Bela knjiga protiv dostojanstva

image_pdf

Autor: Mario Reljanović  
Izvor: Peščanik.net, 26.4.2017.–


„Bela knjiga“ Saveta stranih investitora nije neka novost. Ona godinama unazad služi kao dokument kroz koji se ogledaju pravci lobiranja Saveta u vlastima Republike Srbije, kako bi se postojeći zakonski okvir prilagodio interesima stranih kompanija koje su prisutne u Srbiji. Nepotrebno je reći, u delu koji se odnosi na radna prava, Bela knjiga je skup lepih želja „investitorima“ u Srbiji, koji bi da nastave započeti proces urušavanja prava zaposlenih.
Čini se da se situacija u pogledu davanja prevelikih (zakonskih i nezakonitih) sloboda „investitorima“ zahuktava, pa je tako sam premijer Vučić u januaru ove godine najavio formiranje radne grupe sa jedinim zadatkom da se preporuke iz Bele knjige sprovedu. One se, to je sasvim evidentno, u delu koji se tiče prava zaposlenih mogu sprovesti jedino zakonodavnom intervencijom. Sprema nam se, dakle, novi Zakon o radu, baš kako je i najavljeno više puta iz nadležnog ministarstva. A u njemu će se, kao i 2014. godine, po svemu sudeći naći veći broj rešenja koje su predložili strani „investitori“.
Pišući o rešenjima u Beloj knjizi, portal Radnik.rs objavio je tekst „Radna prava po meri stranih investitora“. Samo nekoliko dana kasnije, B92 je na svom sajtu objavio intervju sa predstavnikom Saveta (potpredsednikom Odbora za ljudske resurse Saveta) advokatom Mirkom Kovačem (tekst krajnje tendenciozno naslovljen „Investitori kad to čuju, okrenu se i idu“). Budući da je u pitanju intervju, svakako nije bilo mesta da se njegovoj interpretaciji Bele knjige postave kontraargumenti. Otuda je ovaj tekst posvećen kritici upravo tih preporuka, onako kako su napisane i onako kako će biti implementirane, ako postanu deo Zakona o radu ili drugih zakona.
Radnopravnim propisima posvećen je deo pod nazivom „Radna snaga“. Ovaj tekst sadrži više desetina preporuka, od kojih su neke vezane za Zakon o radu a neke za druge propise. Slede najzanimljivije među njima.

1. Izuzimanje radnog učinka iz obračuna zarade.
Ovaj zahtev zapravo donekle ima smisla. „Radni učinak“ jedan je od potpuno apstraktnih pojmova iz Zakona o radu, koji u praksi donosi mnogo nevolja (uglavnom zaposlenima). Zbog toga odavno postoje ideje da se radni učinak preciznije definiše (što istini za volju nije nimalo lako u opštem režimu radnog odnosa, koji bi trebalo da obuhvati najraznovrsnije poslove i zanimanja). Ali preporuka Saveta je da se ovaj element obriše, a da se o njemu pregovara između zaposlenih i poslodavca, po potrebi. Nepotrebno je reći da bi ovo praktično dovelo do eliminacije uvećanja osnovne zarade, jer je u trenutnim uslovima (čast poslodavcima koji su izuzeci!) sasvim nerealno očekivati da postoje racionalni i ravnopravni pregovori prilikom zaključenja ugovora o radu. Oni su u ogromnoj većini slučajeva postali takozvani „ugovori po pristupu“ – ukoliko se kandidatu za posao ne sviđaju uslovi rada koji su mu predočeni ne mora da se zaposli, ali izmene sadržine ugovora koji je pripremio poslodavac ne može biti.
Krajnje je pritom ciničan odgovor gospodina Kovača da se ovo može preduprediti organizovanjem, udruživanjem, odnosno borbom (u tekstu se doslovno kaže: „Na pitanje da li će poslodavci zloupotrebiti zakon kada im da to pravo i potpuno ukinu te dodatke a samim tim smanje i platu, ovaj pravni stručnjak odgovara da bi sindikati trebalo za to da se bore, da poslodavac ta prava ne uskrati.“ Deo teksta: „Kroz kolektivne ugovore, borite se“). U situaciji kada „investitori“ masovno zabranjuju sindikate i progone njihove članove, sabotiraju kolektivno pregovaranje dok država okreće glavu, ovakva izjava je više provokacija, nego iskren savet.

2. Zaposleni koji su zaštićeni od otkaza po osnovu tehnološkog viška trebalo bi da imaju pravo da daju saglasnost na takav način otkaza, i da u tom slučaju imaju pravo na beneficije za slučaj nezaposlenosti.
Ovde se pre svega misli na trudnice i porodilje. Gospodin Kovač kaže „da je bilo situacija da trudnice žele da napuste firmu kao tehnološki višak uz otpremninu, ali po zakonu za to nemaju mogućnost jer ih zakon u tom smislu štiti i one htele ne htele moraju da ostanu u radnom odnosu. A nekada žele da uzmu otpremninu i odu. A ako u tom slučaju sporazumno raskinu ugovor sa poslodavcem, nemaju nikakva prava na birou“. Istina je da Zakon o radu zabranjuje da se trudnici, kao i ženi/roditelju na porodiljskom odsustvu, odsustvu radi nege deteta i odsustvu radi posebne nege deteta, otkaže ugovor o radu. Istina je i da ukoliko žena koja koristi ova prava sporazumno raskine ugovor o radu, ne može koristiti „prava sa biroa“, odnosno prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Teško je međutim zamisliti trudnu ženu ili porodilju koja želi da ostane bez posla. Ukoliko to želi zato što je našla radni angažman kod drugog poslodavca, prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti je neće interesovati – dakle, argumentacija Saveta ne stoji.
Još teže je zamisliti logiku poslodavca da je otpusti kao višak zaposlenih u trenutku kada ne obavlja rad, posebno imajući u vidu da je od trenutka kada ode na porodiljsko odsustvo „teret“ države, a ne poslodavca. Ovaj predlog je posebno čudan kada se uzme u obzir da prilikom rešavanja viška zaposlenih uz takozvani „socijalni program“ koji im se nudi, poslodavac zapravo donosi program rešavanja viška zaposlenih čija realizacija nije vremenski ograničena. Dakle prema sadašnjem zakonskom rešenju poslodavac može da sačeka istek odsustva i da onda „omogući“ zaposlenoj da bude otpuštena sa zakonskom beneficijom otpremnine (to se nažalost često i dešava, kada se porodilje otpuštaju odmah po povratku sa odsustva). Konačno, ukoliko je „paket beneficija“ koje poslodavac nudi toliko povoljan za zaposlenu, ništa je ne sprečava da prekine odsustvo radi nege deteta (porodiljsko odsustvo je obavezno i ne može se prekidati) ili da to pravo uopšte ne koristi.
U svakom drugom slučaju je naravno povoljnije da prvo iskoristi svoja zakonska prava vezana za trudnoću i porođaj, pa da tek onda razmotri ponudu poslodavca. Zbog svega navedenog, jako brine mogućnost da će se naopakom argumentacijom koja ne stoji uvesti pravilo da poslodavac može da otpusti trudnice ili porodilje kao višak zaposlenih – ovo bi se zaista moglo nazvati pravilom „Belom knjigom za belu kugu“. Imajući u vidu dosadašnje iskustvo sa poslodavcima, „gazdama“ i „investitorima“, koji često krše i ovako labavo postavljena pravila iz Zakona o radu, čini se da bi ovde prostor za zloupotrebe bio ogroman i da bi se svaka trudnoća kod takvih poslodavaca kažnjavala otkazom.
Povezana sa ovom preporukom je još jedna zanimljiva ideja koja se tiče položaja trudnica i porodilja: „U vezi sa novim odredbama o zaštiti zaposlenih trudnica, odnosno zaposlenih koji koriste porodiljsko odsustvo tj. odsustvo sa rada radi nege deteta ili posebne nege deteta, trebalo bi precizirati: (i) da rešenje o otkazu neće biti ništavo, ukoliko je do trudnoće došlo nakon dostavljanja ovog rešenja zaposlenoj – pretpostavljam da je ovde reč o namernom izazivanju konfuzije kako bi se konačno odredba u potpunosti ukinula (takva taktika primenjena je 2014. kod ukidanja uvećane zarade za smenski rad); kao i (ii) da dnevna pauza/skraćenje radnog vremena za dojenje deteta od 90 minuta u sebi obuhvata i period redovnog odmora u toku dnevnog rada, te da ne postoji pravo na dodatnu pauzu u toku dnevnog rada“. Ovde se praktično kaže: (i) nešto što je već sasvim lepo formulisano zakonom jeste problem zato što ga tumačimo onako kako ne piše, a sve u cilju da se odredba prikaže kao štetna i konačno ukine; (ii) da tumačimo pravilo da porodilje koje doje decu nemaju pravo da i same jedu i odmaraju se u toku dnevnog rada – pauzu koju imaju mogu da iskoriste da nahrane decu, ništa dodatno nije dozvoljeno (to što u Zakonu o radu piše nešto sasvim drugo, nije bitno – bitno je plasirati alternativno tumačenje koje će verovatno uskoro postati praksa). Belom knjigom za belu kugu, zaista.

3. Ugovor o radu na određeno vreme bi trebalo da se produži sa 24 na 36 meseci i da ne bude limitiran bilo kakvim uslovima za zaključenje.
Već je bilo reči o tome da se odredba o ugovorima na određeno vreme ne primenjuje dosledno i da inspektori rada namerno ne reaguju na očigledna kršenja zakona. Ova preporuka zapravo ide u pravcu da se ova zakonska prepreka otkloni i da se ozakoni postojeća nezakonita praksa poslodavaca. Slične stvari su se dešavale i prilikom izmena i dopuna Zakona o radu 2014. godine, kada su se primeri kršenja prava zaposlenih pretakali u zakonske norme. Prema ovoj preporuci, svaki zaposleni i poslodavac bi mogli da dogovore prilikom zaključenja ugovora o radu na koji će period ugovor biti zaključen.
Jasno je naravno da bi ugovori na određeno vreme postali pravilo, čime bi se ne samo omogućilo brzo povlačenje „investitora“ iz Srbije, nego bi se zaposleni držali u konstantnom strahu za svoj posao i dobrovoljno odricali niza zakonskih prava, uključujući i pravo da osnuju sindikat i kolektivno pregovaraju, štrajk da ne pominjemo. Ovo se i danas dešava kod mnogih poslodavaca i često je predmet novinskih izveštavanja. S tom razlikom što je to danas nezakonito, a ovom jednostavnom izmenom bi postalo – potpuno legalno.

4. Prekovremeni rad bi mogao (morao) da se vrši uvek kada to kaže poslodavac.
Ova preporuka ide u pravcu brisanja određenih razloga za uvođenje prekovremenog rada, koji bi zaposleni i poslodavac individualno ugovarali. I ovde, kao i u prethodnim primerima, „pregovaranje“ uslova rada se stavlja u prvi plan jer je sasvim jasno da će tako poslodavac moći da nametne svoje uslove bez ikakvog otpora, a da pri tome ne krši zakon. Znajući da je neplaćeni prekovremeni rad i danas jedna od glavnih tačaka izrabljivanja zaposlenih, možemo da zamislimo kako bi izgledalo da se praksa uvođenja prekovremenog rada ozakoni bez posebnih ograničenja.

5. Konačno, jedna od najsimpatičnijih preporuka jeste ona koja se tiče smanjenja prekršajnih kazni za poslodavce. One su navodno jako visoke za neke „manje prekršaje“. Ovo ne vredi komentarisati, pa možda samo jedna kratka i dobronamerna poruka poslodavcima: ne kršite zakon, pa vam ni kazne neće biti previsoke.
Bela knjiga navodi još nekoliko preporuka u vezi sa izmenama i dopunama Zakona o radu. Neke od njih su smislene – na primer, preporuka o striktnom označavanju imperativnih i dispozitivnih normi u zakonu – ovo razlikovanje je od ogromnog značaja u radnom pravu. S dobrim razlogom se ukazuje i na nedoslednost sudske prakse i prakse inspektora rada. Čini se međutim da je sve racionalno u Beloj knjizi ostalo u senci neverovatnih zahteva za dalje ponižavanje zaposlenih. A činjenica da postoji radna grupa koja smišlja kako da sve navedeno, i još mnogo toga, postane deo važećeg zakonodavstva, nikako ne ohrabruje.
Investiciona politika Vlade je promašena. Ona se međutim neće menjati ni pod novim premijerom, to je sasvim izvesno. „Investitori“ koje privlači mogućnost nekažnjenog kršenja zakona i robovska radna snaga neće doneti boljitak Srbiji. I toga su svesne i mlade generacije, pa ne iznenađuje što su socijalni zahtevi našli svoje mesto na tekućim protestima protiv diktature. Tamo gde „investitori“ prođu, ostaje i finansijska i socijalna pustoš. Ne samo što se koristi slabo plaćena i obespravljena radna snaga, već nema reinvestiranja profita, koji se ispumpava iz zemlje. Na gubitku je naravno i država koja ogromnim i neopravdanim subvencijama troši novac koji joj se ne vraća kroz poreze, a koji je mogao da bude uložen u zdravstvo, školstvo, vojsku ili policiju, penzijski fond. Otuda ne čudi što su se upravo i ove grupe prepoznale u socijalnim zahtevima i pridružile protestima – sve njih, sve nas, pogađa isti paket diletantskih mera „reforme“.
Sasvim je izvesno da je trenutni kurs vlasti takav da se politika prema radnicima neće promeniti dok se ne promeni način shvatanja socijalnog položaja prosečnog građanina Srbije i dok se ne krene u prave reforme koje će se oslanjati na sopstvene snage. Pitanje svih pitanja je: šta će nam „investitori“ koji ne investiraju, ponižavaju zaposlene i ukidaju radna mesta sa prestankom subvencija? Da li sitni politički poeni koji se dobiju iskrivljenjem (ipak značajno loše) statistike vrede sahranjivanja dostojanstva građana? Da li se treba plašiti da će „investitori“, kako nas zastrašuje naslov teksta na B92, da se okrenu i odu, ili im treba pokazati vrata jer takvi kakvi su ne mogu da naprave nikakvu kvalitativnu razliku? Dok se nešto ne promeni, svi zajedno ćemo maksimizirati profit „gazdama“ i „investitorima“ na račun svog rada. Jedino čega se treba plašiti jeste da će sadašnja vlast potrajati dovoljno dugo da nas dodatno ponizi novim Zakonom o radu.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0