Prelomna tačka, drugi čin

image_pdfimage_print

Izvor: danas, 24.07.2017.

Autor: Dragan Vujadinović.-


* Može li, i do kada, sistem zasnovan na subvencijama poslodavcima i jeftinoj radnoj snazi, da opstane? Da li su aktuelni štrajkovi početak buđenja radnog naroda i sindikata, ili će se sve smiriti i relativizovati? Pre će biti ovo drugo

Još od Miloševićevog vakta, naš aforizam o „dve Srbije“, nije bio aktuelniji.

TV Srbija ne postoji, ali se vidi i zato postoji. Stvarna Srbija postoji, ali se ne vidi i zato ne postoji. U prethodnoj kolumni počeo sam da analizitam „prelomnu tačku“ sistema. Može li, i do kada, sistem zasnovan na subvencijama poslodavcima (stranim, prevashodno) i jeftinoj radnoj snazi, da opstane? Da li su aktuelni štrajkovi početak buđenja radnog naroda i sindikata, ili će se sve smiriti i relativizovati kao prošlogodišnji pokret „čiji Grad, moj Grad“. Pre će biti ovo drugo. Svi će dobiti po nešto. Poslodavcima će država kompenzovati gubitke povećanjem prihoda subvencijama, ili smanjenjem troškova otpisom poreza. Sindikati će sačuvati svoju poziciju „dežurnih ćutologa“. Niti smeju da „grmnu“, niti da sasvim zaćute, pa se javljaju mestimično. Tek da pokažu da još postoje, i da opravdaju sindikalna „radna mesta“. Država će opet najviše da profitira. Uspela je da „reši“ probleme. Obe strane (i poslodavci i radnici) pokazali su „patriotizam“. Toliko potreban kad se „brane TV Srbija i Kosovo“.

Naravno, u stvarnosti se opet reprizira oprobani recept. „Selo gori, a baba se češlja“. Poklopilo se sa reprizom serije na RTS-u. (Trebalo bi, makar zbog simbolike, da se ovaj naslov neprekidno reprizira). Vi njima o Savamali, oni o državnom udaru. Vi njima o Arapima, oni o Rusima. Vi njima o Rusima, oni o Kosovu. Tako da se moglo očekivati da će dilema u vezi sa „prelomnom tačkom“ sistema baziranog na unižavanju položaja radnika („i malo je više nego ništa“), biti u istom stilu. Vi njima o radnicima i štrajkovima, oni o „žrtvama holokausta“. NIN je na naslovnoj strani ispod slike kapije Aušvica na kojoj na nemačkom piše „Rad oslobađa“ postavio naslov „Radni logor Srbija“, sa jasnom porukom da su radnici u Srbiji „poniženi i uvređeni“, i da Vlada ne poštuje „svoje“ zakone o radu i štrajku. Umesto odgovora i diskusije na temu, usledila je uobičajena ministarska replika skretanja sa teme. Nečuveni bezobrazluk, najstrašnija uvreda za Srbiju i sve žrtve nacizma, zloupotreba slobodnog novinarsta. Ništa o radnicima i štrajkovima. Ko je ovde lud, bre!

Istog dana, bivši „dvostruki“ predsednik, koji se istovremeno veliča i sumnjiči da je pre gotovo deset godina doveo Fijat u Kragujevac, na razvaline eks Zastave, predlaže vladi kao trećinskom vlasniku, da od Fijata kao većinskog dvotrećinskog vlasnika traži saglasnost, da osvetli zatamnjene delove ugovora (koji, uzgred, ističe iduće godine). Odgovor se mogao pretpostaviti. Kao i u slučaju NIS-a. Prolaze godine, ništa se ne menja, prijateljstvo i međusobni odnosi sve bolji. Ali argument da kod „bivših“ ništa nije valjalo, čeka spreman. Kad god zatreba. Kad bi nešto zaista menjali, dokazali bi ovu tvrdnju, ali bi ostali bez dežurnog argumenta. Zato ništa i ne žele da menjaju. Tako će biti i sada. Umesto odgovora na predlog, eks predsednik će biti najgori „prevarant i lažov“. Građani bi „bili šokirani kad bi imali priliku da vide sadržinu ugovora“. Opet čist paradoks. Umesto da jedva čeka da objavi i dokaže ko je „prevarant“, ispada da ga vlast štiti. Zar to onda nije saučesništvo. Elem, ugovor će ostati zatamnjen. A svi „bivši“ i „sadašnji“, dežurni lopovi i prevaranti. Ono što većina vlasti previđa, ili se pravi da ne vidi, jeste da se „prelomna tačka“ ne može izbeći i pobediti, monologom i dijalogom gluvih. Problem se ne može uvek rešavati po modelu „selo gori, a baba se češlja“.

Na sreću, osim repriza, ima i novih specijaliteta „obrnute ekonomije“. Slučaj neprijateljskog preuzimanja Energoprojekta, čiji je akcionar i država. Radi se o potpuno legalnom i legitimnom modelu promene vlasničke strukture akcionarskih društava, u kome „neprijatelj“ na berzi preuzima akcije od postojećih akcionara, po pravilu po ceni akcije malo višoj od tržišne, a znatno višoj od knjigovodstvene. U drugom modelu, dobrovoljnom preuzimanju akcija, menadžmenti firme prodavca i firme kupca akcija, pregovaraju o ceni i ostalim uslovima. Kod nas se „neprijateljsko preuzimanje“ posmatra kao izdaja i atak protiv patriotizma. Menadžment ubeđuje javnost da će biti gore, ako neko preuzme akcije. Upecali se i novinari, pa razvezli o „opasnosti“ koja se nadvila nad Energoprojektom. Što, uopšte, nije predmet rasprave. Može da preuzme ko hoće i kada hoće, ako ima keš i bankarske garancije, ako postojeći akcionari hoće da prodaju, i ako je sve po zakonu i pravilima berzanskog poslovanja. Menadžment, država i neinformisani novinari, mogu da se (iz)bore samo na dva načina. Da nađu nekoga ko će da ponudi više, i da bude „prijatelj“ (čitaj: da ne menja menadžment), ili da ubede akcionare da ne prodaju akcije, jer će „oni“ (postojeći menadžment) u bliskoj budućnosti povećati njihovu vrednost. Sve ostalo je „obrnuta ekonomija“.

Autor je ekonomski analitičar

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0