Srbija je Goša

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: pescanik.net, 30.08.2017.

Autor: Mario Reljanović.-


Tužna priča o Goši traje već neko vreme. Nije, međutim, došla na udarne strane novina i drugih medija. Osim onom jednom prilikom kada je u predizbornoj kampanji tadašnji premijer a sadašnji predsednik izrežirao predstavu za javnost, posetio radnike u štrajku, obećao im pomoć koja nije bila ni realna ni zakonita, i otišao ubeleživši još jedan efektan politički poen. Ta obećanja nikada nisu realizovana. Nije Goša dospela do režimskih medija ni kada su njeni radnici štrajkovali glađu, ni kada se jedan od radnika ubio zbog užasnog materijalnog stanja u kojem nije više mogao da vidi kako dalje u Srbiji, u državi kojoj nije stalo do radnika koji gladuju.

Više puta su se poslednjih dana oglašavali razni funkcioneri povodom štrajka, i to pre svega zbog protesta koji su radnici održali prošle nedelje pred zgradom Vlade. Premijerka je izjavila da je država učinila sve što je mogla po zakonu, pa čak i nešto što nije po zakonu; ministar rada je izjavio da ne može da razgovara sa radnicima jer je Goša privatna firma (ova izjava ne zaslužuje ni komentar); ministar privrede je ponovio premijerkino mišljenje, ali je ipak razgovarao sa radnicima, za sada bezuspešno i ne pre nego što je i sam izbacio otrovnu strelicu deklarišući protest radnika Goše kao politički i besciljan.

Priča o Goši je priča o Srbiji. Goša je privatna fabrika (uskoro će sve u Srbiji biti privatno; uostalom i vlast se ponaša kao privatni vlasnik države) čiji radnici nemaju šta da jedu, ne primaju zarade, nemaju overene zdravstvene knjižice, a sve to zbog nezakonitog ponašanja poslodavca koji je, mrtav hladan, izneo sav svoj „ekstraprofit“ iz zemlje i sada kaže kako je Goša za njega – gotova priča. Ovo je scenario u kojem mogu da se pronađu mnogi zaposleni i mnoga preduzeća, koja su doživela sudbinu Goše (i propala) ili koja konstantno žive pod tim teretom izgledne propasti, do koje će doći ako je to po volji velikog gazde.

Nije, naravno, država učinila sve za radnike Goše. Čak ni ono što je morala po zakonu. Nemoguće je da u jednoj organizovanoj zemlji poslodavac ne isplaćuje zarade i ne uplaćuje doprinose svim radnicima, a da pri tom nijedan državni organ na to ne reaguje godinama. To je moguće samo u državama koje vladavinu prava hijerarhijski smeštaju na začelje, daleko iza interesa ljudi na vlasti i interesa krupnog (i svakog drugog) kapitala – koji se, gle čuda, često sumnjivo preklapaju. Nije premijerka u pravu: cinična je njena izjava da je država čak prekršila zakon kako bi izašla u susret radnicima (i overila im zdravstvene knjižice, odnosno isplatila novčanu pomoć). Država koja ne može da obezbedi svojim građanima da naplate ono što su pošteno zaradili, ne sme da se naziva državom. To je kvazidržavna interesna tvorevina, ništa više od toga. Inače se ne bi moglo dogoditi da radnici podnesu 12 krivičnih prijava protiv odgovornih lica u Goši (podatak sa samog protesta radnika), a da nijedna od njih ne bude procesuirana. (Krivični zakonik je jasan: krivično delo je definisano u članu 163 – „Ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa, kolektivnih ugovora i drugih opštih akata o pravima po osnovu rada i o posebnoj zaštiti na radu omladine, žena i invalida ili o pravima iz socijalnog osiguranja i time drugom uskrati ili ograniči pravo koje mu pripada, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine“.)

Ne samo što nijedna od tih prijava do danas nije procesuirana, nego zbog toga ne odgovara ni jedan postupajući (odnosno nepostupajući) javni tužilac, koji krivične prijave drži u fioci – verovatno namerno, i po nečijem nalogu, jer je inače teško zamisliti toliku nestručnost i nebrigu za posao koji obavlja. Nije država reagovala ni pružanjem pravne pomoći zaposlenima, da lakše formulišu svoje odštetne zahteve prema poslodavcu. Besplatna pravna pomoć nije mešanje države u privatne stvari, već normalna služba pomoći građanima koju poseduje većina država sveta (ne i Srbija).

Umesto toga, država predlaže stečaj za Gošu – iako je evidentno da radnici to ne žele i da je sasvim moguće da Goša dobro posluje u budućnosti – a istovremeno i pomaže vlasniku kroz reprogram duga koji ima prema državi za neplaćene poreze i doprinose (iako je dug koji ima u odnosu na neuplaćene doprinose zapravo dug prema radnicima, državi ne smeta da se u njihovo ime odriče tih potraživanja). Država ne samo da je nesposobna da sprovede zakone, već se (polu)svesno dalje zakopava u nezakonite radnje. Da ne govorimo o mogućim izmenama zakona koje bi omogućile da se ovakva situacija nikada ne ponovi, kao i da se poslodavcima pošalje jasna poruka da se tako nešto neće tolerisati (recimo, stara ideja o konverziji duga poslodavca u vlasnički udeo zaposlenih u preduzeću, koju u Srbiji niko nikada nije ozbiljno ni razmatrao).

Konačno, treba odati priznanje nadležnim organima za neverovatan podatak: u jeku krize i štrajka, preduzeće koje samo za poreze i doprinose duguje oko četiri miliona evra (500 miliona dinara) prodaje se drugoj stranoj kompaniji, kako će se ispostaviti, sa sumnjivom vlasničkom strukturom i sa isključivim ciljem da se slovačka firma koja je vlasnik „opere“ od dugova koje ima prema Goši. Ništa čudno država nije našla u tome da firmu u kolapsu kupuje druga firma, kao da se radi o najprostijoj transakciji.

Nema odgovora države ni na odbijanje sadašnjeg poslodavca da pregovara sa radnicima. Nema odgovora ni zašto se ljudi koji su bili odgovorni za isplatu zarada i uplatu doprinosa (i plaćanje poreza), a koji imaju svoja imena i prezimena, ne gone krivično za to što su uradili, kada je njihova krivična odgovornost sasvim izvesna.

Ministar privrede je protest okarakterisao kao politički (gotovo je nepotrebno navoditi ostatak ove floskule koji se podrazumeva i kada nije glasno izgovoren, „uperen protiv države i njenog predsednika“). Da li gladujući radnici Goše žele da pokrenu revoluciju? Ne. Baš naprotiv, oni se u strahu od političke odmazde na samom protestu jasno ograđuju od politike (govornici su bar desetak puta ponovili, kao da je u pitanju magična formula: „ovo nije politički protest, ovo je socijalni protest“). U Srbiji, u XXI veku, ipak je nemoguće razdvojiti socijalno od političkog. Protest, naravno, ima političku dimenziju, a činjenica da radnici na tome ne insistiraju ne može promeniti realnost stvari, već samo govori to da se njima može i mora pomoći kroz solidarnost građana kao pojedinaca okupljenih oko ideje da niko radnicima ne sme da ukida njihova prava, a ne direktnim političkim eksponiranjem.

Država Srbija je potisnula, zaboravila, ukinula svoju socijalnu funkciju. To na sebi osećaju radnici Goše, ali već sutra će osetiti neki drugi zaposleni, nezaposleni, penzioneri, bolesna i stara lica, deca. Socijalna uloga države je odumrla, podredivši svu pažnju i energiju kapitalu. Kapital je mantra oko koje se sve vrti. Da stvari budu potpuno ironične, time „liberali“ srpske politike postaju veći liberali od pravih liberala – jer, teško je naći primer države koja se tako malo, odnosno nimalo, brine o interesima građana i sprovođenju zakona. Ovo što se dešava nije dakle primer promišljene i razumne politike, nekog političkog i ekonomskog trenda koji možemo ali i ne moramo voleti i podržavati, već primer brutalne prodaje sopstvenog naroda i zemlje bez ikakvog dugoročnog plana.

Iz svega, međutim, ne sledi zaključak da bi promena došla s promenom stranaka na vlasti. To nije tačno. Ne samo što nije izmislio ovaj koncept kvazidržave (iako ga je doveo do apsurda), dolaskom na vlast SNS je zapravo jednostavno nastavio politiku koja je utemeljena kada su mnogi od današnjih opozicionara bili na vlasti. Otuda nema mnogo mesta čuđenju što u prethodnom periodu, kada je Srbiju zahvatio talas štrajkova, nismo mogli čuti niti jednu poruku podrške štrajkačima. Nismo čuli ništa, osim povremenih i incidentnih ispada političara koji su se svodili na bezidejnu i neoriginalnu kritiku „režima“, koju inače stalno slušamo. Ni na protestu radnika Goše nije bilo političara, osim jednog izuzetka, koji bi svojim prisustvom, ali bez aktivnog učešća, dali znatnu moralnu podršku. Nisu ni svojim pristalicama omogućili da se organizuju i daju podršku radnicima, bez isticanja stranačkih oznaka. Time bi se, ako ništa drugo, protest omasovio i učinio vidljivijim i težim za ignorisanje (i vređanje).

Svako ko ne reaguje na ovo što se dešava – prećutno se sa tim slaže. Mnogi od njih ni ne znaju šta bi poručili radnicima. Alternativu nemaju, niti veruju u druga rešenja osim prodaje svega po što nižim cenama – i fabrika, i radnika. A neki se verovatno jednostavno gade same pomisli da budu u blizini dok se na protestu čuje „Internacionala“. I to samo pokazuje koliko je politika u Srbiji zapravo politikantstvo i koliko se rukovodi najužim (i najnižim) interesima bez obzira na to što se na taj način implicitno podržavaju politički protivnici u zatiranju osnovnih socijanih i ekonomskih prava građana. Isto se može reći i za sindikate: kada su radnici Goše rešili da raskrste sa sindikatima i da sami sebe predstavljaju u štrajku, ostali su bez ikakve podrške sindikata (svaka čast izuzetku, predsedniku jednog od većih srpskih sindikata, koji se pojavio na protestu). I ovo samo potvrđuje spregu države i sindikalnog rukovodstva, kao i nesposobnost sindikata da se upuste u akcije koje su isključivo proizvod solidarnosti sa obespravljenima, a da time ne realizuju neki svoj interes (ili, još gore, da time svesno ugroze svoj idiličan brak sa državom).

Zbog toga, najbolja poruka sa protesta jeste transparent „Srbija je Goša“. Jer, Goša je sinonim za zlo koje će se neminovno dogoditi svima koji u Srbiji žive od sopstvenog rada, oznaka mehanizma propadanja i uništenja svega što je pošteno izgrađeno, zarad ličnih ili uskih interesa ljudi na vlasti i krupnog (sitnog, sumnjivog) kapitala. I to zlo nije ograničeno samo na privatni sektor – kako se ambicije o privatizaciji državnih funkcija budu širile, širiće se i ovi destruktivni mehanizmi.

 

.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0