Da li je socijalna pravda – fatamorgana, a radnička moć – himera?

image_pdfimage_print

Autor: Srećko Mihailović
Izvor: Reč na Okruglom stolu na temu: „Ima li socijalne pravde u Srbiji?“, 20.2.2017.–


Po mom laičkom sudu, a verujem i po najširem javnomnjenskom razumevanju, pravo je jednako za sve, barem normativno, u načelu; pravda je pak različita svima, i u načelu i praktično!

Socijalna pravda i radna prava
U operativnom smislu i na planu društvene akcije, valja razlikovati radna prava od socijalne pravde, mada su šire gledano radna prava u temelju socijalne pravde. U akcijskoj ravni, radna prava su predsoblje socijalne pravde. Samo postojanje i poštovanje radnih prava prethode postavljanju pitanja socijalne pravde. Iluzorno je čak postavljati pitanja socijalne pravde ukoliko su ugrožena i malo ostvariva osnovna radna prava, kao što je to danas slučaj u Srbiji, a i drugde. U Srbiji danas, na delu je potreba za ostvarivanjem onog minimuma radnih prava koja su bila u fokusu radničke borbe još u 19. veku (pre 130 godina). I danas su itekako aktuelni zahtevi koje simbolički vezujemo za „tri osmice“ i za koliku-toliku jednakost. U biti reč je o borbi za dostojanstvo radnika, za socijalnu jedanakost i za status radnika kao partnera u društvenoj proizvodnji. U postvarenoj o otuđenoj stvarnosti pak imamo borbu za „dostojanstvo rada“ (umesto za dostojanstvo radnika) unutar prisvojene društvene proizvodnje! Videli smo i stalno gledamo kako pogrešan pristup ne daje željene rezultate. Borba za „tri osmice“ simbolički gledano je izgon radnika iz savremenosti u doba početaka borbe za radnička prava. Radnici su ponovo tamo gde su nekad bili, ali danas sa mnogo manjim kapacitetima za borbu nego onda kada se počinjalo sa borbom. Utoliko je današnja prekarizacija radničkog života gora od one ranije pune obespravljenosti.
Kada su nedosežna osnovna radna prava, jasno je da se o socijalnoj pravdi ne može ni sanjati. Socijalna pravda nije za brojne nezaposleni ni san, sanja se prilika da budeš eksploatisan.
U svakom slučaju valja da se naša sindikalna rukovodstva zapitaju koliko ona svojim radom doprinose smanjenju a koliko povećanju kapaciteta radničke borbe.

Socijalna pravda – o čemu govorimo
Pitanje socijalne pravde je pitanje ostvarivosti konkurentskih interesa društvenih aktera, u prvom redu interesa klase radnika i interesa klase kapitalista. Ravnotežno ostvarivanje interesa rada i interesa kapitala moguće je samo samo u okviru određene relativne ravnoteže klasne društvene moći. Dominacija interesa jedne ili druge klase dešava se u uslovima izrazite neravnoteže društvene moći, odnosno u uslovima hegemonije jedne ili druge klase, u uslovima kapitalizma ili u uslovima socijalizma.
Danas, u uslovima apsolutne hegemonije jedne klase, gotovo uvek i svugde klasna pravda se preoblači u ruho socijlne pravde. Pa tako ispada da je socijalna pravda ustvari ono što odgovara interesima klase kojoj pripadam!

Socijalna pravda i društvena moć radnika
Osnovna postavka glasi: Socijalna pravda je drugo lice društvene moći. Hijerarhijska struktura društvene moći definiše nivo ostvarenja socijalne pravde jer determiniše distribuciju svekolike dobrobiti. Banalnost koju zaboravljamo ili, možda, previđamo glasi da „jači tlači“, da jači uzima onoliko koliko mu se isplati! Društvena moć se realizuje preko ekstremno egoističnog razumevanja socijalne pravde, tj. distribucije ostvarivih interesa. Moć je oruđe za ostvarivanje sopstvenih interesa, ili ako hoćete sopstvenog definisanja socijalne pravde. Socijalna pravda danas u Srbiji danas je u punoj meri – utopija. U istoj meri u kojoj je utopija – radnička moć. Ili, ako hoćete, sindikalna moć je utopija i treba mnogo toga učiniti da bi pna iz sveta želja prešla u ovostrani realni svet.
Pitanje socijalne pravde je pitanje radničke moći. U pitanju je moć radničkih organizacija. To je sindikalno pitanje. Ustvari, nije socijalna pravda sindikalno pitanje, već je osnovno sindikalno pitanje, kako povećati sopstvenu moć, e da bi se borili prvo za ostvariva fer radna prava, a potom i za socijalnu pravdu. Očito da je u ovim koracima na delu reformistički zahtev. Ta strategija podrazumeva socijalni dijalog, socijalno partnerstvo u kojem radnici prihvataju pravo kapitalista na određeni a dogovoreni profit, a kapitalisti prihvataju određena a dogovorena radna prava i određeni a dogovoreni stepen socijalne pravde. No da se razumemo. Socijani dijalog socijalnih partnera je moguć samo u okviru barem relativne ravnoteže društvene moći tih „partnera“. Sve drugo je tek ideološka koprena koja prikriva stvarno stanje stvari.
Naspram ovog reformizma stoji opcija promene sistema revolucionarnim putem. U stvari, istovremeno pokretanje pitanje ostvarivog fer radnog prava, socijalne jednakosti odnosno samo moralno opravdive nejednakosti i pitanja socijalne pravde u radničkom razumevanju, već je revolucija od koje smo daleko u svakom pogledu!

Ima li socijalne pravde, ima li snage za borbu za socijalnu pravdu?
Danas u Srbiji je na delu sve širi i sve dublji proces prekarizacije radničkog života ili ako hoćete onesiguravanja života i svekolike fleksibilizacije rada, uz beskonačnu i sveprisutnu komodifikaciju i podređivanje tržištu koje je slobodno samo za one koji to svojom snagom mogu da obezbede. Tu snagu danas jedino ima kapital, tačnije – njegovi vlasnici!
Da ovde pomenem samo ključni nalaz iz jednog istraživanja Centra za razvoj sindikalizma. Dve trećine medijskih radnika (pre svih, novinara) je u prekarnom položaju. U prekarnom položaju je i devet od deset nezaposlenih fizičkih radnika, ali i tri četvrtine zaposlenih „fizikalaca“. Izvesno je da se neki opšti prosek o broju prekarizovanih radnika može tražiti izmedju brojeva koji označavaju raširenost prekarizacije među onima koji su najobrazovaniji i onih koji označavaju stepen prekarizacije među onima koji su najmanje kvalifikovani. Ispada po jednoj okvirnoj proceni da je prekarizovano troje od četvoro radnika!
Shvatajući socijalnu pravdu, ili ako hoćete – distributivnu socijlnu pravdu, kao ostvarivo fer radno pravo i kao ravnotežnu raspodelu resursa, šansi i odgovornosti, a sa druge strane radničku društvenu moć kao kapacitet radnika i radničkih organizacija da se za takvu pravdu bore i izbore, možemo komotno tvrditi da danas u Srbiji takve pravde malo ima.
Danas u Srbiji ima malo ostvarivog fer radnog prava, socijalne pravde još manje. Danas u Srbiji radnici i radničke organizacije ne raspolažu potrebnom količinom društvene moći da se kroz socijalni dijalog i socijalno partnerstvo izbore za ostvarivo radno pravo i socijalnu pravdu. Otuda je za radnike i sindikate pitanje svih pitanja: šta učinit da bi se povećala društvena moć sindikata!

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0