United we stand!

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: pescanik.net,17.07.2017.

Autor: Mario Reljanović. – 


U Srbiji se tri godine od izmena i dopuna Zakona o radu obeležava sasvim prikladno – serijom štrajkova. Drugačiji ishod nije bio realan. Samo je bilo pitanje kada će obespravljenim radnicima prekipeti i kada će svoje tinjajuće i narastajuće nezadovoljstvo iskazati na ovaj buntovni način.

Zakon o štrajku je star dve decenije, nastao čak tri države pre ove aktuelne. On nije toliko loš u onome što uređuje, koliko je šupalj i nedorečen u mnogim važnim pitanjima koja njime nisu uređena, a morala bi biti. I baš jednu takvu rupu u zakonu eksploatiše Fijat. Ne treba zameriti rukovodstvu Fijata na tome; oni samo koriste ono što im država omogućuje, pruža i preporučuje. Naime, iako član 6. Zakona o štrajku izričito uspostavlja obavezu poslodavca da pregovara sa štrajkačima, nigde ne postoji sankcija za oglušenje o takvu obavezu.

Takve sankcije nema ni u prekršajnim odredbama tog zakona, niti Zakona o radu, niti bilo kog drugog zakona koji se bavi uređenjem radnog odnosa. Nema ni krivične odgovornosti u Krivičnom zakoniku, iako on inkriminiše pojedina nedozvoljena ponašanja poslodavca tokom štrajka. Sankcija dakle ne postoji – ovo se može samo donekle pravdati ekonomskom logikom, da je u interesu poslodavca da se štrajk okonča i da se nađe sporazumno rešenje u što kraćem roku.

Ekonomska, pa i neke druge logike, često ne važe u Srbiji. Tako je i sada, budući da subvencije Fijatu prestaju 2018. godine, da ugovor države i Fijata nikada nije u celini objavljen i da se samo može nagađati o tome koliko je Fijatu zaista stalo do toga da održi proizvodnju u Srbiji budući da su obećanja koja su davana i od države i od Fijata uglavnom – izneverena. I jedni i drugi imaju razloga za nezadovoljstvo, ali ispoljava ga samo rukovodstvo Fijata. Na osnovu delimičnih informacija koje su stigle do javnosti, ono nije opravdano. Tako se pojavio podatak da Fijat ne plaća doprinose zaposlenima, već to čini država kao manjinski vlasnik. To nije nezakonito, država je u ovom slučaju poslodavac koliko i Fijat. Ali se može postaviti pitanje koliko zapravo Fijat ulaže u fabriku u Srbiji, koliki su mu troškovi proizvodnje i koliki profit ubira kada se zna da na doprinose odlazi više od 40% troškova za zaposlene? I sa druge strane: da li se državi isplati posao u kojem ona daje i zemljište i zgrade i infrastrukturu, ogromne subvecije i povrh svega u celosti plaća doprinose za zaposlene?

Reakcija države na ovaj štrajk nam mnogo govori. Kao i uvek kada se dešava nešto što nije u skladu sa izmišljenom slikom o ekonomskom napretku koja nam se svakoga dana servira, država (čitati: i ogromna većina medija) je najpre ignorisala štrajk. Nije bilo nikakve reakcije celih nekoliko dana nakon početka štrajka. Tada se oglasio predsednik, naravno van svojih ustavnih ovlašćenja ali to je toliko uobičajeno da ne vredi ni komentarisati, izjavom da je štrajk već doveo do povlačenja nekih investitora iz Kragujevca koji su planirali da ulože novac u ovaj grad.

Kao da je čekala na njegov mig, premijerka se odmah setila svog mišljenja koje se, gle čuda, poklapalo sa mišljenjem predsednika: radnici bi morali da prekinu štrajk jer je on štetan, Fijat ima princip da ne pregovara za vreme štrajka, a nakon prekida štrajka će razgovarati. Kao da je sasvim normalno tražiti od građana da se odreknu svog civilizacijskog, ustavnog i zakonom garantovanog prava – da se investitor slučajno ne bi naljutio. Tuga.

Država je u slučaju Fijata u specifičnoj poziciji, budući da se kao manjinski vlasnik pojavljuje i kao poslodavac. Ali njeni najviši funkcioneri ne nastupaju kao poslodavci, koji bi logično trebalo da ponude pregovore i daju ponudu štrajkačima, čak i posredovanje između štrajkača i Fijata. Ne, sasvim nesvesna postojanja civilizacijske tekovine po imenu socijalni dijalog, država nastupa isključivo kao država, monopol sile (omiljena definicija države od strane ljudi na vlasti) koji direktnim uplitanjem pokušava da štrajk slomi, da izvrši ogroman pritisak na štrajkače i da okrene javnost protiv „nepravednog i ničim izazvanog“ štrajka obesnih radnika (svaka sličnost sa retorikom devedesetih je namerno naglašena).

I ovo je već oprobana taktika vlasti – problem se najpre ignoriše a ako ne nestane sam od sebe, onda se anatemizuje. Pa tako imamo svakodnevno prosipanje mudrosti na Pinku, gde predsednik Privredne komore Srbije izbacuje cifre o milionskim gubicima raznih firmi zbog štrajka u Fijatu, a voditeljka-urednica se sablažnjava nad tolikom količinom zla koje dolazi od štrajkača koji su se eto, ničim izazvani, udružili da razore ekonomiju Srbije i vrate je u mračnu 2012, pre dolaska spasilaca na vlast. Da nije pretužno, bilo bi iritirajuće. Država dakle drži stranu poslodavca i od nje pomoći i podrške štrajkačima nema. Njena reakcija je zapravo samo personifikacija politike koja je naročito aktuelizovana u prethodne tri godine – dođite, eksploatišite, radnici su naša briga.

Neće naravno Fijat otići zbog ovog štrajka. Otići će kada prestanu subvencije naredne godine i kada ne bude mogao da ubira i legalno iznosi iz zemlje ekstraprofit koji mu država poklanja. Već su objavljena istraživanja da je nakon isteka subvencija zatvoreno 75% subvencionisanih radnih mesta, pa to državu ne sprečava da i dalje krvari pare – po pravilu strancima, po pravilu kroz tajne ugovore i po pravilu bez ikakve ekonomske logike.

Opasnost po državu međutim leži u nečemu drugom – da će nestati mit koji ona plasira „investitorima“ o zemlji poznatoj po poslušnim radnicima, koji se mogu gaziti preko svake mere ljudskosti i dostojanstva, bez problema i bez pravnih ili drugih posledica. I zato će se anatemisanje zaposlenih intenzivirati, a oni će biti označeni kao krivci kako god da se štrajk završi – i za odlazak Fijata, i za niži rast BDP-a od planiranog, i za kišu, grad, sneg i poplave ako ih bude – kao i za sve ono što će se izvesno dogoditi kao rezultat katastrofalne politike države prema zaposlenima, i nesposobnosti onih koji odlučuju.

Ono što celu situaciju čini posebno zanimljivom jeste činjenica da je štrajk u Fijatu zakotrljao i neke druge štrajkove. Gde će se bes radnika zaustaviti i koliko će oni biti uspešni u svojim zahtevima, ostaje da se vidi. Ali sasvim je sigurno da će rezultat ove serije štrajkova biti upisivanje Srbije na mapu zemalja za koje još uvek ima nade. Nije Fijat otišao iz Poljske kada su radnici štrajkovali, nisu otišli ni investitori iz Slovačke fabrike Folksvagena (naprotiv, tamo su se poslodavci i sindikati vrlo brzo dogovorili o povećanju zarada). Ne radi se dakle samo o štrajku, zaradama i uslovima rada – već o tome koliko država ceni svoje građane i koliko je spremna da ih zaštiti. Štrajkuje se i u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj. Štrajkuje se i u zemljama centralne Evrope, sa kojima bismo morali da se poredimo umesto što se upuštamo u „trku do dna“.

United we stand! Divided we beg! (Ujedinjeni stojimo! Podeljeni molimo!) – krilatica nastala u SAD-u pre 150 godina da bi promovisala udruživanje i solidarnost radnika, u Srbiji je danas aktuelnija nego ikada. Nije ni čudo, jer se danas ponovo brane i osvajaju slobode koje su radnici i sindikati izvojevali u 19. veku. „Trka do dna“ trči se na stazi popločanoj poniženjima zaposlenih. Deo zaposlenih u Srbiji, kao i pojedini sindikati (takvi kakvi su) smogli su snage da kažu da je dosta unižavanja. Od solidarnosti sa radnicima koji štrajkuju, a kojih se država odrekla kao da su neprijatnost na nivou incidenta, zavisi ne samo kakav će biti ishod štrajkova – to je možda i ponajmanje važno kada se posmatra velika slika – nego kakvu ćemo poruku poslati vlastima, „investitorima“-predatorima, i koliko ćemo se osnažiti da nešto promenimo. Trebalo bi da to uradimo zajedno i snažno, i da istrajemo – zbog našeg dostojanstva i zbog nade da u ovoj zemlji dostojanstveni rad ima budućnost.

 

Peščanik.net, 17.07.2017.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0