Da li ćemo im i decu oprostiti?

image_pdf

Izvor: pescanik.net, 26.05.2017.

Autor: Mario Reljanović.-


U Srbiji su trenutno u pripremi tri zakona koja se tiču rada. Sva tri predstavljaju nastavak agonije prosečnog radnika i širenje bolesti prekarizacije, izrabljivanja i guranja u dalju socijalnu bedu.

Zakonom o agencijama za privremeno zapošljavanje predviđena je legalizacija desetogodišnje nezakonite prakse „lizinga zaposlenih“ i to na način koji će uskoro stranim kompanijama koje se bave ovom delatnošću omogućiti monopol, što će svakako dovesti do užasnih posledica po ustupljene zaposlene i daljeg pogoršanja njihovog položaja. Zakonom o zaposlenima u javnim službama, država će legalizovati besplatan rad svih pripravnika u javnim službama (koje uključuju i zdravstvo, prosvetu, nauku) uvođenjem novih specifičnih ugovora o stažiranju putem volontiranja.

Može se reći da je to samo logična posledica guranja zaposlenih u bedu koja je proizvod stanja na tržištu rada. Međutim, čini se da najveću pažnju treba da dobije Zakon o dualnom obrazovanju, koji je Ministarstvo prosvete objavilo na svom sajtu u fazi nacrta koji bi trebalo da prođe javnu raspravu. To pre svega zato što se radi o zakonskom tekstu koji je duboko nemoralan, čak i za ovu vlast, i koji ustanovljava režim dečjeg rada koji će neminovno dovesti do zakonitog izrabljivanja dece – a sve to radi maksimizacije profita poslodavca i bez dobrog (zapravo, bez ikakvog) objašnjenja zašto je ovakav model Srbiji potreban.

Čemu dualno obrazovanje? Uopšteno gledano, obrazovati nekoga prema potrebama tržišta rada nije nelogično. U situaciji kada tržište rada izgleda kao što izgleda u Srbiji, i kada ne postoji kristalna kugla koja bi nam mogla reći kako će se dalje stvari razvijati, školovati nekoga tri ili četiri godine za zanimanje koje je trenutno aktuelno – ipak nije dobra ideja. Da bi dualno obrazovanje bilo svrsishodno u odnosu na potrebe tržišta rada, moraju se projektovati zanimanja budućnosti i predvideti razvoj tog tržišta. Kada to nije moguće, mora se uticati na njegovo buduće oblikovanje, razvojem inovativnih zanimanja koja sasvim sigurno jesu zanimanja budućnosti bez obzira na to da li će tržište imati potrebu za ovim profilima za par godina – potrebu će dakle stvoriti ta ista država koja zanimanja proizvodi. Nema, međutim, nikakve ovakve ili slične projekcije i analize iza Nacrta zakona koji nam je predstavljen. Tako se može zaključiti da će naše škole masovno proizvoditi „motače kablova“ u godinama koje dolaze, budući da je to primarna delatnost stranih „investitora“ koji ulažu u stvaranje poslova u Srbiji. Čak ni to nije logično, budući da za takve poslove trenutno postoji ogromna ponuda koja može višestruko da apsorbuje potražnju. Da li to znači da školujemo decu da jednog dana budu konkurencija svojim roditeljima na tržištu rada?

Sam Nacrt zakona o dualnom obrazovanju pun je čudnih i nedorečenih rešenja, pretpostavljam namerno jer je to jedan od poznatih manira za potonju zloupotrebu i tumačenje koje ne odgovara duhu zakona i regulisanja koliko odgovara individualnim interesima.

Zakon o radu nameće različita ograničenja kada maloletna osoba ulazi u radni odnos. Između ostalog, traži se pristanak roditelja, odnosno lica koja vrše roditeljsko pravo, dok na nekim poslovima maloletnik uopšte ne može da radi. Član 25. Zakona o radu je više nego jasan: „Radni odnos sa licem mlađim od 18 godina života može da se zasnuje uz pismenu saglasnost roditelja, usvojioca ili staraoca, ako takav rad ne ugrožava njegovo zdravlje, moral i obrazovanje, odnosno ako takav rad nije zabranjen zakonom. Lice mlađe od 18 godina života može da zasnuje radni odnos samo na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa kojim se utvrđuje da je sposobno za obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos i da takvi poslovi nisu štetni za njegovo zdravlje“. Kod dualnog obrazovanja se pristanak roditelja ne traži, već se stvara (nameće) zakonska obaveza. Zakonski zastupnik deteta može samo da bira kod kojeg će poslodavca njegovo dete raditi – a ponekad čak ni to.

Obaveza dečjeg rada je veoma interesantno postavljena. Nacrt zakona (član 6.) predviđa da će trajanje rada kod poslodavca dece u dualnom obrazovanju trajati najmanje 50 odsto od ukupnog broja časova obaveznih stručnih predmeta u trogodišnjim, odnosno 45 odsto fonda časova stručnih predmeta u četvorogodišnjim školama. Maksimum se, međutim, ne postavlja kroz odnos u broju časova, već se propisuje da dete može da radi osam časova dnevno, a 35 časova nedeljno, što je zakonski maksimum za maloletna lica u radnom odnosu (i međunarodni standard maksimalnog korišćenja dečjeg rada). Nameću se dakle obaveze koje su identične radu u radnom odnosu sa punim radnim vremenom. Po pravilu se ovakav rad, ironično nazvan „učenje kroz rad“ izvodi kod poslodavca. Zakon ostavlja samo izuzetnu mogućnost da se izvodi u školi, i to najviše 20 odsto ukupnog predviđenog fonda.

Dalje, izričito se isključuje primena Zakona o radu. Član 9. Nacrta zakona navodi samo zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kao referencu za zaštitu dece koja rade, kao da rad maloletnih lica nije regulisan nekim drugim propisima koji nemaju veze sa propisima o obrazovanju. Član 10. reguliše obaveze poslodavca – među njima se ne nalazi obaveza da detetu obezbedi zadovoljavajuće/dostojanstvene uslove rada, već samo da obezbedi primenu mera bezbednosti i zdravlja na radu, na koje je inače obavezan prema drugom zakonu (Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu). Uslov je takođe da poslodavac nije u stečaju ili likvidaciji; među uslovima nema na primer onog koji se odnosi na osudu za prekršaj iz oblasti rada, ili krivično delo odgovornog lica iz iste oblasti. Ovo u praksi može dovesti do toga da deca rade kod ozloglašenih „gazdi“, za koje je već utvrđeno da su kršili radnopravne propise.

Nacrt zakona predviđa dve vrste ugovora kako bi se dualno obrazovanje realizovalo.

Ugovor o dualnom obrazovanju zaključuju škola i poslodavac. Njime se određuje kod kojeg poslodavca će učenici odrađivati učenje kroz rad. Osim napomene da se škola prilikom izbora poslodavca rukovodi najboljim interesom učenika – koja ne znači apsolutno ništa jer taj interes nije definisan – ne postoje druga ograničenja. Naravno, poslodavac prethodno mora dobiti potvrdu da ispunjava uslove za prijem dece na rad, koju izdaje Privredna komora Srbije. Ovaj ugovor mogu da raskinu samo poslodavac i škola, što je logično jer su ga oni i zaključili, ali je to krajnje nelogično rešenje kada se ima u vidu da je u toku realizacije ugovora sasvim moguće da ugovorne strane budu zadovoljne, ali da deca koja obavljaju rad, kao ni njihovi roditelji, ne budu istog mišljenja. Roditeljima se dakle ostavlja da izvrše pritisak na školu drugim kanalima, kao i faktičkim negodovanjem – što nikako nije najsrećnije zakonsko rešenje.

Ugovor o učenju kroz rad zaključuju roditelji, odnosno zakonski zastupnici učenika, sa poslodavcem. Ako je učenik punoletan, ugovor zaključuje on sam. Zanimljivo je da među obaveznim elementima ovog ugovora stoji i „dokaz o posedovanju propisanih zdravstvenih uslova za određeno zanimanje“, što je izraz koji ništa ne znači. Prava učenika su minimalizovana: oni imaju pravo na zaštitu na radu i pravo na određena primanja (prevoz do mesta rada, ishrana, osiguranje). Nijedno od ovih primanja nije precizirano – dok se za prevoz i osiguranje može posredno utvrditi realan iznos (mada je pitanje ko će kontrolisati da li se poslodavac toga pridržava), svakako će iznos za ishranu na radu u praksi biti simboličan, jer ne postoji obaveza da se učenici izjednače u tim pravima sa zaposlenima kod tog poslodavca. Ugovor o učenju kroz rad može biti raskinut od strane učenika ili zakonskog zastupnika ako je učenik maloletan, a škola je dužna da učeniku obezbedi rad kod drugog poslodavca.

Jedna od najnemoralnijih odredbi tiče se takozvanog „finansijskog obezbeđenja“ učenika. Učenik je plaćen po radnom satu, i to najmanje 50 odsto minimalne zarade po satu produktivnog rada (član 33. stav 2. Nacrta zakona). Pri tom, ne postoje odredbe o tome ko kontroliše trajanje rada, kao ni definicija šta se smatra pod „produktivnim radom“, tako da su mogućnosti za zloupotrebe bezgranične. Ovo skandalozno rešenje jeste zapravo norma u kojoj se ogleda svrha donošenja zakona – jeftina radna snaga, koja potiče iz ranjive grupe zaposlenih (maloletna lica) i koja se ne nalazi u radnom odnosu (iako nema pravne prepreke da se deci na dualnom obrazovanju daju sva prava koja imaju zaposleni), već se nalazi u specifičnom režimu rada u kojem ima sve obaveze zaposlenog ali gotovo nijedno pravo.

Potpuno je nejasno kako je moguće da se jednom nedržavnom subjektu daje ovlašćenje da proverava ispunjenost uslova za rad dece kod poslodavca, kao i za izdavanje licence za instruktore kod poslodavca. A upravo to se predviđa Nacrtom zakona, gde je Privredna komora Srbije zadužena da se stara o primeni zakona u odnosu na pomenute segmente. Ovo ne samo da je neuobičajeno rešenje, već je potpuno neverovatno da se ne predviđa ni nadzor nad primenom ovlašćenja koja su PKS data. A ovlašćenja PKS idu tako daleko da Komora čak i bira članove komisije za polaganje završnog i maturskog ispita, naravno iz redova poslodavaca.

Često se čuje da je model dualnog obrazovanja primenjen i u razvijenim državama i da tamo postiže zadovoljavajuće rezultate. O tome je već više puta kritički pisano ali valja napomenuti još nekoliko stvari. U Nemačkoj, visoko razvijenoj državi u kojoj funkcije države zapravo ostvaruju svoju svrhu i ne može se tako lako kršiti zakon, poslodavci koriste dualno obrazovanje u pojedinim oblastima rada za izrabljivanje dece. Ulažu se veliki napori da se to spreči i da se ostvari prava svrha „prakse“ učenika, kao i da se zakonski nedostaci koriguju kolektivnim ugovorima. Međutim, čak i oni učenici za koje se smatra da su u izuzetno nepovoljnom položaju kod poslodavaca, ostvaruju daleko veća prava od zakonskog minimuma koji je predviđen Nacrtom zakona u Srbiji (nikome na primer ne pada na pamet da plaća učenike niže od minimalne zarade).

Jasno je da dualno obrazovanje nije ideja koja se plasira zbog stanja na tržištu rada, kao ni zbog „zaostalog“ sistema obrazovanja. Dualno obrazovanje, ovako kako je zamišljeno Nacrtom zakona, ima samo dva cilja. Jedan je da poslodavcima omogući tržište nezaštićene radne snage ispod svakog minimuma uslova rada. Drugi je, naravno, da se deca od najranijeg radno sposobnog uzrasta naviknu na surova pravila tržišta rada u Srbiji, na obespravljenost i nemoć u odnosu sa poslodavcem kao vrhovnim i jedinim gospodarem njihove sudbine.

Kako će u praksi izgledati „učenje kroz rad“? To nije teško zamisliti, imajući u vidu dosadašnja iskustva sa kršenjem zakona kako prema punoletnim zaposlenima tako i prema maloletnim. Deca na dualnom obrazovanju neće biti zaposlena, pa samim tim neće uživati nijedno pravo kada je reč o kolektivnim pravima (na primer, neće moći da budu članovi sindikata kao što to mogu biti njihovi vršnjaci koji su u radnom odnosu). Neće moći da se suprotstave poslodavcu. Jedino je moguće da raskinu ugovor – ali maloletni zaposleni neće moći ni to, jer je potpisnik ugovora njihov zakonski zastupnik (roditelj, staratelj, drugi vršilac roditeljskog prava). Naravno, tako ranjiv položaj dece će „gazde“ maksimalno koristiti. Odredbe o dobijanju potvrde da mogu angažovati decu, koju izdaje PKS, smešne su i nedovoljne da se kontroliše njihov koruptivni potencijal, koji je ogroman. Tako se realno može pretpostaviti da će potvrde dobijati i oni koji to ne zaslužuju. Pri tom, bilo kakvo koruptivno delovanje nije zapravo ni potrebno. Uslovi koji su postavljeni za poslodavce su takvi da je sasvim jasno da ih svaki poslodavac može formalno ispuniti, a da nema nikakve garancije da će se u naknadnoj praksi pridržavati slova zakona i ugovora koje je zaključio.

To zapravo znači da se poslodavcima obezbeđuje ekstremno jeftina radna snaga. Da li je potrebno dualno obrazovanje za čišćenje toaleta? Za nošenje teških tereta? Koliko je zapravo prakse potrebno da bi se naučilo slaganje kablova, kada sam poslodavac inače izvodi jednodnevnu obuku novozaposlenih za ovo „zanimanje“? A to će zasigurno biti poslovi na kojima će se naći deca u ovom režimu rada.

Cilj ovog zakona nije da se deca pripreme za buduće poslove. Cilj je da se eksploatišu na legalan način, bez trunke srama. Cilj je i da se na taj način dalje smanji stopa nezaposlenosti, jer su kratkoročni politički poeni daleko bitniji nemoralnim ljudima na vlasti, nego sva deca ovog sveta. U kakvom će se položaju naći deca kada budu kod poslodavaca koji su i daleko zrelije i starije zaposlene doveli do očaja, a kojima ovaj zakon širom otvara vrata eksploatacije najmlađih radnika, možemo samo da zamislimo (i strahujemo).

Da li ćemo im to dozvoliti? Nacrt zakona je na javnoj raspravi. Kažite ministru šta mislite o tome da vaša deca budu legalni robovi.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0