi prođu gore?

Da, i to polazeći od toga ko je adresa i dežurni krivac za sve – korporativni kapital za leve a nacionalno i civilizacijski drugačiji za desne.

Do njihovog braka dolazi u stanjima krize i nevolje u kojima psi i mačke spavaju zajedno. Brak se zasniva na zajednički deljenom anti ili bar alterglobalizmu.

Za boljku globalizma dostupan lek im je protekcionizam kome su iz različitih razloga skloni i jedni i drugi.

Domaća zajednička meta idealno su korumpirani tržišni liberali na vlasti – kompradori vezani za interese stranaca. Uz to, to i nije netačno i da se argumentovati.

Tri su razloga zašto su levi, posebno u multinacionalnim i multikulturnim društvima, slabiji od desnih i izvuku na kraju deblji kraj.

Prvo, sopstvena klasna pripadnost je mnogo manje jasna i time je i slabiji osnov identifikovanja od nesporne i očite „pasoške“ nacionalne karakteristike.

Drugo, borba protiv vladavine opasno bogatih je daleko teži i neizvesniji proces od jednostavnog (izbornog) pražnjenja kroz mržnju ili bar gađenje prema drugima i drugačijima.

Najzad, levi imaju uži registar utoliko što bar načelno pripadnost levici isključuje nacionalnu ksenofobiju.

6. Ako je populizam politika nuđenja lakih obećanja i pojednostavljenih rešenja, kako onda populisti opstaju na vlasti?

Pogrešno je i naivno bilo verovanje da je populizam ozbiljan izazov ali ne i (trajnija) vlast. Ni u uslovima krize.

Ako je populistička vladavina dugoročno neodrživa, jeste sam populistički obrazac. Populistička vladavina završava ili postupnom evolucijom u institucionalizovani demokratski sistem ili, još pre i lakše, i u tome je „paradoks populizma“ – pojavom i dolaskom na vlast novog populističkog lidera. Najtrajniji korišćeni legitimacijski osnov političarskog populizma jesu antikoruptivna retorika i obećanja. No, najava borbe protiv korupcije lako postane „Pirova pobeda“ ali i vraća se kao „feniks koncept“ koji se ponovo rađa iz populističkog pepela tražeći novog izvođača.

U biti „večnog vraćanja“ populizma kao da su pre nezadovoljene potrebe i želje građana, uz njihovu paralelnu nesposobnost samoorganizovanja, nego sam populistički politički stil ili harizma lidera. Slobodana Miloševića ili danas Aleksandra Vučića pre su proizvele frustracije i kontinuitet u propadanju i osiromašenju naroda u Srbiji nego njihove harizmatične osobine ili čak sam manipulativni vladavinski populistički obrazac.

U osnovi raširenog populističkog političkog mentaliteta i stila po mome sudu je duh pasivnosti i očekivanje da će sve probleme da reše država i vođa, a ne samoorganizovanje građana. Upravo to pragmatične populiste navodi da daju olaka obećanja masama, koje se kasnije završavaju masovnim razočarenjima.

Formula uspeha je govoriti ono što narod u datom trenutku želi da čuje i što ga najviše brine. U političkom govoru se tako visokofrekventno ponavljaju fraze o: „boljem životu“, „poslu za sve“, „borbi protiv korupcije i kriminala“, „stranim investicijama“, „departizaciji“. Svaka od njih na neki način postala je obeležje jednog vremena, ali bez konkretnih rezultata. Po potrebi one se iznova koriste i čine populizam trajnim obeležjem političkog života.

Obećanja se naime mogu uporno ponavljati i uz brojna (ne)suvisla obrazloženja, pomerati i vremenski i po redosledu prioriteta. Logika je: Ono što još nije će ipak zasigurno biti (malo) sutra.

U međuvremenu se ljudi željni kakvog-takvog (materijalnog) boljitka daju ubediti da ako nije baš idealno sigurno je bolje nego što je bilo. Ili bar da nema realne alternative i da je sve što se drugo nudi deja vi i istrošeno.

Onima lojalnim koji razumeju o čemu se radi ima se, unutar već prenaduvanog sistema političkog klijentelizma, još šta ponuditi – pozicije, poslovi, subvencije i benefiti… Ili bar kakav-takav posao.

Ukoliko ispunjavaju očekivanja da će obezbediti mir i stabilnost u regionu, lokalni stabilokrati se mogu nadati da će im demokratski deficiti i bedastoće proći tek sa prekorom mentora.

7. Je li politička istorija moderne Srbije istorija kontinuiranih sukoba i smeni populizma?

I da i ne. Ne, ako populizam podrazumeva bar formalni politički pluralizam i višestranačje, onda poluvekovna Titova Jugoslavija ne ispunjava ni taj minimalni kriterij.

Da, ako se misli na dugu liniju od romantičarskog narodnjačkog socijalizma Svetozara Markovića kojim se zadrugama preskače kapitalizam, preko radikalske nacional-socijalne demagogije Pašića i postpašićevaca, sve do Miloševićevog rimejka socijal-nacionalizma u obliku crveno-crne koalicije i antikoruptivnog i „liberalnog“ i radoholičarskog populizma Vučića u njegovoj drugoj fazi.

8. Ako je vlast u Srbiji populistička, sledi li „naš“ Vučić neku prepoznatljivu politiku?

Populizam je u nas neka vrsta nasledne bolesti. Aktuelni predsednik Vučić je i primer česte promene oblika i mutacije ove bolesti od polaznog desnog nacional-populizma do aktuelnog centrističkog, političarskog populizma. Kao i kod prethodnika jedno trajna je potreba da se bude na vlasti.

9. Ko su danas sve populisti u Srbiji?

Svi oni koji ni za živu glavu ne bi ušli u ravnopravni i argumentovani dijalog, koji bi da iz „pravog“ naroda isključe izdajnike i sluge različitih fela i agentura, da kidnapuju državu i zarobe medije i ograniče pa onda ako bog da „ukinu slobode za neprijatelje slobode“.

Matrica mišljenja i ponašanja im je: Ako ih, zbog Jevrope, ili pak majčice Rusije, već ne možemo namazati katranom i takve javno prikazivati, možemo im bar staviti metu u svojim medijima i (in)direktno im pretiti.

10. Je li tačno da smo mu kao narod skloni i kako da se izvučemo iz populističkog gliba?

Da, mi smo ozbiljno oboleli i to ne od juče. Opet, nema lakog leka od boljke populizma. Terapiji moraju prethoditi anamneza i dijagnoza.

Ako je reč o nekoj vrsti moga „vjeruju“, ono se može sažeti u stav da je u osnovi populizma sistem uzajamnog varanja u kome učestvuju vođe, ma kako se one zvale, ali i infantilni građani nespremni da odrastu i prestanu da tragaju za liderom koji će ih osloboditi tereta odlučivanja. Dijagnostičku istraživačku trilemu čine pitanja: kako izaći iz paklenog (populističkog) kruga koji čine politička neodraslost, neverica u sebe i druge i infantilna potraga i skrivanje iza vođe. Bar dok se to kako-tako isplati.

Kombinovanjem tri leka: (1) kritičkim obrazovanjem i refleksijom (2) negovanjem nežne i osetljive kulture dijaloga i tolerancije i (3) aktivnom građanskom participacijom

leči se uspešno letargija kao prvi simptom pada u populističku pošast.

Polazno pitanje sa kojim kreće kura otrežnjenja je: Kako da u Srbiji očuvam dostojanstvo i pristojno živim? Ili, što bi stari Latini rekli za pravdu i pravičnost Iustitio est honeste vivere, neminem ledere suum quiqe tribuere. Pravda je časno živeti, nikome ne škoditi, svakome svoje dati.

Zoran Stojiljković

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook
Facebook
0Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on Google+
Google+
0