Žensko lice desnice

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: masina.rs, 26.09.2017.

Autor: Jelena Lalatović.


Uz učestalo ograđivanje od borbe za ženska prava i feminizma u mizoginoj političkoj kulturi žene se mogu nadati protokolarnom upotpunjavanju političkih pozicija. Učešće žena u desničarskim organizacijama, u Evropi i na lokalu, ovu problematiku naglašavaju još i više.

Ovih dana aktuelna je debata o usvajanju Zakona o rodnoj ravnopravnosti, što za (ultra)desničarske stranke i organizacije predstavlja priliku da, pod izgovorom opozicionog angažmana, javni prostor dodatno kontaminiraju promocijom patrijarhalnih vrednosti, tvrdeći da u Srbiji „ne žive nikakvi rodovi i rodni identiteti, već nečije majke i očevi“.

Procedura u vezi s donošenjem ovog zakona slika je i prilika načina na koji žene delaju i opstaju u javno-političkoj sferi. Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović, koja rukovodi Koordinacionim telom za rodnu ravnopravnost, više puta je bila na meti tabloida i seksističkih napada članova kako svoje stranke (SNS) tako i opozicije zbog vlastitih liderskih pretenzija, iako ona sama nikada nije dovodila u pitanje Vučićev autoritet. Dalje, osnivanje Koordinacionog tela, čija je primarna aktivnost usmerena na usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti, finansirao je OEBS, a odluku o njegovom osnivanju potpisao tadašnji premijer, a sadašnji predsednik Aleksandar Vučić. Kao i prilikom postavljanja Ane Brnabić na mesto premijerke, reč je o protokolarnom činu, pukoj formalnosti čiji je cilj isključivo usklađivanje pravnog okvira u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, tj. maskiranje stvarnog položaja seksualnih manjina, odnosno žena u Srbiji. Političke volje da se položaj žena u Srbiji suštinski poboljša nema čak ni na nivou medijske reprezentacije. Osnivanje Koordinacionog odbora za rodnu ravnopravnost u medijima je predstavljano ili kao još jedan akt Vučićeve dobre volje, ili je „pravdano“ tautološkim argumentom da „to tako treba zbog Evropske unije“.

No, budući da je postojanje Koordinacionog odbora za rodnu ravnopravnost omogućeno donacijama sa Zapada, te da nije mogao biti osnovan bez odobrenja autoritarnog premijera, kao i da je državni sekretar za rodnu ravnopravnost muškarac, rad ovog tela pokazuje kako izgleda „ženski put“ u politici, tj. proboj žena na političkoj sceni. U dominantno desničarskoj atmosferi, političarke na funkcije dospevaju uz tutorstvo moćnijih partijskih kolega, te nakon što pokažu lojalnost prema najmoćnijim muškarcima u svojim strankama. Sa izuzetkom fašističkih batinaških odreda poput SNP 1389, koji ne krije da je funkcija njihovih članica isključivo da svojim fizičkim prisustvom promovišu „lepote desnice“, odnosno zdravo srpsko nacionalno telo, liberalne, konzervativne i ultradesničarske stranke povezuje upravo princip muškog tutorstva i igranja po „muškim pravilima“ kao nepisanog kodeksa ponašanja za žene.

Mizogina politička kultura i antifeminizam

Bivša ambasadorka Srbije u Italiji i bivša predsednica Demokratske stranke Srbije, Sanda Rašković Ivić, na najvišu stranačku funkciju izabrana je na predlog muških kolega nakon godina nevidljivosti iza prepoznatljivijih lica poput Koštunice, Vladete Jankovića, Miloša Aligrudića. Sanda Rašković Ivić je svojih pet minuta dočekala nakon Koštuničinog i Jankovićevog povlačenja iz stranke. Žene na liderske pozicije dolaze ili stpljivim čekanjem ili politikom poslušnosti i nezameranja, poput bivše hrvatske premijerke Jadranke Kosor, koja je na mesto premijerke Hrvatske došla na Sanaderovu preporuku, slično kao i Kolinda Grabar Kitarović, koja je pre stupanja na mesto predsednice bila zamenica generalnog sekretara NATO-a za diplomatiju.

Ovaj sloj patrijarhata, koji jasno pokazuje da za žene, iako pripadaju političkoj klasi, ne važe ista pravila i iste liderske privilegije kao i za muškarce, nije u potpunosti moguće svesti na formulu da desne političarke kao saveznice vladajuće klase nužno moraju i same biti konzervativne kada je reč o rodu. No, odgovor na pitanje zbog čega je i ženama unutar najviših klasa teško da ostvare punu jednakost s muškarcima leži upravo u strategijama kojima se one služe da bi osvojile vlast. Igranje po „muškim pravilima“ naprosto zahteva isključivanje drugih žena i njihovo podjarmljivanje zarad ličnog uspeha, suprotno feminističkim principima sestrinstva i solidarnosti. Muška dominacija može se slomiti jedino sistematskim udruživanjem žena, a strukturna uloga liderki na desnici jeste upravo da to jedinstvo spreče.

Zaoštrenost između interesa vladajuće klase i interesa radnih i svih progresivnih žena najjasnije se uočava na primeru nacionalističke ideologije. Kada članice konzervativnih i nacionalističkih stranaka zloupotrebljavaju protofeminističku retoriku da su napredovale isključivo zahvaljujući svom radu, a ne zahvaljujući tome što su žene, one istovremeno skreću pažnju sa strukturne nejednakosti žena i šalju poruku da je za žene put u politici otvoren ako se prećutno ili otvoreno slože da je odanost kapitalizmu ili naciji ispred ženskih prava i sloboda.

Tako i Vjerica Radeta, šefica izvršnog odbora Srpske radikalne stranke, često s ponosom ističe svoju lojalnost stranačkom šefu, te s podsmehom reaguje na inicijative poput Ženske parlamentarne mreže i insistira na tome da se poslanici SRS-a „ne dele prema polu, već prema sposobnostima“. Ova naizgled zdravorazumska floskula u praksi uvek podrazumeva vidljivost i interese samo jednog pola – muškog. Otuda srpske radikalke nemaju problem da lidera svoje stranke podržavaju i promocijom njegovog mizoginog „humora“ na društvenim mrežama, koji neretko uključuje seksualno degradiranje i pretnje silovanjem hrvatskoj predsednici i aktivistkinjama i političarkama iz tzv. građanske opozicije.

Primeri desničarki koje participiraju u mizoginoj političkoj kulturi ukazuju na neodvojivost nasilja od nacionalizma. Učešće u nacionalističkom diskursu za žene je naprosto test odanosti naciji i principima muškog vlasništva nad ženama – žene koje se solidarišu sa ženama žrtvama nasilja, bez obzira na je li reč o etničkom ili porodičnom nasilju, i to nasilje prepoznaju kao strukturni problem odbijaju da budu makar i simboličko vlasništvo „svojih“ muškaraca i „svog naroda“.

Dok je, moglo bi se reći, globalni trend da zagovornice neoliberalizma i desničarskih politika zloupotrebljavaju feminističku retoriku i imidž emancipovanih žena, u Srbiji je među ženama koje stoje desno od centra prisutno eksplicitno ograđivanje od feminizma i retorike ženskih prava. Najprepoznatljivija predstavnica ovog globalnog trenda svakako je Hilari Rodam Klinton, čija je predsednička kampanja bila utemeljena na obraćanju ženama kao saborkinjama i prizivanju sifražetske ikonografije, a liderke ultranacionalističkih stranaka u Skandinaviji pitanje emancipacije žena koriste da nepokrivene bele žene suprotstave pokrivenim migrantkinjama kako bi pod krinkom ženskih prava mogle da zagovaraju rasizam i ksenofobiju.

Političarke iz Srbije s desnice poslovično će, naravno, osuditi svako nasilje nad ženama, ali će se brže-bolje ograditi i od „drugog ekstrema“ – feminizma − ili se u najboljem slučaju boriti za poboljšanje položaja „srpske žene“, kako je govorila Sanda Rašković Ivić tokom kampanje za parlamentarne izbore 2016. U sličnom duhu Zorana Mihajlović u autorskom tekstu za Novosti tvrdi: „Nije rodna ravnopravnost ni feminizam ni seksizam, već način da ravnopravnost, koja tako ponosno stoji u našem Ustavu bude sprovedena u svakodnevnom životu“. Činjenica da rodnu ravnopravnost kao prinicip u svojim programskim dokumentima ne spominju ni SNS, ni SRS, ni DSS, Dveri, ali ni Radulovićeva evrotehnokratska stranka „Dosta je bilo“ nikoga ne iznenađuje.

Ženska prava vs. „majčinske privilegije“

Raskorak između globalnih i lokalnih trendova može se objasniti time što je feminizam, a posebno njegov reformistički oblik iz tzv. trećeg talasa iz 90-ih godina prošlog veka, prepoznat kao neka vrsta kulturnog resursa koju saveznice desnice i neoliberalizma mogu iskoristiti da bi osvojile političku moć za frakciju vladajuće klase kojoj pripadaju. U domaćem kontekstu je tradicija ženskog otpora i feminističke borbe zaboravljena i praktično nevidljiva, zbog čega nijedna postojeća opcija nema razloga da pomoću proženske retorike falsifikuje svoje retrogradne vrednosti i ciljeve. Štaviše, budući da zvanična politika nikada nije suštinski raskinula s nacionalizmom iz devedesetih, te da je savremeni feminizam organski izrastao iz mirovnog pokreta, prezir prema feminizmu je za desnicu način da proizvede nacionalni identitet Srpkinje. No, kako Srpska radikalna stranka ne pridaje politički značaj nijednom socijalnom pitanju, poput položaja žena, radnih prava, teško da će ona ikada uspeti da se obrati velikom broju žena.

Opasnost bi međutim, paradoksalno, mogla doći iz klerikalnije i konzervativnije struje. U Bošku Obradoviću desnica je konačno dobila oportunistu koji prepoznaje značaj socijalne dimenzije politike umesto apstraktne propagande „nacionalnog interesa“. Dveri, koje su još u svojoj prvoj predizbornoj kampanji 2012. godine govorile o „majčinskim privilegijama“ umesto o ženskim pravima, oformile su 2016. Žensku snagu Dveri. No ova inicijativa se isključivo bavi humanitarnim radom, što nam rečito govori o tome kakva je njihova vizija „ravnopravnosti“ žena: žene se bave tradicionalnim ženskim poslovima – odgajanjem dece i brigom o drugima, a muškarci politikom. Stoga je evidentno da je njihova kritika Zakona o rodnoj ravnopravnosti, pod izgovorom da oni podržavaju ravnopravnost žena, ali ne i rodnu ravnopravnost, usmerena protiv LGBT populacije. Kada tvrde da im smeta reč rod, Dveri tada otkrivaju da im zapravo smeta osvešćivanje činjenice da rodne uloge i položaj žena nisu ni prirodno dati ni nepromenljivi. LGBT osobe samim svojim postojanjem razaraju feudalnu idilu patrijarhalne porodice kojoj Dveri streme, zbog čega su često na meti njihovih napada.

Ova stranka, međutim, kao ni „Dosta je bilo“, čije su poslanice u predizbornoj kampanji 2016. s ponosom isticale da njihova stranka ne prepoznaje položaj žena u društvu kao zasebno pitanje, nema žene na rukovodećim položajima u organima stranke. Tržišni i pravoslavni fundamentalizam susreću se u jednoj tački – umesto prava, one koje se pokažu kao najpodobnije zahtevima tržišta, odnosno one koje ostvare ideal majke srpskih sinova uživaće određene privilegije. Ideologija „majčinskih privilegija“ umesto ženskih prava jeste duboko neegalitarna ideja, koja ne samo da podrazumeva da žene moraju biti majke već u zahteve koji se tiču socijalne pravde (porodiljsko bolovanje, zabrana otpuštanja trudnica) upisuje predznak „nacionalnog interesa“.

Desnica je uspešno prepoznala mogućnost da kapitalizuje jedan aspekt rodne nepravde i da pitanje diskriminacije žena na tržištu rada plasira kao ugrožavanje „srpske majke“. Način da se levica tome suprotstavi jeste da u svoje redove privuče što više žena tako što će diskurs o emancipaciji žena proširiti izvan kruga tema (zakonsko kažnjavanje nasilja, diskriminacije trudnica i porodilja) oko kojih je moguće, makar deklarativno, postići saglasnost s većim delom desnice. To, za početak, uključuje promišljanje socijalizacije kućnog rada i brige o deci, te načina na koji bi i muškarci trebalo da se uhvate ukoštac sa ukidanjem dvostruke potlačenosti žena.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0