Zašto ne treba prespavati 1. maj

image_pdf

Izvor: Sajt: UGS Nezavisnost, 29.04.2017.-


Otužno i gotovo bljutavo  podgreva se stereotip da 1. maj, umesto borbe za dostojanstven rad i pristojan život u slobodi,  simbolišu samo roštiljski uranci. Širi  se  neverica da se išta da promeniti,  uz cinično i orkestrirano pitanje : šta tu mogu i čemu još uopšte služe sindikati?

Kad razmišljate da li će te se pridružiti našem prvomajskom protestu prvo sebi odgovorite na pitanje da li vi i vaši živite dobro i imate li izvesnu i poželjnu perspektivu? Da li građani Srbije, ako uopšte rade i za svoj rad primaju zaradu zaslužuju više od 48 000 ili 386 evra koliko iznosi prosečna plata ? Da li je upola manja penzija  pristojna naknada za kraj višedecenijske radne karijere ?

Je li pristojno da pominjem zadovoljstvo poslom, osećaj ostvarenosti i slobode da se kaže šta se zaista misli i drži logikom i argumentom  struke?

Pokušaću da dam samo nekoliko argumenata u prilog opredeljenju da se podignemo i izborimo za veće zarade i manje nejednakosti što je naš  osnovni razlog okupljanja.

Prvo se upitajmo dokle ćemo mi građani plaćati cenu svih promašaja  garnitura na vlasti? Kako ekonomisti, trbuhozborci međunarodnih finansijskih  institucija,  mogu poricati mogućnost da zarade rastu bar do nivoa koji omogućuju rast proizvodnje i produktivnosti na koji se doda projektovana inflacija? Ili misle da su već uspeli da nas, medijskim ispiranjem  mozga ukonponovanim sa  siromašenjem ogromne većine koja ne može sebi da priušti  odlazak u pozorište ili  jednonedeljni plaćeni odmor, pretvore u zombije?

Povratak u (periferijski) kapitalizam se očito pokazao dužim i skupljim  nego što su građani  mogli i da pretpostave. Na tom već četvrt veka dugom putu  većina je  svela svoj život na umeće  preživljavanja da bi se šačica  dokopala bogastva i vlasti. Srbijom i zemljama regiona, uz povremene međusobne čarke,  vladaju politički lideri , tajkuni u njihovoj milosti i reprezenti stranog kapitala.   Učestvujemo  u „trci ka dnu“ –  nudimo  sve povoljnije subvencije i sve jeftiniju i obespravljeniju radnu snagu. Umesto da se kao svi pametni toga stide, naše vođe na sav glas ističu da imamo obrazovane a jeftine  i  strahom od gubitka posla disciplinovane  zaposlene.

Socijalno stanje u zemlji ima tri svoje temeljne karakteristike.

1.  Srbija je danas zemlja  u kojoj preko partijskog zapošljavanja i  napredovanja partijski kartel poseduje               državu. Zašto nas onda čudi što nam se korumpirana država, umesto da bude neka vrsta Robina Huda ponaša kao Super Hik, lik iz stripova koji uzima od siromaha da bi još dodao bogatima.

  1. Srbija je danas sa nivoom nejednakosti gotovo duplo većim od evropskog proseka školski primer loše nejednakosti. Fransisko Fereira tvrdi da nejednakost, kao i holesterol, može biti dobra i loša. Prisustvo „dobre“ nejednakosti znači da se u društvu nagrađuju zalaganje i predan rad, da se vrednuje ulaganje u obrazovanje. U uslovima „loše“ nejednakosti nemaju svi jednake šanse da investiraju u sopstveni razvoj što umanjuje i potencijal društva za razvoj.
  2. Posledično, političke i ekonomske elite -cementiranjem razlika uspešno postaju vldadajuća klasa. Socijalni lift zaglavljen na gornjem spratu viših srednjih slojeva – svi ostali su u slobodnom padu. Ili se mogu peti požarnim stepenicama partijskog zapošljavanja, estrade ili korupcije i kriminala.

Pravci preokreta

Prvi uslov da živimo bolje je da partije isteramo sa prostora koji im ne pripada – privreda, pravosuđe, obrazovanje, mediji i strogo kontrolišemo tamo gde je jedino logično da budu – izbori i političke institucije. Protesti protiv neravnopravnih izbornih uslova pokazuju rastući demokratski kapacitet – mladih pre svih.

Vreme je i da  podsetimo da evropske integracije znače hod ka pametnom, održivom i inkluzivnom razvoju. Inkluzija  znači da smo solidarni i da se državljanstvo Srbije svakome  isplati u solidnoj količini  ekonomskih, političkih i kulturnih prava. To je  prostor u kome je rad dostojanstven – ugovoren, bezbedan i redovno i pristojno plaćen. Šta je u tome subverzivno i neprihvatljivo ?

Osnovni cilj  Nezavisnosti, kao i svih sindikata koji se nisu  pretvorili u ekspozituru politike i poslodavaca je pristojan rad u pristojnom društvu. Žalosno ali  naš prvi cilj je da se u 21 veku, iz formule 24/7 u kojoj smo potencijalnom poslodavcu na raspolaganju 24 sata svih sedam dana nedeljno, vratimo  zahtevu iz 19 veka za tri osmice – 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati za porodicu, prijatelje, rekreaciju i kulturu. Kultura, obrazovanje i umeće samoorganizovanja su  jedini socijalni kapital kojim raspolažemo kao zaposleni i građani.

Kako smanjiti nejednakost u raspodeli dohotka?

Visoka nejednakost je loša i za ekonomski rast   što  pokazuju čak i istraživanja Međunarodnog monetarnog fonda . Kako se može smanjiti nejednakost u raspodeli dohotka?

Ključne su tri  mere od kojih je tek jedna, ona koja zagovara progresivnije oporezivanje uslovno rečeno „radikalna“

1.Kroz aktivne politike kvalitetnog  zapošljavanja…

U ovu grupu spadaju savetovanje i posredovanje, obuke, javni radovi, subvencije za otvaranje održivih a ne tek politički kreiranih novih radnih mesta. Potrošnja na aktivne mere zapošljavanja bi trebalo da se poveća s obzirom da sada iznosi ignorantskih  0.1% BDP.

Naravno, važan je i kvalitet posla. Povremeni poslovi, rad u sivoj ekonomiji ili samozaposlenost doprinose smanjenju nejednakosti ali ne predstavlja trajno rešenje jer vode  obaranju standarda rada.

2.Kroz stipendirano kvalitetno obrazovanje za sve

Obrazovanje bi trebalo da spreči reprodukovanje nejednakosti odnosno da  omogući da deca roditelja lošijeg ekonomskog statusa imaju jednake šanse da sutra nađu dobar posao i pristojno zarađuju.

3.Kroz progresivnije oporezivanje dohotka

Pored sprečavanja utaje i izbegavanja plaćanja poreza konačno treba uvesti progresivno oporezivanje koje  u sistem uvodi i elemente socijalne pravičnosti. Dosadašnji sistem mešovitog i linearnog sistema oporezivanjna koji nadprosečno opterećuje najniže zarade treba zameniti sistemom koji objedinjuje poreze od rada i kapitala i progresivno se uvećava od 15% do 40%. Primera radi, u Sloveniji  ide se na 40 % poreza na prihode već iznad 50 000 evra.

Spremnost da se ove mere sprovedu pravi je demokratski test za sve socijalne i političke aktere u zemlji. Sve izvan toga je tek demagogija i populizam.

Zoran Stojiljković, predsednik

Ujedinjeni granski sindikati ”Nezavisnost

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0