Slučaj Goša: najružnije lice privatizacije

image_pdfimage_print

Autor: Nenad Glišić
Izvor: http://www.bilten.org/?p=17998 – 25.4.2017.–


Tokom poslednjih protesta u Srbiji, stanje u Fabrici šinskih vozila Goša pojavljivalo se kao jedan od razloga javnog nezadovoljstva. Radi se naime o firmi čiji je radnik za vreme predizborne kampanje sebi oduzeo život, i tako ponovno skrenuo pažnju na žrtve privatizacije koje pokušavaju da se izbore za ono što im duguju “investitori”.
U jeku kampanje za predsedničke izbore, objavljena je vest da je u krugu fabrike šinskih vozila Goša u Smederevskoj Palanci pronađen obešen radnik Dragan Mladenović, čovek koji je čitav svoj radni vek proveo u toj firmi. Sindikalni predstavnik je za medije izjavio da su radnici očajni i da iz beznađa dižu ruku na sebe. Tom prilikom prepričao je situaciju kada je nesrećni Dragan izbačen iz autobusa, jer nije imao novca da plati kartu. U pitanju je samohrani roditelj i izdržavalac porodice koji ima teško bolesnog sina i nepokretnu majku. Supruga mu je umrla pre trinaest godina. Posao je imao, formalno, kod stranih poslodavaca, takozvanih investitora. U firmi koja je privatizovana pre deset godina. Ali nije imao platu, a ni overenu zdravstvenu knjižicu.
Ovo samoubistvo je izazvalo reakcije uzavrele političke scene koja se upravo nalazila u završnoj fazi kampanje za predsedničke izbore. Deo zaposlenih je stupio u štrajk, a štrajkači su odmah naglasili da nemaju nikakve veze sa sindikatom, da se osećaju izdanim, kao i da je štrajk organizovan od strane samih radnika. Premijer i tada još uvek samo predsednički kandidat Aleksandar Vučić posetio je Gošu i, kao neku vrste prve pomoći u urgentnoj situaciji, obećao po 60 hiljada dinara (nešto manje od 500 evra) jednokratne novčane pomoći.
Teška ljudska drama sa tragičnim posledicama skrenula je pažnju na probleme sa kojima se suočava ovaj nekadašnji gigant jugoslovenske industrije. Pomalo začuđujuće sa obzirom na tradiciju i značaj koji ova fabrika ima, posle prodaje slovačkoj kompaniji ŽOS Trnava 2007. godine kao da je potonula u zaborav. Novi vlasnik je prvo najavio modernizaciju 25 vagona koje je naručio “Srbija voz” za 210 miliona dolara. Iste te godine, Goša biva proglašena za srpskog izvoznika godine i dobija nagradu SIEPA-e, Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza, tela Vlade Republike Srbije. A onda, nakon toga – muk, sve do tragedije koja je označila početak odmotavanja klupka ovog slučaja, koji bi na neki način mogao da bude jedna od tipičnih priča privatizacije.

Preprodaja firme
Od početka štrajka, ispostavilo se da je srpska javnost potpuno neinformisanima o događajima u fabrici. Največa misterija je promena vlasnika koja se dogodila dok je štrajk trajao. Početkom aprila meseca, Inspektorat rada je saopštio da je stopostotni vlasnik FŠV Goša kiparska firma Lisnart Holdings Ltd. Ispostavlja se, po tome, da je slovačka kompanije uspela da proda fabriku u kojoj se već četiri dana odvijao štrajk. U istom izveštaju Inspektorat je izrazio strah (?!) da će novi vlasnik otuđiti svu imovinu, a da će radnici ostati bez plata. Isto telo podseća da je poslednja novčana isplata bila 6. marta tekuće godine, a da se ta isplata odnosila na deo zarade za decembar 2016. i deo zarade za avgust 2015. godine.
Vest o prodaji fabrike je šokirala sve zaposlene. Iznenađenje je bilo time veće što su predstavnici sindikata i štrajkačkog odbora imali poziv da 30. marta idu u Slovačku na pregovore. Radnicima nisu bili poznati uslovi ni detalji prodaje, a predsednik sindikata u Goši sumnja da je reč o pokušaju da se izbegne plaćanje dugovanja radnicima. Fabrički račun je u blokadi već više od tri godine, a po rečima predstavnika sindikata račun je blokirala sama država. Od tada, poslovanje je obavljano preko računa novoosnovane kćerke-firme, a radnicima je isplaćivano od 20 do 70 odsto plate, odnosno, za sve što je isplaćivano radnicima nisu uplaćivani odgovarajući doprinosi, pa su i zaposleni u Goši jedni od onih sa “nepovezanim stažom” i neoverenim zdravstvenim knjižicama, što naravno znači da ne mogu koristiti usluge javnog zdravstvenog sistema.
Sada, kada je klupko počelo da se odmotava, očito je da čitav slučaj nije bio nepoznat državnim organima, što je potpuno logično, ali nije jasno zašto to nije preizvelo nikakav efekat. Inspekcija rada je podsetila da je tokom 2014. i 2015. godine u vise navrata kontrolisala fabriku, kojom prilikom su donesena dva rešenja kojima je poslodavcu naloženo da isplati zaostale zarade. Kakav je efekat donesenih rešenja? Takav da za čitave godine 2014., 2015. i 2016. godinu uopšte nisu uplaćivani doprinosi, o čemu je Inspekcija uredno obavestila Poresku upravu. Poreska uprava je 13. marta tekuće godine poslodavcu dostavila rešenje kojim je naložena isplata doprinosa u iznosu većem od 100 miliona dinara (približno 810 hiljada evra). Kao što smo videli, 16 dana nakon toga, poslodavac kome je uručeno to rešenje prestao je da bude vlasnik.

Dvostruki aršini
Tako je na spisak nepoznanica, pored motiva novog vlasnika, njegovih planova te uloge države, dodata i ova – da li je novi vlasnik preuzeo i obavezu prema radnicima? Na kraju, kakve su obaveze novog vlasnika i pod kojim uslovima je čitav posao zaključen? Poznato je da će inspektor rada podneti krivičnu prijavu protiv zakonskog zastupnika FŠV Goša nadležnom tužilaštvu zbog svesnog kršenja Zakona o radu. Novi vlasnik, protiv koga će ovaj postupak biti pokrenut, imenovao je novog Genralnog direktora. Njegovo ime je Milutin Šćepanović, a on je dana 19. aprila pozvao delegaciju štrajkača i sindikata na razgovor o pokretanju proizvodnje. Dogovor nije postignut, jer novi direktor očekuje da radnici zarade za fabriku dovoljno da bi im bila isplaćena suma od 100 hiljada dinara (približno 810 evra po trenutnom kursu) u ratama. Radnici na to nisu pristali i to je, za sada, to. Rešenja ni na vidiku.
Zanimljivo je da se bivši vlasnici Goše, ŽOS Trnava, skoro potpuno izvlače iz priče. Oni su izneli svoje viđenje stvari po kome je nemoguće da dalje “dotiraju” Gošu, da sa poslovima koje su dobijali “nisu umeli da izađu na kraj” (?!), te su otvoreno priznali da nisu poštovali rokove, kao i da su posao obavljali nekvalitetno. Da bi investitorski cinizam bio potpuniji, bivši direktor Ivan Hejmšild je iskoristio priliku da deo odgovornosti prebaci na lokalni upravljački kadar, rekavši da nisu prenosili vesti o nezadovoljstvu među radnicima, iako i sam kaže da su plaćali “77,5 odsto plata”. Vlasnik ŽOS Trnava Vladimir Por je izjavio: “Sudbina Goše nije više u našim rukama. Žao nam je, ali srpsko tržište je za nas neprijatna prošlost”. Prodali su ga prvom zainteresovanom.
Ono što je za vlasnike slovačke kompanije ružna prošlost, za radnike fabrike kojom su ti isti ljudi gazdovali ostala je ružna i nepodnošljiva sadašnjost iz koje neće tako lako i tako naglo izaći kao što je to “investitorima” pošlo za rukom. Naravno, ne može da se dogodi da radnicima, pa čak ni vlasnicima malih privrednih subjekata u Srbiji, država ovoliko dugo toleriše neizmirenje obaveza prema njoj. Za male privredne subjekte, a naročito za obične građane, zakoni i njihova primena teku bez zastoja, bez zabuna, bez odugovlačenja. Ako, na primer, vlasnik neke trafike ili sličnog malog pravnog lica preskoči plaćanje doprinosa za zaposlene, u roku od pet dana dobija opomenu, a u roku od deset dana počinje prinudna naplata, koja u savremenoj verziji podrazumeva upotrebu usluga privatnih izvršitelja. To je još jedna tekovina reformskog napretka.

Epidemija samopovređivanja
Takve stvari ne treba posebno objašnjavati; u klasnom društvu su neki uvek jednakiji pred zakonom, a to se posebno odnosi na one sa najdubljim džepovima. “Strani investitori” su posebno cenjena vrsta u perifernom kapitalizmu. U Srbiji, čiji odlazeći premijer, a dolazeći predsednik Aleksandar Vučić, može na licu mesta da “pregovara” sa vlasnicima kapitala tako što im kaže da će im “dati” bolje uslove od bilo koga drugog, ta vrsta “partnera” je još više na ceni, uprkos iskustvu. Verovatno nikada nećemo saznati kako i koliko je slovačka kompanija subvencionisana, pošto je neka vrsta običaja za “privlačenje” investicija da država Srbija od novca građana plaća strane “investitore” da posluju na teritoriji Srbije. Ako se po radniku subvencioniše daleko više nego što iznosi jedna bruto plata, onda se postavlja pitanje – ko je tu, u stvari, investitor?
Treba se vratiti tragediji koja je inicirala erupciju ovog slučaja. Na žalost, u Srbiji postoji čitav niz slučajeva samouništiteljskih činova iz očaja. Bilo je dugotrajnih štrajkova glađu koji su ostavljali dugotrajne posledice po zdravlje, bilo je činova samosakaćenja, različitih drugih pojedinačnih akata koji su ukazivali, malo je reći na težak položaj u koji iz dana u dan upadaju mnogi koji ostaju bez radnih mesta, bez sredstava za život, pa i bez mogućnosti da ostvaruju neka osnovna prava poput prava na lečenje. Pomenuti slučajevi samopovređivanja na različite načine predstavljali su usamljene drastične pokušaje da se javnost upozna sa slučajem ili na neki način pokrene na akciju. Reakcije su po pravilu izostajale, osim verbalnih, možda pokojeg filantropskog čina, ali radnici su se retko angažovali jedni za druge. U političkom smislu rečeno, radnička klasa kao da ne postoji. To je zbog nepostojanja relevantnog političkog subjekta koji nastupa sa klasnih pozicija.
Opet, za Dragana Mladenovića, radnika Goše koji je oduzeo sebi život, teret je jednostavno bio preveliki, a izlaza iz situacije nema na vidiku. Kao što je već napomenuto, ta tragedija se dogodila u zenitu kampanje za predsedničke izbore. To joj je dalo jedan specifičan tretman u medijima, ali je zbog događaja oko izbora ipak pala u drugi plan. Prvih dana protesta koji su otpočeli posle održanih izbora, pojavile su se parole solidarnosti sa radnicima Goše koji su u štrajku. Za same radnike Goše to verovatno neće imati nikakvog efekta. Ali, isto tako, može biti značajno za neke buduće slučajeve poput ovog.

Neupitna privatizacija
Na osnovu dosadašnjih iskustava iz procesa tranzicije u Srbiji, pokazalo se da su fabrike i druga preduzeća koja su zapošljavala između tri i pet stotina radnika zapravo bila u najtežoj situaciji, jer je taj broj zaposlenih bio nedovoljno veliki da bi bio tretiran kao potencijalni socijalni problem, a opet prevelik da bi tom broju ljudi problemi iole mogli biti rešeni, a utisak je i da su otpremnine za gubitak radnog mesta u privrednim subjektima te veličine bile najmanje.
Ipak, Goša je jedna od retkih koja je uopšte preživela do sada. Već pomenuto dosadašnje iskustvo uverava nas da perspektiva nije svetla, ali isto tako i da sigurno nada još tinja. Novi vlasnici se ne oglašavaju. Ne samo da se ne oglašavaju, nego su zapravo jedna tajanstvena pojava; ako, na primer u bilo koji pretraživač ukucate ime “Lisnart Holdings Ltd.”, onako kako je upisano u APR-u (Agenciji za privredne registre), a kako tu firmu pišu i novinari, videćete da su jedine reference za navedenu kompaniju to što je o njoj objavljivano kao o novoj vlasnici Goše.
Dakle, postoje svi elementi da se posumnja da je reč o fantomskoj firmi. Zato i nije čudno što novi vlasnici ne izlaze ni sa kakvim planom – kako o razvoju fabrike i posla, a još manje sa tim kako rešiti nagomilana dugovanja prema radnicima. Štrajkači očekuju od države da aktivnije učestvuje u rešavanju problema koji je još pre nekoliko godina mogao biti sprečen da je ta ista država postupala odlučno kako to radi sa običnim građanima.
Pred očima nam se, po ko zna koji put, pokazalo najružnije i pogubnije lice privatizacije. Uprkos tome, u javnom prostoru još uvek dominira stav da je ona bila neophodna, a da su negativne pojave plod domaćih specifičnosti, pa čak i kada su u sve umešani strani kapitalisti. Iako je mnogo toga do sada uništeno, još uvek ima šta da se brani. Da li je za odbranu Goše i njenih 375 radnika prekasno, pokazaće dani pred nama.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0