Srećko Mihailović: Umesto u frižider, gledamo u televizor

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: Nova ekonomija, N1, 02.05.2017.

Autor: Dijana Ivanov Kadić. –


Srećko Mihailović, sociolog i istraživač javnog mnjenja, koji je odlično prognozirao rezultate nedavno završenih predsedničkih izbora, kaže u intervjuu za najnoviji broj Nove ekonomije da nije siguran da li su svi koji je trebalo, mogli da pretpostave ko će pobediti na tim izborima.

Da su Vučićevi konkurenti znali da će on učiniti sve da bi pobedio, zar nije bilo logično da neki od njih odustanu od kandidature, a drugi da redefinišu svoje startne ciljeve. Na primer, kada se kao naprednjački „siguran kandidat“ (kao „siguran glas“) vaspostavio Aleksandar Vučić, da su učešće u predsedničkoj kampanji definisali kao pretkampanju za osnivanje nove političke partije (što su namere, kako se priča, Saše Jankovića i Vuka Jeremića). No, nesumnjivo je da su svi relevantni istraživači, pogotovo oni koji su imali priliku za kontinuirana istraživanja javnog mnjenja, znali ko će dobiti natpolovični broj glasova, kaže Mihailović.

Hoćete da kažete da su drugi kandidati imali vremena da shvate da im se unapred nameću određena pravila igre i da je bilo pitanje hoće li u njima učestvovati ili ne?

Izborni pobednik je nametnuo svoja pravila igre, svoje uslove za predizbornu kampanju, odredio ulog u koji se igra, a izborni gubitnici su sve to prihvatili, gotovo bez reči. Vučić je odredio podelu na predsedničkog kandidata i predsedničke protivkandidate. Ovi drugi su tokom kampanje stalno igrali „u gostima“, na tuđem terenu. Nisu uspevali da izgrade puni identitet, već su ostali na polovičnom identitetu, pokazujući šta oni nisu (oni nisu Vučići), ali ne šta oni, u stvari, jesu. Njihova priča nije bila „Ja ovo ili ono“, nego „Vučić je ovo ili ono“. Tako su celu priču sveli na priču o Vučiću. Nije ništa čudno što je on sebe stavio u centar sveta, urbi et orbi – ali je čudno, nelogično i apsurdno što su to učinili i njegovi takmaci. Toliko su radili protiv sebe da su pojedini komentatori i „analitičari“ počeli da tvrde da su pojedini kandidati u stvari Vučićevi mamci.

Ključni indikator kapaciteta opozicionih kandidata bilo je mlako reagovanje i faktičko odsustvo primerene reakcije javnih ličnosti i opozicije na napad na Natašu Jeremić. To odsustvo stava predstavlja paradigmu koja objašnjava akcionu nemoć opozicije i neodgovornost inteligencije.

Međutim, priča o izbornim gubitnicima može se izmestiti iz ravni u kojoj obitava desetina bivših aspiranata na predsedničku titulu i partije koje su ih podržavale, i smestiti u ravan u kojoj se kao izborni gubitnici pojavljuju „tranzicione žrtve“. Za Vučića su češće od ostalih glasali oni koji imaju 11 i manje godina školovanja i oni koji imaju više od 65 godina, dakle oni koji su gubitnici više od drugih.

Vaše nedavno istraživanje je pokazalo da se u Srbiji više veruje u čvrstu ruku nego u demokratiju, što postaje i globalni trend. Odakle ta sklonost ka vođi, koja je kod nas decenijama primetna?

Najbrojnije, pa i najžešće pristalice Titovog socijalizma, pristalice socijalističke patvorine koju je propovedao i krvavo sprovodio Milošević, pristalice dosovske tlapnje o boljem životu, kao i pristalice ovog sada prinudnog upravnika Srbije u stečaju – imaju ista ili slična socijalna obeležja. Reč je o jakoj i širokoj podršci manuelnih radnika. Nema ta podrška istu motivaciju i strukturu u slučaju Tita, Miloševića, DOS-a i Vučića. Niti je, s druge strane, uvek reč o istom autoritarnom populizmu, ako je uopšte o tome reč.

U svakom slučaju, valja proveriti hipotezu o međusobnoj povezanosti donjeg dela radničke klase i pomenutih tipova vladavine. Ili je, možda, povezanost između izbornog opredeljenja za Vučića i nižeg obrazovanja (10-11 godina školovanja i manje), tek slučajnost. Jaka potreba za sigurnošću je u svakom slučaju zajednička odrednica svih tih motivacija podrške. Ovaj socijalni konglomerat u aktuelnoj situaciji radno bismo mogli nazvati „Vučićeva Srbija“.

Nasuprot tome imamo srednju klasu koja je u određenoj meri spremna na rizik kako bi obezbedila socijalnu promociju, bilo da je u nastajanju kao četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, bilo da je u zenitu (sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka) ili u nestajanju (prve decenije ovog veka). Taj konglomerat imenujmo kao „građanska Srbija“.

 Na kraju imamo i jedan socijalni konglomerat – „radničku Srbiju“ čiji je idealno tipski predstavnik – kvalifikovani radnik. Reč je o ljudima koji su nezaposleni, poluzaposleni ili su nekada bili zaposleni, a sada su penzioneri. U ovoj grupaciji prepoznajemo i znatan broj srednjeobrazovanih radnika.

Ove „tri Srbije“, tri konglomerata, čine društvenu osnovu podela koje se javljaju u ravni političkih i ideoloških vrednosti, ali i u ravni političkog predstavljanja.

Prema istraživanju koje je obavio IIC Demostat prošle jeseni, autoritarnu orijentaciju, zbrkani odnos prema demokratiji, antipartizam, apolitičnost (uključiv izbornu apstinenciju) i etničku distancu nalazimo u sva tri pomenuta konglomerata, ali u različitom obimu. Najčešći su u entitetu koji smo nazvali „Vučićeva Srbija“, a nešto ređi u entitetu „građanske Srbije“, dok je „radnička Srbija“ u sredini.

Koga je na predsedničkim izborima predstavljao Aleksandar Vučić, odnosno ko su njegove pristalice?

Naslanjajući se na koncept prećutne koalicije vlasti i određenih društvenih grupa iz donjeg dela društvene lestvice, pretpostavljam da se može naći u aktuelnom slučaju korelacija između konglomerata koji smo nazvali „Vučićeva Srbija“ i političke opcije koju smo ovde odredili kao naprednjačko-radikalski kartel (pod apsolutnom dominacijom Aleksandra Vučića) koji je na izborima osvojio tri petine glasova.

„Građansku Srbiju“ je na prethodnim izborima predstavljala građansko-liberalna familija, osvojivši nešto više od petine glasova ili tri puta manje glasova od „Vučićeve Srbije“.

A ko je predstavljao „radničku Srbiju“?

„Radničku Srbiju“ na ovim izborima nije predstavljao niko, kao što je niko ne predstavlja ni u partijskom ni u političkom sistemu. Predstavljanje radničke Srbije svedeno je na međusobno krvno zavađene sindikate, a oni se plaše politike kao vatra vode. Izuzetak je USS „Sloga“ i njen lider Željko Veselinović, koji se ne libe političnosti i koji ne nasedaju na mantru svake ovdašnje vlasti i svih partija da je politika partijski zabran.

Koliko je poverenje građana u ovu vlast i dokle predviđate da će trajati?

Poverenje u vlasnike vlasti i trajanje vlasnika vlasti – u neposrednoj su i jakoj vezi. Poverenje je emocionalni temelj legitimisanja vlasti najčešće znatno jači od racionlnog suda o dovoljnim razlozima za legitimaciju date vlasti. Nekolika istraživanja svedoče o visokom poverenju u Vučića, pa tako i naše, obavljeno prošle jeseni (IIC Demostat) pokazuje da se Vučić u javnom mnjenju gotovo jednači sa Titom. Drugo je pitanje na čemu se zasniva poverenje u Tita ili Vučića ili Marka i Janka. Može se, na primer, razmatrati teza o „verujućim ljudima“ koji prinudno traže vođu u kojeg će verovati…To bi bilo neko, da tako kažem, iznuđeno poverenje. Ali i kao takvo, ono ima svoje trajanje i proizvodi posledice iste kao i neko autentično poverenje. I dalje, da li imamo poverenje u vođu kao takvog, poverenje u njegov rad ili u njegova obećanja („tante za kukuriku“, mi njemu poverenje, on nama obećanje)?

Ova vlast je na nedavnim predsedničkim izborima ponovo dobila legitimaciju, čime je produžila svoje trajanje do 2022. godine, a ako sledeće godine budemo imali vanredne parlamentarne izbore, biće to još jedno legitimisanje i „overavanje“ ove vlasti, do pomenute godine. A onda im nedostaje još samo dve godine pa da se ostvari moja hipoteza o dvanaestogodišnjim ciklusima trajanja vlasti (ili ciklusu „opamećenja“) u Srbiji. Tako je Slobodan Milošević vladao od 1988. do 2000; DOS u različitim varijantama, od 2000. do 2012; i naprednjaci sa Vučićem na različitim položajima, od 2012. pretpostavljam do 2024. godine.

Da li očekujete da se i ubuduće šalju glavne političke poruke samo sa jednog mesta, ovog puta ne iz Nemanjine, nego iz kabineta predsednika?

Pogledajte u skorijoj istoriji i u sadašnjosti našoj, da li mi imamo institucije koje funkcionišu po zakonu i pravdi, ili imamo vođe i vođice koji uzurpiraju institucije i rade po svojoj volji. Politički voluntarizam je naša sudbina, kao i političari koji ne razlikuju volonterizam od voluntarizma. Valjda im se rimuje.

Lokaciju moći u Srbiji, odnosno obrazac srpske vladavine otkrio je Vuk Karadžić u vreme kada je upao u nemilost kod Kodža Miloša: „Danas u Srbiji Pravitelstva u pravnome smislu ove reči nema nikakvog, nego ste celo Pravitelstvo Vi sami. Kad ste Vi u Kragujevcu i Pravitelstvo je u Kragujevcu; kad ste Vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kad ste Vi u Topčideru, i ono je u Topčideru; kad ste Vi na putu, i ono je na putu.“ (Iz pisma Vuka Karadžića knezu Milošu Obrenoviću, napisanog tačno pre 185 godina). I kao da se u dvesta godina moderne srpske države ništa nije promenilo, barem kad je reč o vlasti i vladarima.

Da li se nešto promenilo kad je reč o opoziciji? Čija je greška što u partijama opozicije vlada jedna vrsta haotičnog stanja?

U opozicionim partijama nema opozicije, nema ni partija, i kao da nema ništa osim beskrajnih ambicija da se bude vlasnik partije. Partijice barem.

Ne zna se ni ko jeste, a ko nije opozicija. Jedino se zna ko je vlasnik vlasti. Zar se opozicijom mogu zvati oni koji sanjaju da se prišljamče vlasti i ne libe se da to javno priznaju. Partokratska vladavina privlači više od bilo kojeg drugog tipa vladavine. Ko vinske mušice na sirće, noćni leptiri na svetiljku…Sve preletačevići i prilepci.

Nema suvisle reči o opozicionim partijama bez analize temelja na kojem partije mogu da se grade. U pitanju je analiza političkih i socijalnih kapaciteta radničke i građanske Srbije i kapaciteta za njihovo političko predstavljanje. Radničku Srbiju danas u političkom sistemu ne predstavlja niko, građansku Srbiju još poneko i pomalo.

Radnička Srbija je davno izgubila bitku. U stvari, građanska Srbija nije ni imala šansi bez utemeljenja na radničkoj Srbiji. Tu pravilnost nisu uočili, a ako i jesu onda nisu razumeli, ideološki i politički predstavnici građanske Srbije. Otuda i imamo taj apsurd da građanstvo saučestvuje u urušavanju radništva. Uostalom, rad protiv svojih interesa, protiv samog sebe, u nas postaje uobičajen.

Političko potcenjivanje radnika i radničkih organizacija je u nas i teorija/ideologija i praksa. Onda je praksa nestala, a potom od kraja osamdesetih godina prošlog veka i teorija je pošla putem nestale prakse. I tako su radnici već tri decenije „nevidljivi“.

A treba dobrano da zatvorimo oči pa da ne vidimo ključnu ulogu radnika u uspostavljanju vlasti Slobodana Miloševića i u rušenju te vlasti, u uspostavljanju vlasti DOS-a i njegovom rušenju, u uspostavljanju vlasti Alekandra Vučića (a verovatno ćemo biti svedoci ključne uloge radnika u promeni i te vlasti). Na tom trodecenijskom putu radnici su doživeli dve transformacije ili ako hoćete, tranzicije. Od proletarijata u prekarijat, od prekarijata u lumpenproletarijat. Od radnika do radničara, od radničara do nadničara, bez iole pristojno plaćenog posla u pristojnim uslovima.

Vi živite u Mladenovcu, kako objašnjavate uspeh Luke Maksimovića, odnosno Ljubiše Preletačevića Belog. Čime je osvojio devet odsto glasova? Nije malo.

Za protekle predsedničke izbore vezuju se dva protesta. Jedan, izborni, dogodio se u finalu kampanje i na samim izborima – Beli Prelatačević i „Sarmu probo nisi“. Drugom, postizbornom protestu – protest studenata, omladine i drugih na ulicama većih gradova u Srbiji – izbori su bili povod, ali i konkretan podsticaj.

 Kada je reč o prvom protestu, valja reći da tu nije reč o uspehu Luke Maksimovića i Stefana Gajića, već o uspehu Preletačevića, Prilepka i pokreta „Sarmu probo nisi“. Alijasi Luke Maksimovića i Stefana Gajića izražavaju suštinu verovatno najčešćeg tipa političkog angažovanja u partokratskom sistemu vlasti koji u nas opstaje gotovo osamdeset poslednjih godina, a koji se počev od 1990. godine iz dana u dan usavršava. Nadajmo se da će partokratija iz ovog zenita krenuti ka opadanju. Sintagma „Sarmu probo nisi“ pak izažava ideološko-političku suštinu jednog dela nas koji biramo, kao što pomenuti alijasi izražavaju suštinsku odrednicu onih koje biramo. Reč je o ljubiteljima svojevrsnih rijalitija poput „Kuče laje, a ja mislim ti si otiš’o, sarmu prob’o nisi!“, „Jedva čekam da sa’ranim majku pa u kuću da dovedem Rajku!“, „Igra kolo a u kolu Duda, od radosti tresu mi se kosti!“…

Za Luku Maksimovića glasali su oni koji su raskrinkali i birače i one koje biramo, kojima se pripisuje apolitičnost, a koji bi verovatno apstinirali da nije bilo preletačevića, prilepaka i sarme. Mladi pametni svet koji je protestovao glasanjem. I nikom Luka Maksimović nije uzeo glasove, samo je povećao broj izbornih participanata. Devet posto, malo li je?!?

Drugi protest označava izlazak iz izborne i političke anonimnosti i javno prikazivanje izbornog opredeljenja jednog manjeg dela studenata, omladine, radnika, penzionera. Evo već danima uzleću iz političke anonimnosti uz distanciranje od političkih partija, pa i od same politike. Protest u osnovi ima politički karakter, ma šta o tome mislili njegovi učesnici, isto kao što ipak deluje organizovano u svoj svojoj neorganizovanosti i spontanosti. Radi se o mladim ljudima koji su izbegli zamku one klasične lažne dvojbe “ili im se pokloni ili im se prikloni!”

April u Beogradu i protesti u drugim gradovima Srbije, „protesti protiv diktature“, imaju osobenost koja ih razlikuje od svih ranijih protesta, izuzev onih nacionalističkih uličnih manifestacija krajem 80-ih i početkom 90-ih. Naime, sadašnji protesti imaju kapacitet katalizatora svekolikog nezadovoljstva: i studentskog i radničkog i penzionerskog (kao što su oni od pre skoro 30 godina bili katalizator nacionalizma). Naravno, uvek postoji mogućnost da se pojave ekskluzivni stavovi, neka vrsta „solunaštva“, straha od „utapanja“… S druge strane, čujemo da neke organizacije, studentske, sindikalne (osim „Sloge“, Unije sindikata prosvetnih radnika, Vojnog i policijskog sindikata i Udruženja sindikata penzionera) čekaju poziv pa će onda valjda odlučivati na „svojim telima“, da li bi, da li ne bi.

Oba protesta su praktične lekcije, kako kartelu vladajućih partija i samom Vučiću, tako još više ostacima opozicionih partija i njihovim liderčinama. Doduše, s obzirom na našu poslovičnu nespremnost da učimo iz istorije, da učimo od drugih, da promišljamo sopstveno iskustvo, pitanje je da li će ove lekcije ikom koristiti.

Uostalom, sirotinja uzvraća udarac, samo jako!

Da li onda ljudi više veruju u ono što vide u svom frižideru ili više veruju televizoru, odnosno medijima koji im uglavnom plasiraju vesti da se ekonomska situacija popravlja?

Naš čovek kada želi da vidi šta ima u frižideru, uključi televizor. U stvari, na nivou parabole možemo reći da naš homo oeconomicus gleda u frižider, a naš homo politicus, kao tipičan predstavnik domaće podaničke političke kulture (“zoon politikon” u najgorem izdanju) – gleda u televizor. Reč je o istom čoveku, u pitanju je homo duplex. „Ekonomski čovek“ ima neku šansu ako ima frižider, ako ima hrane u frižideru, ako je nešto učinio da zaradi hranu… Na drugoj strani, „politički čovek“ opstaje sve dok traje iluzija da u praznom frižideru ipak ima hrane. Homo politicus je lakoveran i dugo opstaje u uverenju da u frižideru nečega ima. No kad-tad, nužda nadvlada iluziju. Homo duplex egzistira na principu deus ex machina, uostalom i homo politicus. Jesu to nemogući fenomeni, ali realno postoje – ako nikako drukčije onda kao opredmećenje naših snova o neočekivanoj sili koja se iznenadno pojavljuje i rešava stvar.

Problem je u toj dvostrukosti i opstojanosti homo duplex-a. Nemoguć je homo civicus uz istovremeno postojanje podeljenog čoveka, na njegovo ekonomsko i njegovo političko biće.

Posle svega što ste rekli, nameće mi se pitanje kako vama izgleda naš put iz socijalizma ka kapitalizmu? Postoji li zapravo kraj takozvanoj tranziciji?

Ma kakav put, kakva tranzicija. Stigli smo mi poodavno, samo što nismo stigli tamo gde su mnogi među nama očekivali. U neko bolje društvo, u društvo sa „švedskim standardom“, kako nam je obećavano. Mnogi među nama se sa setom sećaju onog društva iz kojeg smo krenuli u kapitalistički boljitak. No neki su bili spremni još u onom socijalizmu i na put ranije krenuli, prvi stigli, lepo se smestili i sada se čude onim lenjivcima koji kukumavče i teško preživljavaju. Tako im i treba kada nisu iskoristili šansu, kad se nisu snašli. Nešto je lakše onima koji veruju da im je malo bolje, a ne baš onako loše kako im zaista jeste. Lakše je i vernicima i onima koji se nadaju boljem životu.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0