Ko krade rad?

image_pdfimage_print

Izvor: LSS 19/04/2017.–


Nakon decenija tranzicione agonije i nakon tri godine primene novog Zakona o radu Srbija se pozicionira kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Postojeći pravni okvir zajedno sa političkim odlukama da se čak i kršenje lošeg Zakona toleriše omogućavaju stranim i domaćim poslodavcima da na toj agoniji parazitiraju besramno uvećavajući svoj profit. Levi samit Srbije u cilju stvaranja društva koje u prvi plan stavlja interes ljudi, a ne kapitala, suprotstavlja se ovakvoj politici, pokreće kampanju “Ko krade rad?” i zahteva izmenu Zakona koja će povratiti dostojanstvo radnicama i radnicima Srbije.
Politika koja se rukovodi tržišnom logikom u prvi plan stavlja prihode poslodavca što uzrokuje katastrofalne socijalne posledice. Zakonom definisana minimalna zarada, predviđena kao izuzetak, postala je standard i predstavlja mizernu sliku cene rada za koju su prinuđeni da rade radnice i radnici u Srbiji. Prosečna plata nije mnogo veća, niti je dovoljna za pokrivanje najosnovnijih životnih troškova. Pored toga veliki broj ljudi nema priliku ni da započne ili da nastavi tržišnim turbulencijama prekinuti radni vek.
Privatizacija i deregulacija tržišta rada značile su kompletno uništavanje domaće privrede, uništavanje fabričkih postrojenja i masovna otpuštanja. Radnice i radnici, bez ikakve socijalne sigurnosti postaju samo jeftine, ili gotovo besplatne, alatke za uvećanje privatnog profita, dok armija nezaposlenih omogućava stalno snižavanje cene rada. Ako nećete da radite za minimalac, ima ko hoće. Stanovništvo Srbije, dovedeno na ivicu egzistencije, nemajući izbor biva prinuđeno da prihvata mizerno plaćene poslove na kojem će biti primorana da radi prekovremeno, bez mogućnosti odlaska na pauzu, u smenama koje se određuju danas za sutra, bez ugovora na neodređeno…
Istovremeno, ogromna količina budžetskog, dakle, zajedničkog novca ulaže se u privatni sektor kroz razne vrste subvencija. Na taj način poslodavcu je radnik besplatan, a profit koji ubira dobrim delom dolazi direktnim prelivanjem budžetskih sredstava u privatni džep.
Naša beda se prodaje kao tržišna konkurentnost. Umesto makar minimalnog povećanja socijalne zaštite kao reakcije na sve izraženiju socijalnu bedu u Srbiji, država nezavidno stanje radnika i radnica predstavlja kao prednost reklamirajući nas investitorima kao “visoko kvalifikovanu, a jeftinu radnu snagu”. Ovakva konkurentnost podrazumeva uništavanje sindikata, devastiranje sistema socijalne zaštite i prinudu da se radi sve više za sve nižu naknadu.
Ali nije svima tako loše. Statistike svrstavaju Srbiju među zemlje sa najizraženijim nejednakostima u društvu. Dakle, sa jedne strane veliki broj ljudi koji poseduju malo ili ništa, i jedan uski krug privilegovanih koji poseduju mnogo. Pratimo li tok novca lako možemo ustanoviti ko se okoristio u prethodne tri decenije, kome je privatizacija pomogla da otuđi bogatstvo koje se u našem društvu gradilo zajedničkim snagama i zajedničkim sredstvima.
Zakonom o radu koji je trenutno na snazi legalizovan je nesiguran položaj radnica i radnika, a njihovo organizovanje u borbu za bolji položaj učinjeno gotovo nemogućim. Klima neizvesnosti i nesigurnosti koju ovakvo stanje generiše produžava u beskonačnost egzistencijalnu agoniju većine stanovništva u Srbiji. Nulta tačka borbe za promenu ovakvog stanja je vraćanje na dnevni red Zakona o radu i njegova izmena koja u prvi plan ističe interes radnica i radnika. Takav zahtev je početak našeg suprotstavljanja mehanizmima kojima se kontinuirano, decenijama krade naš rad!
Pozivamo sve koji žele da se pridruže ovom zahtevu da potpišu peticiju:
https://www.peticije24.com/peticija_za_izmenu_zakona_o_radu_-_ko_krade_rad
Kampanja “Ko krade rad?”
Levi samit Srbije
www.levisamitsrbije.org
www.facebook.com/levisamitsrbije
www.twitter.com/levisamitsrbije

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0