Menjati a ne samo jadikovati

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: UGS Nezavisnost, 26.10.2017.

.


Priča o socijalnom dijalogu je poput priča o poštenju – što ih je manje to se o njima više raspreda.

Po mome sudu, svaka priča o (tripartitnom ) socijalnom dijalogu vlasti, poslodavaca i sindikata ako neće da bude praznoslovlje i dangubljenje mora poći od dva polazna stava.

Prvog, načelnog  da nema dijaloga bez kulture dijaloga – uvažavanja snage argumenata a ne argumenta sile,  i posledično dokazane a ne tek verbalno izražene spremnosti na dijalog. Oni  su rezultat svesti o tome da uz sve razlike postoji i zona zajedničkih interesa, da smo svi na istom brodu, da su nam sudbine povezane i uzajamno uslovljene.

Istovremeno, mora postojati i kakva – takva ravnoteža moći, odnosno  svest da nas ignorisanje sagovornika i „partnera“  i igra na jednostrani dobitak neće daleko dovesti i da može kad tad biti sankcionisana. Gubitkom vlasti ili profita, recimo. Negativno brojanje u (političkoj ) javnosti, izborna kazna , tretman  nepoželjnog, socijalno neodgovornog čak surovog poslodavca ili gubitak članstva i nepovernje prema sindikatima  i svest o njihovoj nemoći su neke od neželjenih posledica.

Naravno, pod uslovom da argumenti i činjenice i različite  verzije događaja uopšte mogu  dopreti do javnosti.

Drugi, iskustveno zasnovani polazni stav sažet je u mojoj, i ne samo mojoj,  konstataciji da nijedan od ovih uslova u Srbiji nije ispunjen.

Naravno, uz značajan izuzetak neformalnog „poslovnog“ dijaloga vlasti i predstavnika korporativnog kapitala čija moć sankcionisanja nije sporna. Jednostavno, nije im se zameriti i ignorisati ih u situaciji opšte gladi za investicijama i raširenog siromaštva i nezaposlenosti. Vest o tome da je, primera radi, Američka privredna komora za poslednjih petnaestak godina uspešno sarađivala sa našim vladama na donošenju dvestotinak zakona i propisa, uključiv i Zakon o radu nikoga ne iznenađuje.

Ni ja, ni UGS Nezavisnost ne bi imali ništa protiv takve prakse pod uslovom da su ispunjena naredna tri uslova.

Prvi, da se ovaj  poslovni, neformalni dijalog odvija transparentno u okviru ozakonjenog procesa lobiranja u kome predstavnici države imaju obavezu da izveste oko čega, sa kim  i pod kojim uslovima su pregovarali.

Drugi, da ti aranžmani ne budu selektivni, odnosno da su vladini  akteri  spremni da te  iste uslove sutra ponude i odsutnoj trećoj strani. Naime, postignuti dogovori se moraju  kretati unutar domaćih i evropskih standarda i propisa  a ne biti primeri kršenja sopstvenih zakona, davanja povlastica i subvencija nedostupnih domaćim poslodavcima i stanja u kome je država preterano servilna a strani kapital praktično eksteritorijalan. Ovako stiče se utisak da se trguje zakonskom regulativom, a onda  i sopstvenim jeftinim radnicima i resursima. Sumnja u bar potencijalnu korupciju i sukob interesa i rastuće nepoverenje su gotovo neizbežna posledica takve prakse.

Treći uslov je da poslovni dijalog mora biti , bar konsultativno, uključen u formalni socijalni dijalog, odnosno da strane komore i investitori moraju kontaktirati našu poslodavačku asocijaciju pri čemu realni uticaj i prava mora pratiti i set preuzetih obaveza u pogledu, recimo plaćanja poreskih obaveza, ekoloških renti ili  poštovanja radnog vremena i  uslova i sindikalnih prava.

Priznajem, danas ovo što bi moralo biti stvar rutinske prakse gotovo utopijski zvuči.

Posledično, u formalizovanom socijalnom dijalogu, njegovim institucijama poput socijalno-ekonomskih saveta  ne učestvuju svi koji se zaista pitaju. On se istovremeno  sa reprezentativnim sindikatima i poslodovcima, koji se ponajmanje pitaju,  i ne vodi  oko svih relevantnih pitanja. Broj zakona donet po hitnoj proceduri, zakona koji su prošli mimo rasprave sa socijalnim partnerima  ili pak tek formalni karakter javnih rasprava  su možda najvidljiviji dokazi realnog dometa socijalnog dijaloga i formiranih odnosa moći u kojem predstavnici rada, ali i domaćeg kapitala deluju tek kao ikebana.

Šta uraditi umesto jadikovki koje završe na kraju u klimi i raspoloženju u kome smo se praktično hipnotisani unapred predali uvereni da bitno drugačije i ne može biti, odnosno  da su sve vlasti i sve poslodavačke asocijacije podjednako bahate i neodgovorne ?

Ovom prilikom ograničiću se samo na nekoliko poruka sindikalnoj strani kojoj pripadam i koju predstavljam.

Odmah prestati sa kuknjavom i neargumentovanim, praznim  uzajamnim optužbama od koje štete imaju svi sindikati. No, stvar nije u lažnom sindikalnom miru – noći u kojoj su što bi rekao Hegel  sve ovce jednako crne, nego u jasnom detektovanju šta jeste a šta nije sindikat.

Oni koji ne žive bar pretežno od članarine i podrške članstva, koji nemaju demokratski proces odlučivanja i izbora čelnika, koji ključne odluke ne donose na sopstvenim organima nego u kabinetima političara i poslodavaca  nisu sindikati   već što bi se starinskim vokabularom reklo sindikalna peta kolona.

Sem što su nejedinstveni i nesolidarni, sindikati su i beskrajno razmrvljeni i usitnjeni i okrenuti nelojalnoj uzajamnoj konkurenciji i kupovini članstva. Sasvim je OK  i demokratski što svako troje može osnovati nekakav  kućni sindikat. U tom smislu ide i propratni  posprdan komentar  o „čak dvadeset i kusur hiljada sindikata“, koji se beskonačno zlorabi u medijima, ali se time ne može računati na bilo kakav realni uticaj. Mora paralelno ići proces  udruživanja na nivou firme, grane i, ako se hoće uzajamna solidarnost, i na nivou sindikalnih centrala.

Dakle, ako žele da imaju ugled i pravo na kritičko propitivanje drugih, partija i politike, recimo sindikati  bi morali izaći iz logike polutki, naplate lojalnosti i skrivenog finansiranja od strane poslodavaca i kupovine članstva kreditima i pozajmicama.

Od korumpiranih političara sa kupljenim diplomama nisu mi ništa manje odvratni takvi, na sreću sve ređi, sindikalisti.

Preko potreban sporazum o fer ponašanju i odnosima i saradnji „pravih“ sindikata morao bi uključivati i minimalnu zajedničku platformu.

Dostojanstven – ugovoren, legalan, u svakom pogledu bezbedan i pristojno i na vreme plaćen rad, zarade i penzije od koji se da živeti i smanjenje već drastičnih društvenih nejednakosti,odnosno otvoren pristup javnim dobrima i uslugama, pre svega kvalitenom zdravstvu i obrazovanju kao put izlaska iz izolacije i siromaštva  su zajednički ciljevi za sve sindikate. Dodao bih i za sve dobronamerne.

Sindikati se mogu razlikovati po svojim metodama delovanja i konkretnim procenama ali moraju biti solidarni u odbrani ovih ciljeva.

Sindikalna saradnja nije delatna i verodostojna ako uređeni konkurentan međusobni  odnos nije praćen i širokim procesom uzajamnih konsultacija i akcionih dogovora.

Praksa uzajamnog isključivanja iz pregovora, opstrukcije i miniranja akcija  drugih sindikata, ignorisanja njihovih suvislih predloga pod firmom da nisu reprezentativni sindikat  nas je direktno dovela u stanje nemoći i lišila poverenja.

Obavezu konsultovanja i uvažavanja korektnih drugih bi vredelo prihvatiti jer je svako na nekom nivou (ne) reprezentativan. Maksima je jednostavna : ne čini drugima ono što ne bi voleo da oni čine tebi.

Kampanje i izbori tipa crna i bela lista sindikata, poslodavaca, pa i državnih funkcionera može biti pomoćno simboličko sredstvo urazumljivanja.

Najzad, ništa nam ne može više pomoći od mobilizirajuće slike sindikata objedinjenih u pregovorima i/ili protestu.

To je i jedini način da i „partneri“  počnu da nas  uvažavaju.

Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0