Minimalni “minimalac”

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: Bilten.org, 28.09.2017.

Autor: Vladimir Simović. –


Pregovori o minimalnoj plaći vrlo vjerno predočavaju društveno-ekonomsku situaciju u današnjoj Srbiji. Iza zavjese “ekonomskih” argumenata, razotkriva se gola činjenica klasnog rata u kojoj jedna strana nadmoćno pobjeđuje. 

Zvanično je. Od početka 2018. godine minimalna cena rada po u satu iznosiće 143 dinara, odnosno, 1,2 evra. Kao i svakog septembra, kako Zakon o radu nalaže, sastali su se predstavnici Socijalno-ekonomskog saveta ne bi li se dogovorili koliko će koštati rad radnica i radnika u Srbiji. Naravno, kao i svaki put kada se potegne pitanje “minimalca”, koji je u prethodnih pet godina porastao za svega 15 dinara, u javnosti se zahuktala rasprava između pobornika i protivnika povećanja plata.

U 2017. godini najniža cena rada iznosi 130 dinara, što u prevodu znači da radnice i radnici mogu mesečno zaraditi minimalnu platu od 22.800 dinara, bez uračunatih poreza i doprinosa. Najnovijom odlukom, “minimalac” je, uvećan za 10%, uspeo da prebaci cifru od 200 evra. Kada se pogleda fluktuacija dinara, uočljivo je da je minimalna cena rada po satu prethodnih godina pratila kurs evra, praktično jedan na jedan. Čak i u onim situacijama kada je 2012. ili 2015. godine dolazilo do povećanja najnižih zarada, gotovo simultano je dolazilo i do rasta cene evra. Odluka o povećanju zarada kreće da se sprovodi od 1. januara 2018. pa još uvek ima dosta vremena za praćenje ovih kretanja, jer je moguće da će najavljenih 19 evra povećanja, po današnjoj kursnoj listi, u inflatornim kretanjima, nekako, ipak ispariti.

Državne subvencije kapitalu

Iako je predviđen kao izuzetak, koji se isplaćuje u periodu do šest meseci u situacijama u kojima preduzeće radi u smanjenom kapacitetu, “minimalac” sve više postaje pravilo. Zbog velike nezaposlenosti, ljudi masovno pristaju na bilo kakav posao, pa čak i na onaj koji je plaćen minimalnom zaradom. Upravo i zato ovo pitanje izaziva toliko polemika.

Vlasnici kapitala su pristali na povećanje minimalne cene rada pod uslovom da on ne utiče na rast bruto plata. Drugim rečima, povećanje plata značiće i proporcionalno smanjenje poreza i doprinosa, odnosno, bruto zarada ostaje ista. Razliku će na sebe preuzeti država, što se procenjuje kao trošak od 30 do 40 miliona evra. Ovo rešenje ne može a da ne začudi, s obzirom na to da je ministar finansija Dušan Vujović apokaliptično najavljivao da bi povećanje preko 10% “urušilo državni budžet za narednu godinu”. Po ko zna koji put, javni budžet ispostavlja se kao kasica prasica za privatna preduzeća u koja se preliva sve što se iscedi stezanjem kaiša stanovništvu.

Sa druge strane, sve više zaposlenih biva prijavljeno na minimalnu platu, dok im se razlika do stvarne zarade isplaćuje po principu keš u ruke, što je praksa kojom poslodavci izbegavaju plaćanje poreza. Ovakvom praksom ne samo da se dodatno oštećuje javni budžet, već se narušavaju prava radnica i radnika jer im se obračun za penziju vodi kao da su, barem deo radnog veka, radili za minimalac, te se samim tim i potencijalna penzija obračunski umanjuje.

Onemogućeno dugoročno planiranje

No, sve veći broj mladih ni ne razmišlja o toj dalekoj budućnosti. Pitanje je da li će je i dočekati. Opšta prekarizacija, honorarni ugovori, probni rad i ostale slične prakse, onemogućavaju vas da sakupite potrebne godine radnog staža. Podsetnika radi, izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2014. godine povećana je granica za odlazak u penziju, a ukoliko ne ispunite kriterijume – godine starosti i godine radnog staža – prevremeni odlazak u penziju vam može odneti i do 20% od onoga što bi vam za rad koji ste obavljali i doprinose koje ste uplaćivali obračunski trebalo pripasti. Kranje nestabilna situacija očituje se i u potpuno nelegitimnom administrativnom smanjenju penzija koje je, pravdajući se merama štednje, sprovela Vlada Republike Srbije 2014. godine; skupa sve navedeno dovelo je do toga da je mladima praktično onemogućeno dugoročno planiranje – do penzije ko živ, ko mrtav.

Ono što je realnost jeste trenutna plata. Doduše mala. I to ako ste uspeli da nađete na posao. Od sledeće godine najmanje zarade biće uvećane za 10% ili oko 2.300 dinara. Sindikati su na Socijalno-ekonomskom savetu (SES) tražili povećanje od 15%, odnosno, 154 dinara. Sa druge strane, poslodavci su, tvrdeći da novca nema, pristajali na uvećanje od najviše 9 dinara, a treći član SES, Vlada Republike Srbije, velikodušno je ponudila i još jedan dinar više – 140 dinara ukupno. Prepirka oko mrvica završila se na nekoj, uslovno rečeno, sredini.

Naravno, mnogim ljudima će bilo kakvo povećanje značiti, ali svakome je jasno da ovako niska zarada, koju, procenjuje se, prima oko 350.000 radnica i radnika, nije dovoljna ni za namirivanje najosnovnijih potreba. A to je upravo jedna od Zakonom o radu zacrtanih tačaka od kojih se polazi pri preračunavanju minimalne cene rada. “Pri utvrđivanju minimalne cene rada polazi se naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe”, stoji u tekstu Zakona. Podaci pokazuju da je za namirivanje osnovne potrošačke korpe potrebno barem tri minimalne plate. Dakle, ova stavka Zakona u potpunosti je prenebregnuta.

Ispod praga siromaštva

Pritom, treba imati na umu da je linija apsolutnog siromaštva u 2016. godini postavljena na 11.694 dinara po potrošačkoj jedinici.1 U prevodu, za jednu tročlanu porodicu sa malim detetom granica apsolutnog siromaštva iznosi 25.700 dinara, što je cifra koju jedva da će dostići nova minimalna zarada. Pri tom, ova linija određena je još 2006. godine i trebalo bi da predstavlja količinu novca dovoljnu da zadovolji minimalne životne potrebe. Vremenom broj je uvećavan samo za stopu inflacije, dok već jedanaest godina nije ažurirano šta su to zapravo minimalne životne potrebe za koje je očekivano da su se u toku jedne dekade, usled razvoja društva, makar malim delom promenile. Sve u svemu, čak i po ovoj zvaničnoj statistici, minimalni dohodak nije dovoljan da zadovolji ni minimalne životne potrebe jedne tročlane porodice, bez daljeg ulaženja u kvalitet njihove potrošnje.2

Očigledno je da su drugi faktori koje Zakon o radu navodi kao polazišnu tačku za utvrđivanje najniže cene rada uvek u prednosti, a oni definišu potrebe ili interes one druge strane, vlasnika kapitala. “Kretanje stope zaposlenosti na tržištu rada” govori nam da je među stanovništvom koje se nalazi u radnom uzrastu zaposleno 48%. Zavod za statistiku u ovu brojku uračunava formalno, ali i neformalno zaposlene u koje su podvedeni svi koji rade bez formalnog ugovora o radu i bez socijalnog i penzionog osiguranja, kao i oni “neplaćeni pomažući članovi domaćinstva”.3 Dakle, ako izostavimo ovu populaciju poprilično široko shvaćenih zaposlenih, dobijamo podatak da je stopa zaposlenosti u Srbiji tek nešto preko 33%, što nam implicitno može pokazati i koji je stepen pritiska na tržište rada, odnosno, kolika konkurencija za radna mesta na njemu vlada. Stoga ne treba da čudi niska cena rada, odnos ponude i potražnje sasvim adekvatno objašnjava trenutno stanje.

Mit o praćenju produktivnosti

Još jedan faktor koji se navodi kao važan za obračun minimalne cene rada jeste kretanje produktivnosti. Uostalom, niska produktivnost je čest argument koji apologete slobodnog tržišta ističu kao važan za obrazlaganje niskih plata u Srbiji. O ovome možemo naširoko debatovati, ali jedan primer ostaje ilustrativan. Naime, nakon privatizacije Fabrike šinskih vozila Goša od strane slovačke kompanije ŽOS Trnava, novi direktor izneo je plan rada po kojem će se povećati broj izrađenih vagona po jedinici vremena. Radnice i radnici su bili skeptični, ali su posle određenog vremena uspeli da dosegnu zacrtani nivo proizvodnje. Nastupili su entuzijazam i velika očekivanja.

Uostalom, Goša je jedno vreme bila najveći izvoznik u Srbiji i za očekivati je bilo da stvari idu samo na bolje. Ubrzo je usledio sastanak sa menadžmentom preduzeća na kojem je direktor, po svedočenju radnica i radnika, rekao: “Pokazao sam vam da možete više. E sada ću vam pokazati da možete više i za manju platu.” Epilog priče znamo, radnice i radnici ove fabrike nisu primili više od 20 plata, niti su im uplaćivani doprinosi.

Ukratko, borba oko zarada nije nikakva igra. U pitanju je pravi rat u kojem nema povlačenja. Nažalost, sindikati još uvek nisu u stanju da mobilišu članstvo i širu javnost i oštrije se suprotstave vlasti i vlasnicima kapitala. Mlaki zahtevi i stalno povlačenje nikako nisu motivišući. Usvojeno rešenje od 143 dinara po radnom satu sindikati su zahtevali još prošle godine, kada je ugovoreno povećanje sa 121 na 130 dinara. Sada su potpisali još jedan kompromis koji ne deluje da će značajno podignuti standard stanovništva, ojačati poziciju sindikata, niti ozbiljnije uticati da se povrati poverenje u ovu instituciju koja bi trebalo da zastupa interese radništva. Za radikalniju transformaciju društva, a situacija iziskuje ozbiljne promene – već smo na dnu, a tek nam, po svemu sudeći, slede privatizacija strateških preduzeća, struje, zdravstva, veliki napad na zaposlene u javnom sektoru itd. – neophodno je postaviti više zahteve. Daleko od toga da ovo znači da su nam sindikati postali izlišni; sasvim suprotno, potrebniji su nam možda i više nego ikad, ali ih je potrebno i dramatično menjati.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0