Da prodrmamo ljude iz letargije

Print Friendly, PDF & Email

Izvor: kragujevacke.rs, 20.01.2017.

Autor: Miloš Pantić.-


Za razliku od energije protesta iz 90-ih, ljudi danas nemaju poverenje u organizacije koje treba da prenesu njihove interese u institucije, pre svega u političkepartije, a potom ni u nevladine organizacije, medije, sindikate. I kada dođedo protesta ne veruju da će se oni pozitivno završiti.Ono što je potrebno ljudima je uliti neku vrstu poverenja u kolektivnu akciju, okuražiti ih

Posle izbora za predsednika Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost” profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu dr Zoran Stojiljković, prvi univerzitetski profesor na čelu jednog našeg sindikata, započeo je turneju po gradovima Srbije. Sa svojim poverenicima razgovara o stanju u njihovim preduzećima i lokalnim upravama. Ali, kako kaže, cilj mu nije da se upozna sa problemima, jer su oni dobro poznati, već da kroz razgovor dođe do načina kako prodrmati članstvo sindikata koje je, kao i celo srpsko građanstvo, zapalo u stanje teške letargije i apatije, bez minimuma vere da se smislenom akcijom išta može promeniti. Pred profesorom je, nema sumnje, težak izazov.

Šta su pokazali razgovori koje vodite po gradovima Srbije?
Dominantan utisak je da je ljude uhvatio nekakav osećaj apatije i nemoći. Vera u mogućnost da se nešto akcijom promeni u Srbiji je već deceniju, deceniju i po, gotovo na minimumu. Za razliku od one protestne energijeiz 90-tih, i ovi razgovori i istraživanja pokazuju da ljudi, prvo, nemaju poverenja u institucije i organizacije koje treba da služe da se njihovi interesi prenesu u političke institucije. To se odnosi pre svega na političke partije, što je fantastičan fenomen. LJudi masovno ulaze u političke partije i istovremeno imaju stav da partije imaju samo svrhu da obezbede poziciju rukovodstvu i članstvu. To pokazuje da ljudi ulaze u stranke iz interesa.
Za medije i nevladine organizacije, kao i za sindikate, važi stav da i kada nisu podređeni nečijem političkom interesu, da su suviše nemoćni da bi nešto promenili. S druge strane, i kad dođe do protesta, ljudi ne veruju da će se oni pozitivno razrešiti i imaju stereotip da će se oni koji vode protest, recimo sindikata, međusobno posle sporečkati i umanjiti taj efekat.
Znači, ono što treba sada ovim ljudima koji znaju o čemu se radi je uliti neku vrstu poverenja u kolektivnu akciju, okuražiti ih. Zato sam počeo da idem u obilazak odbora po gradovima, ne da vidim kakvo je stanje, jer to svi manje više znamo, već da pokušam da na uspešnim primerima ljude uverim da nešto može da se promeni.Da nivo njihovog nezadovoljstva artikulišemo i da mi kao centrala pokušamo, kao učesnici u socijalnom dijalogu da to promenimo.
Znači, sve ono što je praksa u državnim preduzećima, ili preduzećima koja, kao ovde „Zastava kamioni” sama pokušavaju da nađu kupca, a onda to nema podršku jer je problem da li neko želi da mi nemamo sopstvenu proizvodnju, ili samo treba da budemo servis za uvoz nekoliko hiljada kamiona. Ili, recimo, zašto se lokalne samouprave oglušuju, u kontekstu ustanova, obrazovnih i zdravstvenih, koje su u njihovoj ingerenciji, da podignu kriterijum. Jednostavno, ovom narodu treba predstavnik kome oni veruju da zaštiti njihov interes i neka vrsta ubeđenja da ćetaj imati moć da to realizuje, da to hoće i mogu političke institucije i da to hoće i mogu političke partije u isto vreme.

Verovatno ste stekli i neku sliku o Kragujevcu. Kako vam izgleda ovaj grad?

Ne naročito romantično.Pogotovo posle priče da se Kragujevac kao mrtav grad obnavlja.Deluje da je to dosta potrošena priča i da je u velikoj meri oslonjena na priču o „Fijatu” i njegovoj sudbini. Sa druge strane, vidimo da napori da se formira preduzetnička klima nisu naročito zaživeli. Ono što je meni neprijatno iznenađenje kad se radi o Kragujevcu to je prilično odsustvo saradnje Samostalnih sindikata i našeg UGS „Nezavisnost” na terenu i neka vrsta lošeg rivalstva.
Sindikalni pluralizam služi da se vidi ko je kompetentniji, sposobniji da zasluži poverenje u toj trci, pod uslovom da se ona odvija u fer uslovima. Potrebna je solidarnost između sindikata u socijalno ekonomskim savetima na lokalnom nivou. I, imam osećaj, s treće strane, da gradska vlast nema naročitu želju da pokrene inicijative i omogući da lokalna samouprava, koja je ovde faktički veliki poslodavac, pokaže na svom primeru, na obrazovnim i zdravstvenim ustanovama, da može biti pozitivan uzor.

Problem sindikata je što je malo članova među zaposlenima u privatnom sektoru. Pominje se da su mnogi veliki poslodavci, među kojima i neki strani koji važe za ugledne, jednostavno zabranili sindikalno organizivanje.Ima li načina da se to reši?

Prema nekim nezavisnim istraživanjima, u Srbiji je svaki četvrti zaposleni sindikalno organizovan, gde je manje od 10 odsto iz privatnog sektora i 90 posto iz javnog sektora. Ako se ta tendencija nastavi, onda sindikat nije na zelenog grani i nema perspektivu. Problem je građenje specifičnog modela za organizovanje sindikata u malim i srednjim preduzećima sa par zaposlenih, gde su uglavnom rođaci i deca prijatelja. Problem je što su mnoge od tih firmi delom u sivoj zovi, što se sve više umesto kolektivnih ugovora žele potpisati pravilnici, gde je cilj vezati sudbinu zaposlnih samo za poslodavca i ono što on dozvoli.
Ono o čemu vi govorite je da se, prosto, jednom broju stranih kompanija, uglavnom kada investiraju, govori da ovde praktično neće imati problema sa sindikatima i da će dobiti jeftinu, obrazovanu i poslušnu radnu snagu. To na neki način država neformalno garantuje, zato što nije uslov kada se potpisuju ugovori da se smanje sindikalna prava.Naš Zakon o radu je smanjio sindikalna prava, ali to su još uvek ozbiljna prava. NJih ima malo u praksi jer još uvek nedovoljno deluju inspekcije rada.   Prosto, nema sluha da se o tim stvarima razgovara na tripartitni način. Ne treba čekati sudove, oni su spori.Nema specifičnog radnog sudstva i ako ima nekog problema bolje je da se to rešava kroz institucije, u njihovom dijalogu sa sindikatima.
Ovde sindikati treba da uspeju da u tim teškim uslovima nešto organizuju. Ne moram da govorim koliko je to specifičan problem i u medijima. Lokalne samouprave su obavezne da objave konkurse za dodelu javnih sredstava da bi se zadovoljio javni interes i reprezentovao i kroz medije koji su privatni. Svrha medija je informisanje i obaveštavanje građana, jer samo onda može biti kritičke javnosti.

Postoji li u ovim okolnostima opšte apatije neki model, način kako da se ljudi animiraju da pristupaju sindikatima, jer ako ne vide interes u tome oni neće ni ulazitiu sindikate?

Svako treba da ima neku svoju intimnu računicu ili odgovara na neku svoju jednačinu sa više nepoznatih. Šta meni može pomoći sindikat i šta je smisao mog sindikalnog organizivanja?LJudi moraju da veruju da postoji zajedničko sindikalno organizovanje za rešavanje problema koje oni individualno ne mogu dareše. Da postoje neki modeli koji to omogućuju. Ja uvek kažem, pošto sam član pregovaračkog tima Vlade za dva poglavlja koja se tiču socijalnog dijaloga i socijalne politike, politike zapošljavanja, da je to evropski socijalni model koji podrazumeva pristojan rad. To znači da je moj rad ugovoren, da se odvija u bezbednim radnim i životnim uslovima i da je korektno plaćen, dovoljno da ljudi imaju na osnovu toga pristojnu egzistenciju. Da li neko može da kaže da je to neprihvatljivo, subverzivno, revolucionarno?
I izveštaj koji smo imali od Evropske komisije pokazuje da u Srbiji ne funkcioniše na zadovoljavajući način socijalni dijalog, da pomalo liči na glavu bez udova. Postoje socijalno ekonomski saveti na nivou države i Pokrajine, ali sa marginalizovanim sindikatima na lokalu, to jeste neka vrsta glave bez udova. Mi ćemo pokušati da obeležimo kampanjom i drugim aktivnostima 20. februar, Dan socijalne pravde.Šta znači socijalna pravda? Da svako ima šanse da kapitalizuje svoje potencijale, da svako treba da dođe do održivog i pristojnog posla i da je to prioritet državne politike, jer je neprihvatljiv privredni razvoj, i ako ga bude, bez smanjenja nezaposlenosti. Razvoj koji se bazira na uslovima brutalne egzistencije, bez građanskih prava, neprihvaljiv je, ne samo za sindikat „Nezavisnost” i druge sindikate, već i za građane i građanke Srbije.

Zvanično, vlast barata podacima da je nezaposlenost izuzetno smanjena, dok stručnjaci te podatke uzimaju sa rezervom. O čemu se tu radi?

Radi se o promeni metodologije, jednim delom, jer po toj metodologiji svako ko ispred samoposluge proda teglu džema, ili je razmeni za teglu ajvara, više se ne smatra nezaposlenim. S drugestrane, jedan deo posla je napravljen kroz legalizaciju firmi koje su bile u sivoj zoni. Nešto od ovoga je nekvalitetna zaposlenost koja se odnosi na samozapošljavanje. Ja sam otvorio firmu, a da li ona nešto uopšte radi, i zaposlio sam pomažuće članove domaćinstva. Ja ne mogu odbiti novu zaposlenost dokraja, ali je indikativno da 95 posto novozaposlenih radi sa delom radnog vremena, ili na određeno vreme i kroz neke periodične ugovore. Treba pokazati koliko je taj trend održiv.
Svemu se treba radovati, ali ovo nije nešto što uliva nadu. Kad pogledate proizvodnju u zemlji, ona je na nivou tri četvrtine onoga što je bilo daleke 1988. godine. Dalje, imamo rast koji je manji nego rast u regionu, i dalje imamo prosečnu platu na nivou od 380 evra i penzije od 200 evra. Treba da govorimo o kompletnoj politici jer smo zemlja sa rastućim nejednakostima i sa rastućim rasponima u platama. Znači, ako se zalažemo za evropske vrednosti, jedan od tri noseća stuba evropskih integracija jeste socijalna kohezija. To je neka vrsta lepka koji nas sve lepi soolidarno. To je neka vrsta DNK evropskih integracija. U tim društvima postoji socijalna pravičnost, socijalna kohezija i uslovi života. To ne ide zajedno sa ovim rastućim nejednakostima. Ako društvo nije solidarno i socijalno koheziono, ono nije pravedno društvo.

U socijalnom dijalogu država ne daje mnogo prostora sindikatima. Da li oni mogu da povećaju svoj uticaj, a da ne postanu deo politike?

Država je u specifičnoj poziciji zato što je ona i neko ko utvrđuje pravila igre i istovremeno je i najveći poslodavac. Drugo, problem je što u spocijalnom dijalogu ne učestvuju svi oni koji se realno pitaju. Poslodavačke organizacije su slabe. Imate pregovarače tipa Unija poslodavaca Srbije, koji su sa slabom infrastrukturom i mnogim problemima. Oni treba da budu reprezentativni, a ne mogu da okupe ogromni deo onih koji su u javnom sektoru. Šta da vam kažem ako imate podatak da je tri četvrtine banaka u stranom vlasništvu. Kako može da bude socijalni dijalog ako u njemu na odgovarajući način  ne učestvuju stranci. Kako, ako država ne omogućuju da se kolektivni ugovori potpisuju i u privatnom sektoru.
Sada sindikat može da bude jak ako je prisutan u javnosti i da utiče na politiku. Svako ko misli da sindikat ne treba da bude u polju politike neka kaže kako onda da ostvari uticaj na donošenje zakona i podzakonskih odredbi koje se donose u političkim institucijama. Ako politiku svodimo samo da izlazite na izbore i tražite neko mesto za nekog od svojih kadrova na nečijoj listi, to je promašeno.Znači, uticaj u kreiranju politike je da mogu da lobiram za odgovarajuća zakonska rešenja i da koristim institucije socijalnog dijaloga, jer to je nejalegantniji način.
Mi imamo istoriju dugu deset godina sa nekakvim sporazumima sa strankama. To funkcioniše kako tako dok su u opoziciji. Često koristim rečenicu poznatog bugarskog sociologa Ivana Krasnova koji kaže da na Balkanu sve stranke u vreme izbora uđu u strasnu ljubavni vezu sa biračima, a kad dođu na vlast stupaju u brak sa međunarodnim finansijskim organizacijama. Imate gorak ukus u ustima da jedno obećavaju,a drugo rade kad dođu na vlast. Morate da gledate interese građana i kad prođu izbori. Morate imati kontrolu u svim delovima donošenja odluka. Znači, Kragujevac je veliki grad, u njemu mora dafunkcioniše socijalni dijalog, moraju da postoje mediji, da funkcionišu i lokalni antikorupcijski forumi, koji treba da pokažu ima li sukoba interesa među nosiocima vlasti.

Ima li načina da bar nešto od toga u dogledno vreme i bude?

Novoizabrano rukovodstvo „Nezavisnosti” rešilo je da ne čeka da prolazi vreme, da ne čeka da se gomila ovo nezadovoljstvo. Na Kongresu pre dva meseca smo obećali da ćemo krajem juna izaći pred članstvo sa izveštajem šta smo uspeli i to na merljivim kriterijumima. Za sindikat je merljiv kriterijum kvalitet zakonodavstva koje se donosi, stavljanje na dnevni red ključnih problema. Tako se dolazi do poverenja. Kod nas je poverenje u sindikat tri puta ispod evropskog proseka i veruje mu samo 15 posto zaposlenih. LJudi moraju da znaju zbog čega ulaze u sindikat i plaćaju članarinu. Bez toga nema dobrih kampanja i prisustva u medijima. Građani moraju da te vide i na ulici i da vide da ti ne samo da hoćeš nešto da uradiš, nego da to i dokažeš.

Veliki deo problema o kojima razgovarate sa vašim članovima potiče zbog nezavršene tranzicije kod nas. Kada ćese ona u Srbiji okončati?

Moje razumevanje tranzicije je promenjeno. Tranzicija je prikazivana nama devedesetih kao proces koji vodi od tačke A do tačke B. Znači, iz jednog zatvorenog nepluralističkog društva u političku demokratiju i pluralizam. Niko nam nije rekao da je to jedan neviđeni proces, u kome nema pravila za tranziciju iz socijalizma u kapitalizam. Ima raznih kapitalizama, pa tranzicija ne mora da bude brza. Očito, društva mogu da se zaustave na dugom čekanju, na nekoj tački koja se zove manjkava demokratija, da seupravlja iz struktura demokratske prošlosti. Drugo, nije svejedno da li je cilj ulazak u uređeni kapitalizam, ili smo mi nekako iz samoupravno periferne socijalističke varijante ušli u varijantu, opet, periferijskog kapitalizma.
Treća stvar koja je jako važna – da li je to deo nečega krupnijeg? Ja mislim, kad pogledate šta se sa našim životima dešava, dešava se ta dominacija neoliberalnog kapitalizma. To znači da je čitav svet poslednjih 30 – 40 godina u jednoj tranziciji iz nacionalnih država, gde imate sistem blagostanja i ranoteže rada i kapitala, u neoliberalni sistem, gde vi ne vidite vlast realno. Ona je stalno nevidljiva i sakrivena izvan demokratski kontrolisanih institucija. Mi u toj vrsti tranzicije živimo, ja mislim da se na tom nivou odvijaju stvari. Mi smo shvatili da je ovo lokalna poljana, a da se glavna utakmica održava, recimo, za evropske zemlje u Briselu, i da se bez solidarnosti teško nešto može uraditi u ovim zemljama. Hoćete li da navodim primere Grčke, Irske, Španije, bilo koga.

Prema nekim nezavisnim istraživanjima, u Srbiji je svaki četvrti zaposleni sindikalno organizovan, gde je manje od 10 odsto iz privatnog sektora i 90 posto iz javnog sektora. Ako se ta tendencija nastavi, onda sindikat nije na zelenog grani i nema perspektivu

Šta znači socijalna pravda? Da svako ima šanse da kapitalizuje svoje potencijale, da svako treba da dođe do održivog i pristojnog posla i da je to prioritet državne politike, jer je neprihvatljiv privredni razvoj, i ako ga bude, bez smanjenja nezaposlenosti

Svako ko misli da sindikat ne treba da bude u polju politike neka kaže kako onda da ostvari uticaj na donošenje zakona i podzakonskih odredbi koje se donose u političkim institucijama

Kragujevac je veliki grad, u njemu mora da funkcioniše socijalni dijalog, moraju da postoje mediji, da funkcionišu i lokalni antikorupcijski forumi, koji treba da pokažu ima li sukoba interesa među nosiocima vlasti

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0