Hleba i ruža – intervju sa Markom Riboom

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: masina.rs, 03.11.2017.

Autor: Anisa Stojanović, Andraš Juhas.-


Muzičar i aktivista Mark Ribo, za Mašinu govori o radnim pravima muzičara, značaju organizovanog radničkog otpora i pravu na lepotu.

Možda najpoznatiji kao gitarista koji je „Tom Vejtsu (Tom Waits) pomogao da oblikuje novi, čudniji amerikana zvuk na albumu Rain Dogs“. Više od dvadeset objavljenih albuma Marka Riboa (Mark Ribot) uključivali su saradnju sa velikim brojem umetnika i umetnica iz muzike, filma, plesa: od Elvisa Kostela (Elvis Costello), preko Merijen Fejtful (Marianne Faithful), The Black Keys, Lori Anderson (Laurie Anderson), Niko Kejs (Neko Case), pa sve do Roberta Planta (Robert Plant), Nore Džons (Norah Jones) i Eltona Džona. (Elton John).

Fanovima relevantniji po svojim eksperimentima u džez i rok muzici, te projektima Ceramic DogMarc Ribot y Los Cubanos Postizos ili The Young Philadelphians. Međutim, skoro četrdesetogodišnja Riboova karijera ostala je zapažena i po njegovom društvenom angažmanu.

Nakon koncerta na 33. Beogradskom Džez festivalu, Mašina je imala priliku da razgovara s Riboom o, prema njegovim rečima, temi o kojoj rado govori – politici.

Počnimo od „Bread and Roses“. To je pesma o pravima radnika i radnica i žena. Stihove je napisao Džejms Openhajm (James Oppenheim), a fraza hleb i ruže vezuje se za uspešan štrajk tekstilnih radnica, odnosno za govor Roz Šnajderman (Rose Schneiderman), socijalistkinje, feministkinje i sindikalke. Zašto ste obradili tu pesmu pre nekoliko godina, da li je imala i politički značaj za vas?

Da, imala je. Najpre, mislim da je ta pesma lepa, i delimično smo je zbog toga obradili. U njoj se radi o lepoti, takođe. Govori se o tome da imamo pravo na lepotu, ili da imamo pravo na kulturu. Nadalje, obradio sam je jer sam u to vreme pisao o subvencionisanju muzike i bio sam aktivan u organizovanju muzičara, kako lokalno, tako i kao član sindikata. Na primer, sindikalizovali smo jedan džez festival, i uspeli smo da podignemo minimalni honorar, koji je za neke iznosio trideset dolara ili čak ništa, na dvesta dolara. I ne radi se samo o tome da izboriš nešto za svoje prijatelje, već i da pokažeš da određena vrsta radnika i radnica, muzičari i muzičarke koji tezgare, ljudi koji rade u postfordističkoj ekonomiji mogu pod određenim uslovima da se organizuju i da se izbore za nešto. Ja vidim radničko organizovanje kao izlaz iz situacije u kojoj se nalazimo. I vidim da se to ne događa iz veoma određenih razloga. A muzičari i muzika su na čudan način u samom centru tih razloga.

Želimo da sa vama više razgovaramo o organizovanju, ali da li biste se pre toga osvrnuli na ono što prepoznajete kao glavne socio-ekonomske izazove za muzičare?

Kada gledate širu sliku, najveći problem je digitalna eksploatacija. To je jedna vrsta indirektne eksploatacije. Drugim rečima, YouTube me ne zapošljava. Nisam u mogućnosti da napravim ugovor sa njima, a oni prave pare prodajući reklame na osnovu sadržaja koji drugi ljudi postavljaju na njihovu internet stranicu. Tako da je to vrsta indirektnog profitiranja. Ali ovo se ne događa prvi put. Pravi razlog zbog kojeg oni mogu da zarađuju je zato što su zaštićeni. Na primer, znam da je nemoguće, ali zamislimo da hoću da kažem: Hajde da bojkotujemo YouTube i ljude koji se reklamiraju na YouTubeu. Svako zna za Tejlor Svift (Taylor Swift), koja je povukla svoj materijal sa Spotifyja. Ali ona je to uradila sama. Da je ona rekla: Hej, druge rok zvezde, hajde svi da povučemo svoju muziku sa Spotifyja i da onda pregovaramo s njima, mogla je da dobije zatvorsku kaznu, da joj uzmu sav novac, zato što Spotifynije njen poslodavac. Tako da je ovo pravi problem: ljudi koji profitiraju našli su način da to rade indirektno, čime su se zaštitili od sindikalnog organizovanja, bojkota, štrajkova. Jer ako štrajkuješ kod nekog ko ti nije direktni poslodavac, mogu da ti oduzmu kuću, možeš da završiš u zatvoru. Ja ovde imam u vidu američki zakon, ali on ima svoje pandane u Evropi. Dakle, kapital je naučio kako da profitira indirektno, na način da bude zaštićen, a radništvo nije našlo način da se s tim izbori.

Kakve mogućnosti vidite za organizovanje muzičara i muzičarki – iz vašeg ličnog iskustva?

Teško je pridobiti ljude da delaju protiv nekog malog kluba ili vođe malog benda koji je s ljudima na ti. U takvim situacijama praktično je nemoguće išta uraditi. Ali primetili smo, na primer, da niko nije hteo da se buni protiv Knitting Factory, lokalnog kluba u kojem smo svi mogli da sviramo. Ali onda su oni organizovali festival i dobili finansijsku podršku od korporacija. Od tog trenutka ljudi su bili u fazonu: Zašto bismo mi svirali za 50 dolara kada oni dobijaju 800.000? Dakle, ljudi su počeli drugačije da doživljavaju dotični klub nakon upliva korporacijskog novca, postali su voljni da potpišu peticiju, da prisustvuju sastancima, i uspeli smo da se izborimo za neke stvari.

Ljudi se plaše sindikata jer u većini zemalja sindikati muzičara i muzičarki predstavljaju samo ljude iz velikih pozorišta ili simfonijskih orkestara. U SAD oni predstavljaju još studijske muzičare i muzičarke velikih izdavačkih kuća, ljude koji sviraju na svadbama, i slično. Ali ekonomija nezavisnih, indi bendova koji odlaze na turneje nema veze s tim. Zato mislim da je za svakoga ko hoće da se bavi organizovanjem važno da se seti da sindikat nije neka zgrada ili neka zvanična organizacija, već su to ljudi koji se okupe oko zajedničke stvari. Dakle, ako zvanični sindikat ne predstavlja ljude koje znate, napravite svoj.

Svaki put kad se borimo za bolje plate ljudi u kulturnoj industriji, mi se borimo i za učešće pripadnika radničke klase, što često podrazumeva i učešće ne-belačke dece. Zanimljivo je pogledati koji tip ljudi u svetu muzike jeste organizovan a koji nije. Možete videti da je situacija ista svuda po svetu, i da odgovara upravo onome o čemu je Dejvid Harvi govorio. Muzičari koji su organizovani rade po fordističkom modelu, u jednostavnoj strukturi zaposleni-poslodavac, u velikim orkestrima, a ne u malim rok bendovima ili klubovima. Dakle, organizovanje indi muzičara, ljudi u bendovima, veoma je blizu srži problema zbog kojeg su stvari generalno sjebane. Kao svi Uber vozači, kao auto-industrija, restrukturiranje čitave industrije išlo je u pravcu decentralizacije kontrole i vlasništva.

I dok politički i ekonomski problemi rastu, deluje da je sfera umetnosti i kulture sve više depolitizovana.

Mislim da se ne radi samo o depolitizovanosti. Već sama reč koju koristimo, indi – nezavisni izdavači, nezavisni bendovi – ukazuje da smo politizovani na užasan način. Moja i generacija nešto mlađa od moje videla je kao krajnje politički čin osnivanje vlastite izdavačke kuće, i/ili potpisivanje ugovora s vlastitom kućom, i zamišljali smo da je to nešto anarhističko, da smo slobodni, nezavisni. Ja sam snimio mnogo ploča sa indi izdavačima, i ta ideja je veoma pogrešna. Ne možeš srušiti kapitalizam osnivanjem malog biznisa.

Nije da ja mislim da je rušenje kapitalizma jedini vredan cilj. Uistinu, ja sam dosadni socijaldemokrata. Ali osnivanjem malog biznisa ne izazivaš kapital, ne rušiš kapitalizam, nema ničeg anarhističkog u tome, to je prerušeni neoliberalizam. Nisam protiv pokretanja vlastite izdavačke kuće, ali ideja da je to inherentno progresivan politički čin potpuna je budalaština. I ovo je bio put kojim se kultura depolitizovala.

Pravo značenje pojma indi jeste da nemaš zdravstveno osiguranje, da nemaš platu, da se sva odgovornost obrušava na tebe. I na neki način fenomen indi izdavača je postfordizam u muzičkoj industriji. To je bila kostimska proba, jer se prava eksploatacija ne završava na tom stepenu: 80‒90% indi izdavaštva distribuira se preko velikih korporacija. Tako da oni pričaju o „našem malom izdavaču“, ali distribuciju reade velike kompanije koje zarađuju mnogo novca. Svi se redom bogate na tim indi proizvodima – YouTubeGoogle, distributeri… Svi, samo ne autori i autorke.

Još jedan uznemirujući fenomen koji možemo da primetimo u kulturi jeste kultur-rasizam, degradirajući stav prema kulturnim potrebama radničke klase, pogrešnu kritiku prema kojoj su siromašni u stanju da konzumiraju jedino rijaliti programe i njihove ekvivalente u muzici i drugim umetnostima. Prema zastupnicima ovakvog mišljenja, ovo ujedno svedoči da je političko rezonovanje radničke klase s lakoćom izmanipulisano. Da li vi vidite progresivni potencijal u samoj kulturi ili muzici?

To je dobro zapažanje, i veoma je zanimljivo pitanje odakle će doći intervencija na nivou kulture. Ja ne mislim da će doći iz kulture same, i mislim da je mnogo kontradikcija u samoj kulturi. Osamdesetih sam svirao u sastavu Lounge Lizards, i uživao sam u muzičkom smislu, bilo je zabavno, bio je to jedan ogroman tulum. Ali kada sam razmislio o tome, video sam da je to bio jedan ritual parenja menadžerske klase. Pošto smo svirali kontraintuitivnu muziku, naš je posao bio da ne budemo intuitivni. Normalna osoba ne bi razumela zašto neko pravi toliko buke od koje bi čovek trebalo da pobegne. To je, dakle, simbol za one kojima je taj kod pristupačan, imaš pristupa određenom kodu koji te čini posebnim, na osnovu kojeg ti znaš zašto je nešto što zvuči užasno zapravo dobro. Dakle, ima tu dosta kontradikcija.

Jedan moj prijatelj koji radi u javnoj školi imao je drugačije iskustvo u radu s decom iz radničke klase, jer deluje da su oni veoma spremni da se angažuju ukoliko im se pruži ta mogućnost. Marks nas je naučio da popularna kultura nije nužno kultura koju je narod izabrao.

Ja sam američki muzičar na turneji sa džez bendom. I sada, pogledajte istoriju takvih turneja. Ona počinje u periodu Hladnog rata. Nakon Drugog svetskog rata SAD je licitirao u podeli sveta. Dve stvari koje su svi znali o SAD bile su da tamo ima mnogo novca i da se veoma loše ophode prema crncima. Zbog toga je Stejt department počeo da finansira turneje crnih džez muzičara, po Rusiji, Evropi, i time su slali poruku: Vidite, nismo mi loši prema crncima, oni su umetnici, nisu robovi, slobodni su, oni sviraju slobodnu improvizaciju, slobodne solaže. To je bio jedan jezik osmišljen da ubedi ostatak sveta da SAD nije rasistička država.

Odličan PR?

Da, upravo to. Stejt department je finansirao turneje Elingtona, Bejsija, Armstronga i mnogih drugih, i tako je stvoreno ovo kolo turneje. I eto mene sada ovde, sviram slobodnu muziku, pokazujem koliko smo slobodni…

Hoćete li snimiti i izvoditi još političkih pesama?

Trenutno radim na dva izdanja istovremeno. Jedno sa Ceramic Dog, koje će prvi put biti veoma političko. Odnosno, nije baš prvi put, jer jesmo svirali „Bread and Roses“, ali se prvi put bavimo islamskim poreklom Šazada Ismailija (Shahzad Ismaily). Imamo jednu pesmu „Muslim-Jewish Resistance“ (islamsko-jevrejski otpor) i nadamo se da će da odjekne. Imamo i pesmu o njegovom odrastanju u Pensilvaniji, gde su ga često tukli. Takve stvari.

A drugi album je „Songs of Resistance“ (Pesme otpora), koji će, nadam se, izaći uskoro, i na kojem su sve pesme direktno politične. I uglavnom ih ne pevam ja. Tom Vejts će pevati „Bella Ciao“, staru italijansku partizansku pesmu, ali na engleskom – i malo je izmenio melodiju. Ja sam izmenio melodiju pesme „Fischia il Vento“, ali pevaće je Mešel Ndegeiočelo (Meshell Ndegeocello). Dosta sam izmenio tu pesmu. Određene delove teksta sam zadržao, ali moj partizan je neko ko je aktivan u tajnoj operaciji u vezi sa životnom sredinom, i žena je, a ne muškarac. Izmenio sam situaciju. Nadalje, provukao sam građansko-pravne teme kroz neke meksičke romantične balade. „Rata de los Patas“ (Pacov sa dve noge) posvećujemo Trampu. Jedan meksički pevač peva pesmu, ali će takođe imati i rep elemente, biće nekakva disko numera.

Dakle, čista provokacija?

Da, ali moglo bi da se desi da će se puštati po latinoameričkim zajednicama u SAD, jer ljudi mrze Trampa, a ova pesma je u originalu veoma popularna i odmah će je prepoznati.

 

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0