Rade da prežive

image_pdfimage_print

Izvor:slobodnaevropa.org, 21.07.2017.

Autor: Branka Mihajlović. –


Da li Srbija jedino jeftinom radnom snagom, najjeftinijom u Evropi, može da privuče inostrane investitore, toliko da se jedan domaći nedeljnik usudio da uporedi Srbiju sa radnim logorom?

Naravno, uz darežljivost države u vidu enormnih subvencija – oslobađanja od poreza i doprinosa, besplatnog ustupanja infrastrukture, do direktnih ulaganja u svako radno mesto i od 10 do 15 hiljada evra, što protivnici tog modela nazivaju “servilnošću države”?

Šta je alternative, da li je iko nudi?

Srbija je tamo gde su istočnoevropske zemlje koje su davno izašle iz perioda tranzicije bile u 90-im godinama. Politiku “jeftine radne snage” u međuvremenu prerasle su i zemlje koje su nekada na tome profitirale, Kina ili Južna Koreja, na primer.

Moglo bi se reći da Srbija plaća cenu politike od 90-ih kada je ratovala dok su se druge bivše socijalističke zemlje prestrojavale i u međuvremenu prebolele sve teške boljke tranzicije, kaže Mijat Lakićević, urednik u nedeljniku „Novi magazin“.

“One su takođe davale visoke subvencije strancima, pogotovo u automobilskoj industriji. Svi su to radili, i Poljska i Češka i Slovačka i Mađarska. Tu Srbija nije bila originalna. Pošto je zakasnila, ona gotovo nije imala koga da privuče, pošto su sve zemlje, i Japan i Južna Koreja, već ušle u bivše socijalističke zemlje. Srbija nije imala veliki izbor.”

Posle 2000. pa sve do danas, opet zbog politike koja ne daje jasan signal stranim investitorima kuda ta država ide, ništa se ne menja, kaže Lakićević.

Srbija može biti privlačna samo zbog jeftine radne snage “sa pelenama ili bez njih” i drugih pogodnosti koje nudi država za ulazak kapitala radi takozvanih “sklapačkih” poslova, sklapanja proizvoda koji su napravljeni negde drugde.

“Najbolji model privlačenja stranih investicija bio bi čvrsto opredeljenje Srbije za ulazak u Evropsku uniju i NATO. Problem je sa Srbijom što se ona nije opredelila, ne zna se gde će. Da li će u Rusiju ili u EU. Šta će biti sa kapitalom? Hoće li da dođe Putin ili ko već, da time upravlja?” Tako Lakićević vidi dileme potencijalnih stranih investitora.

Šta je alternativa neoliberalnoj dijagnozi i terapiji koju nudi ovaj sagovornik Radija Slobodna Evropa?

Krunoslav Stojaković, direktor fondacije „Roza Luksemburg“ za jugoistočnu Evropu, kaže da bi umesto što država troši odgroman novac na privlačenje stranog kapitala, trebalo da ulaže u domaće resurse:

“Sa tim novcima bi se moglo krenuti u obnovu domaće industrije. Ne dolaze sami strani investitori ovde već se država mnogo, mnogo ekonomski nategne da bi ih privukla, a sa tim novcem bi mogla ulagati u domaću proizvodnju.”

Krunoslav Stojaković smatra da bi se promenom ekonomske politike, fokusiranjem na domaću proizvodnju (“reindustrijalizacijom”), menjao i položaj radnika koji su sada potpuno obespravljeni u stranim kompanijama, ne samo zbog niskih plata.

“U konačnici, a to sada vidimo i u diskursu koji se pojavio oko štrajka u Fijatu, nije u pitanju da su samo radni uslovi loši, da su plaćanja loša, nego se radi i o potpunoj negaciji stečenih prava radništva, da se barem pokušaju da izbore za svoja prava. Nešto što im je zagantovano i Ustavom”, kaže Stojaković.

Na naše pitanje zašto je na primer Fijat došao u Srbiju, a ne u Poljsku ili Slovačku, konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević je uzvratio pitanjem:

“A zašto je više stranog kapitala otišlo u Slovačku, nego u mnoge druge zemlje? Nije zato što je davala subvencije za broj zaposlenih koji će se povećati, nego što je imala bolji sistem koji je privlačio strana ulaganja. I to je jedini načini da se uradi i kod nas.”

Ugrađena je greška u ideji da treba niskim zaradama privlačiti strane investicije, jer time onemogućavate domaće privrednike da budu konkurentni čaki i ako imaju bolje ideje. Time se kvari tržišni ambijent, kaže Kovačević:

“Mi srljamo uzimajući sve više i od građana i od privrede i to otkupljujući od stranaca njihovu sposobnost da ćare na niskim zaradama naših ljudi. Pravi način za privlačenje stranih investicija je potpuno istovetan kao za privlačenje domaćih investicija. A to je pravljenje korektnog sistema u kome će ugovor biti važan, koji će se u sudu moći lako izvršiti, u kome postojati dobro sudstvo, u kome će ogromni novci koje uzima država biti transparentno upotrebljavani. Da manje bude korupcije, da su stabilni uslovi poslovanja. To je ono što se zove investiciona klima.”

Srbija se svakako uklapa u “globalni mehanizam”, kako je nedavno ekonomista Miodrag Zec opisao sistem u kome, kako je pojasnio, “radnik koji pravi patike u Bangladešu ide bos, a radnik koji u Srbiji sklapa kablove ne može da kupi BMW”. Ono što ovde ostaje pitanje jeste koliko bi se takvo stanje moglo smatrati posledicom globalnih trendova u ekonomiji, a koliko rezultatom podsticaja same srpske države.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0