Kriza tržišnog fundamentalizma

image_pdfimage_print

Autor: Anatole Kaletsky  
Preveo Đorđe Tomić
Izvor: Copyright: Project Syndicate 2017 The Crisis of Market Fundamentalism – Social Europe, 16.1.2017. – Peščanik.net, 20.1.2017.–


Najveće političko iznenađenje 2016. godine je to što su se svi iznenadili. Ja svakako nisam imao pravo da budem zatečen i iznenađen: ubrzo posle krize 2008, objavio sam knjigu u kojoj sam najavio da će posle ekonomskog kolapsa za približno 5 godina uslediti kolaps poverenja u političke institucije.
Takav redosled događaja nam je poznat iz istorije. Posle prvog sloma globalizacije, koji su Marx i Engels opisali u Komunističkom manifestu 1848, sledile su zakonske reforme kojima je radnička klasa stekla dotad nezamisliva prava. Slom britanskog imperijalizma posle Prvog svetskog rata najavio je Nju dil i stvaranje socijalne države. A slom kejnsijanske ekonomije posle 1968. pripremio je revoluciju Margaret Thatcher i Ronalda Reagana. U knjizi Kapitalizam 4.0 najavio sam da će posle sistemskog sloma globalnog kapitalizma obnarodovanog krizom 2008. godine uslediti politički potresi jednako velikih razmera.
Dokle god određeni model kapitalizma uspešno funkcioniše, politički pritisci su neutralisani materijalnim progresom. Ali ako ekonomija počne da posustaje – i pokaže se da to nije tek prolazna faza, već simptom dubljih kontradikcija – razorni efekti kapitalizma na društvo postaju politički toksični.
To se dogodilo 2008. Kada je neuspeh slobodne trgovine, deregulacije i monetarizma u obezbeđivanju daljeg rasta protumačen kao najava „novog normalnog stanja“ beskrajnih budžetskih rezova i umanjenih očekivanja, a ne kao prolazna bankarska kriza, nejednakost, nezaposlenost i kulturalne dislokacije iz perioda koji je prethodio krizi više nije bilo moguće opravdati – kao što su visoke poreske stope iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka izgubile legitimitet u doba stagflacije 70-ih.
Ako se zaista radi o takvoj transformaciji, umereni reformatori koji rade na rešavanju pojedinačnih problema kao što su migracija, trgovina ili dohodovna nejednakost nužno gube bitku sa političarima koji dovode u pitanje sam sistem. Na izvestan način, radikali su u ovom slučaju u pravu.
Odgovornost za nestanak „dobrih“ radnih mesta u proizvodnji ne može se prebaciti na imigraciju, slobodnu trgovinu ili tehnologiju. Ali činjenica je da takvi vektori ekonomske konkurencije koji doprinose ukupnom rastu nacionalnog dohotka ne moraju nužno distribuirati dobit na društveno prihvatljiv način. Za to je potrebna promišljena i sračunata politička intervencija na najmanje dva fronta.
Prvo, potrebno je makroekonomskim merama osigurati da rast tražnje prati potencijalni rast ponude koji tehnologija i globalizacija generišu. To je suštinski važan kejnsijanski uvid koji je privremeno bio prognan u doba uspona monetarizma početkom 80-ih, ponovo uspešno primenjen 90-ih (bar u SAD i Britaniji), a onda opet zaboravljen u panici izazvanoj deficitima posle 2009.
Povratak kejnsijanskom upravljanju tražnjom mogao bi biti najveća ekonomska korist koju će Trumpova administracija doneti Americi, ukoliko bezuspešni pokušaji monetarne stimulacije budu zamenjeni ekspanzivnim fiskalnim politikama. Možda su SAD već spremne da odbace monetarističku dogmu koja podrazumeva nezavisnost centralne banke i održavanje ciljne inflacije i vrate se punoj zaposlenosti kao vrhovnom prioritetu upravljanja tražnjom. U Evropi, s druge strane, na takvu revoluciju makroekonomske misli moraćemo da pričekamo još nekoliko godina.
Uz to nam je potrebna još obuhvatnija intelektualna revolucija u stavovima prema državnim intervencijma koje utiču na društvene ishode i ekonomske strukture. Tržišni fundamentalizam krije u sebi duboku kontradikciju. Slobodna trgovina, tehnološki napredak i druge sile koje promovišu ekonomsku „efikasnost“ pravdaju se korisnošću za društvo, i pored toga što nekim radnicima i nekim preduzećima evidentno nanose štetu, uz objašnjenje da će rast nacionalnog dohotka dobitnicima omogućiti da obeštete one koji su se našli na gubitničkoj strani, tako da na kraju niko neće biti na gubitku.
Načelo takozvane Pareto optimalnosti (nazvano tako po italijanskom ekonomisti) je temelj svakog na moralu zasnovanog opravdanja ekonomije slobodnog tržišta. Politike liberalizacije se u teoriji pravdaju pretpostavkom da će deo dobiti dobitnika političkim odlukama biti redistribuiran u korist gubitnika na društveno prihvatljive načine. Ali šta se događa ako političari u praksi čine upravo suprotno?
Deregulacijom finansija i trgovine, intenziviranjem konkurencije i slabljenjem sindikata vlade su stvorile okruženje koje, kako nas teorija uči, nalaže redistribuciju od dobitnika u korist gubitnika. Ali zagovornici tržišnog fundamentalizma nisu samo zaboravili na redistribuciju; oni su je zabranili.
Ponuđeno obrazloženje za to je da porezi, isplata pomoći i druge intervencije države destimulišu inicijativu i remete konkurenciju, što dovodi do opadanja ekonomskog rasta i koristi za društvo u celini. Ali kao što je Margaret Tatcher slavno primetila, „Društvo ne postoji. Postoje pojedinačni muškarci i žene i njihove porodice“. Fokusiranjem na korisnost konkurencije za društvo i zanemarivanjem štete koju trpe pojedinci tržišni fundamentalisti su praktično ukinuli načelo individualizma koje je u srži njihove ideologije.
Posle prošlogodišnjih političkih potresa, zlokobna kontradikcija između društvene koristi i individualne štete više se ne može ignorisati. Ako očekujemo da nas trgovina, konkurencija i tehnološki napredak uvedu u novu fazu kapitalizma, moraćemo da ih uparimo sa državnim intervencijama koje će dobit od rasta redistribuirati na način koji su Margaret Thatcher i Ronald Reagan proglasili za tabu.
Rušenje tih tabua ne mora značiti povratak visokih poreskih stopa, inflacije i kulture zavisnosti iz 70-ih godina. Kao što se fiskalna i monetarna politika mogu podešavati tako da nezaposlenost i inflaciju održavaju na minimumu, redistributivne mere se mogu sprovoditi na način koji se neće svesti na prelivanje budžetskih prihoda u socijalnu pomoć, već će na direktniji način pružati pomoć radnicima i zajednicama koje su se našle na udaru globalizacije i tehnoloških promena.
Umesto deljenja novčane pomoći koja udaljava ljude od sveta rada, države mogu redistribuirati dobit od rasta tako što će podržati zapošljavanje i isplatu dohodaka kroz regionalne i granske subvencije i zakone o minimalnoj nadnici. Primere najefikasnijih intervencija tog tipa nalazimo u Nemačkoj i Skandinaviji, gde se novac ulaže u kvalitetno pozivno obrazovanje i prekvalifikaciju radnika i učenika izvan univerziteta, čime se otvara put do životnog standarda srednje klase i bez fakultetske diplome.
Sve to može zvučati kao opšte mesto, ali vlade su dosad uglavnom činile upravo suprotno. Progresivno oporezivanje se ukida, budžeti za obrazovanje, industrijske politike i regionalne subvencije se smanjuju, a novac se preusmerava u zdravstvo, penzije i pružanje novčane pomoći, čime se stimuliše rano penzionisanje i oslanjanje na beneficije. Redistribucija je usmerena od mladih radnika na slabo plaćenim radnim mestima, onih čiji su poslovi i plate najviše ugroženi slobodnom trgovinom i migracijom, ka menadžerskoj i finansijskoj eliti, onima koji su najviše profitirali od globalizacije, i starijim penzionerima, koji su zahvaljujući garantovanim penzijama zaštićeni od ekonomskih potresa.
Ipak, za političke potrese koje smo iskusili u velikoj meri su zaslužni upravo stariji glasači, dok su mladi uglavnom podržavali status quo. Taj paradoks pokazuje da period konfuzije i gubljenja iluzija posle krize još traje. U svakom slučaju, potraga za novim ekonomskim modelima, koje skupno opisujem kao „Kapitalizam 4.1“, uveliko je počela.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0