Hrabre žene

image_pdfimage_print

Izvor: mašina.rs, 07.07.2017.

Autor: Miloš Jankković.-


Publikacija udruženja ROZA „Žene govore“ pruža neposredan uvid u položaj radnica u Srbiji i praktičan osvrt na Zakon o radu u korist borbe za poštovanje radnih prava.

Prošle srede u društvenom centru „Oktobar“ u Beogradu održana je promocija publikacije „Žene govore“. Publikacija se sastoji od seta intervjua s radnicam širom Srbije, koje upućuju na različite probleme s kojima se suočavaju, kao i pravnog osvrta na postojeći Zakon o radu.

Razgovor je moderirala Zoe Gudović iz Rekonstrukcije ženski fond, a o publikaciji su govorile autorke Milica Lupšor i Vesna Đorđević iz udruženja ROZA. Njih dve su pre nekoliko godina organizovale Grupu za podršku u kojoj žene iz Zrenjanina i okoline imaju priliku da razgovaraju o problemima s kojima se susreću na radnom mestu, što je bio uvod u nastajanje ove pubikacije.

Govoriti je borba

Radila sam tri godine u pekari kao čistačica. Čistila sam svaki dan po četiri-pet sati za 5.000 dinara i jednu veknu hleba. Dešavalo se da ne dobijem ni taj hleb, jer ne ostane, sve se proda. Kada sam se razbolela, on je našao drugu ženu, i ja sada nemam nikakvih prihoda.

Prvi deo publikacije sastoji se od niza sličnih potresnih priča koje su radnice širom Srbije podelile sa autorkama. Kroz svaku od njih provejava izvesna doza straha, ali i olakšanja što su konačno izgovorene. Priče o problemima na radnom mestu i kršenju radnih prava žena mogu se čitati kao svojevrstan kolaž uništenih života, za koje odgovornost dobrim delom snose partokratija, Zakon o radu, koji legalizuje takozvanu trku do dna, i propast sindikata. Možemo reći da siromašna država na kapitalističkoj periferiji nema preveliki izbor, ali borba pojedinih žena za dostojanstven život i rad ostavlja određenu nadu.

Drugi deo publikacije napisala je pravnica Željka Jorgić Đokić. U njemu se daje pravni osvrt na postojeći Zakon o radu. Autorka precizno i jednostavno iznosi mogućne nejasnoće i ukazuje koja sve radna prava žene (kao i muškarci) mogu (i moraju) zahtevati.

Ovako koncipirana, publikacija je zapravo pisana za sve radne žene koje se prvim delom ohrabruju da svoje probleme na radnom mestu izgovore javno, dok drugi deo predstavlja realan alat za njihovu borbu.

Priče koje se protežu na dvadesetak stranica samo su deo stvarnosti jer, kako kažu autorke, mnoge žene iz raznih razloga nisu smele da dignu glas. Strah od gubitka posla jedan je od osnovnih mehanizama na koje poslodavci računaju, naročito kod najugroženijih, koje moraju da brinu i o životima svoje dece. I zaista nije jednostavno usprotiviti se, reći: dosta je, ovo više ne može ovako, kad upravo ta rečenica u društvu koje se načelno vodi kao društvo slobode govora može dovesti do gubitka šanse da se zadovolje osnovne ljudske potrebe. Drugim rečima, do srži istinit iskaz ugrožena sam i trpim ozbiljne posledice može vam do srži ugroziti život.

Međutim, postoje i drugi razlozi zbog kojih radnice trpe užase na radnom mestu, a ne odlučuju se da progovore. Biti prokazana kao buntovnica ili huškačica nosi sa sobom društvenu izopštenost. Milica Lupšor je na prezentaciji iznela priču o dvoje ljudi iz Kosovske Mitrovice koji su, nakon što su dobili neslavnu titulu „bundžija“, morali da napuste ne samo fabriku u kojoj su radili već i grad u kome su živeli.

Kao još jedan od razloga za nepodnošljivu tišinu postojanja, javlja se stid. Priznati da si maltretirana znači prekoračiti granicu društvene normalnosti, znači hrpu podozrivih pogleda, neizgovorenih sumnji u krivicu žrtve. Priznati da je tvoj život daleko ispod deklarisanog dostojanstva proizvodi sramotu, osećaj neuspeha i paranoju nesposobnosti. Jedna od žena koja progovara u publikaciji navodi sledeće:

Toliko poniženja za minimalac, ali koja žena ima hrabrosti da se pobuni, kad gazda kaže: kome se ne sviđa – tamo je kapija! Kada sam javno ispričala ovo na jednoj tribini, kolege su prestale da pričaju sa mnom, a žene iz drugog pogona su me napale da nije trebalo da iznosim njihovu sramotu, ne shvatajući da je to sramota firme, a ne njihova.

Glasovi solidarnosti

Zbog svega navedenog, glasove hrabrih radnica koji se pojavljuju u publikaciji „Žene govore“ treba prepoznati kao pokušaj izgradnje mreže solidarnosti, kao pokušaj vraćanja ljudskosti svima onima koji za svoj položaj krive zlu sudbinu ili sopstvenu nemarnost. Osećaj da nisu same1 umnogome utiče na samopouzdanje i vrlo često se preliva u veru da zajedno mogu mnogo. Rečima Lupšor s početka javnog razgovora:

Ja kao pojedinka ne mogu ništa, ne možemo ni mi ovde, ne može ni nas hiljadu, ali u jednom trenutku će se pojaviti sto hiljada, dvesta hiljada, trista hiljada nezadovoljnih. Tek onda ćemo imati snagu da nešto promenimo.

Međutim, u publikaciji postoji nekoliko priča u kojima su nadležne institucije ipak odradile svoj deo posla. Jednu od njih ispričala je samohrana majka dva deteta, žena koja živi na selu i koja se bila zaposlila u privatnoj prodavnici (butiku).

Prvi mesec je bilo sve u redu, ali već drugi je počela moja golgota. Jedan dan je došao vlasnik, koji je stariji čovek, i uputio mi komplimente tipa: dobro izgledate, da li ste udati, čuo sam da ste razvedeni; da li ste zadovoljni platom… Tada nisam razmišljala, i kao poslodavcu sam mu odgovorila na svako pitanje, ne znajući da će kasnije da me proganja i danju i noću, udvarajući mi se i preteći da ću ostati bez posla ako ne prihvatim ono što nudi. Prosto me je sve to vređalo i omalovažavalo, gadilo mi se. Stupila sam u kontakt s njegovim sinom, koji je povremeno dolazio u butik, i sve mu ispričala. Da li nije hteo, ili nije mogao, no nije reagovao na moje žalbe. Zatim sam došla do broja njegove supruge, kojoj sam sve ispričala, ali ona me je osudila, nazvala me pogrdnim imenima i isključila telefon. To je trajalo tri meseca. Od ta tri meseca, za dva nisam dobila platu. Naravno, to je bila kazna za moje neprihvatanje vlasnikovog ponašanja. Pozvala sam inspekciju, koja je došla, uradila inventar i sve ostalo. Ubrzo sam dobila rešenje da lični dohodak mora da mi isplati, a prodavnica mu je odmah bila zatvorena. Savetujem svakoj ženi da ne trpi nikakvu nepravdu i da odmah prijavi sve nepravilnosti, kako bi ostvarila svoja prava.

Hrabre žene širom Srbije svakako zaslužuju više medijske pažnje, makar na nivou prepoznavanja problema u čije su se rešavanje zdušno upustile. Prepoznati niz primera mobinga, diskriminacije, rada preko omladinskih zadruga i agencija kao izolovane probleme pojedinki bilo bi prvoklasno odbijanje političke zbilje. Stoga država u kojoj živimo mora prestati da ignoriše ozbiljne probleme s kojima se suočavaju radnice i radnici, naročito oni iz nižih klasa, i okrenuti politički kurs ka izgradnji ravnopravnijeg društva, društva veće jednakosti i stvarnih sloboda.

  1. ovde je veoma važno da ne piše sami, jer koliko god veliki deo problema da dele s muškarcima, žene osećaju dodatni pritisak, naročito kod seksualnog uznemiravanja, a kao jedan od slikovitih primera da društvo odbija da prepozna ovaj problem kao „ženski“, pored reakcija na novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, može poslužiti situacija u kojoj prvu pozitivnu presudu za mobing na radnom mestu dobija muškarac
Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0