Između stvarnosti i iluzija: Bilans stanja ekonomije u Srbiji

image_pdf

Autor: Nebojša Katić
Izvor: mesečnik Le Monde diplomatique – prilog Nedeljnika od 19.1.2017.–


Vlada Srbije impresionirana je sopstvenim ekonomskim rezultatima. Potvrda fantastičnih uspeha stigla je i od prvog čoveka Republičkog zavoda za statistiku (RZS) koji tvrdi da su ekonomski rezultati u 2016. najbolji u poslednjih 25 godina. Dirljiva je podrška koju državni službenik daje svom poslodavcu, mada su nejasni kriteriji po kojima je 2016. proglašena za najbolju u poslednjih četvrt veka. Čudan je nesklad izmeću veličanstvenih pohvala srpskoj ekonomiji i elementarnih statističkih činjenica.

Rasta BDP-a i gde je Srbija danas
Bruto domaći proizvod Srbije, kao standardna mera ekonomskog uspeha, ne daje povoda za ushićenje. Realni rast domaće ekonomije u 2016. po prvim procenama iznosi skromnih 2,7%. Ovo je visoka stopa rasta za razvijene ekonomije, ali je više nego skromna za države sa niskim BDP-om kao bazom za obračun.
U 2016. u regionu su samo Hrvatska i Makedonija, sa stopama od oko 2%, imale niži rast od srpskog. (Po kategorizaciji MMF, region kome Srbija pripada broji 11 država i Kosovo.) Pogled na poslednje četiri godine daje još mračniju sliku – prosečna stopa rasta srpske ekonomije je na nivou od oko 1% godišnje, i ako se izuzme Hrvatska, to je najniža prosečna stopi u regionu.
Situacija nije bolja ni kada se Srbija upoređuje sa sobom. Prosečna godišnja stopa rasta BDP-a od 2001. do 2009. iznosila je oko 5,9%. Kada se u obračun uključi i katastrofalni period 2009-2012., prosek za 2001.-2012. je oko 3,7%.
Ako se BDP meri po glavi stanovnika, Srbija je na dnu regiona i samo Albanija i Bosna i Hercegovina zaostaju za Srbijom. Srpski BDP po glavi je niži od hrvatskog za 37 procenata, od bugarskog 29 procenata i od rumunskog za 36 procenata, na primer. Ako bi se Srbija razvijala po stopi koja bi bila kontinuirano veća od Bugarske i Hrvatske za 2 procentna poena godišnje, tada bi se srpski BDP po glavi izjednačio sa bugarskim za oko 18, a sa hrvatskim za oko 23 godine.

Plate i penzije
Iz ugla prosečnih građana, još je manje razloga za ushićenje. Prosečna plata u 2016. je 369 evra (prosek zaključno sa novembrom) i marginalno je viša nego 2015., ali je niža nego 2013. ili 2014.
Penzije takođe opadaju iz godine u godinu, i u 2016. će biti na nivou od oko 190 evra. Jednokratna pomoć penzionerima će popraviti prosek ali neće promeniti činjenicu da će upravo penzioneri podneti najveći udar budžetskog prilagođavanja u godinama koje dolaze.
Pad kupovne moći građana je delimično ublažen trošenjem ušteđevine, što je imalo za posledicu drastično usporen rast stope štednje u poslednje četiri godine. Drugi način na koji građani podižu svoju potrošnju su gotovinski krediti. U ambijentu staganantne kreditne aktivnosti, samo gotovinski krediti beleže veliki rast – u poslednjih 12 meseci, dug građana po ovom osnovu porastao je za oko 25%. Stagnacija ličnih primanja uz istovremeni rast zaduživanja po osnovu gotovinskih kredita je opasna kombinacija.
Odakle onda optimizam kojim vlada i njeni službenici nemilice zasipaju javni prostor?

Zaposlenost i nezaposlenost
Vlada insistira na odličnim rezultatima kada je u pitanju rast zaposlenosti i pad nezaposlenosti.
Usvojeni međunarodni metod statističkog praćenja zaposlenosti počiva na anketama. Na bazi reprezentativnog statističkog uzorka i na bazi izjava anketiranih lica, dobijaju se podaci o kretanju zaposlenosti. Metodologija je velikodušna u načinu na koji tretira zaposlenost – svako ko radi bar jedan sat nedeljno i za to dobija nadoknadu, smatra se zaposlenim.
Kada se pogledaju rezultati poslednje ankete, Srbija beleži spektakularan pad nezaposlenosti – sa 19% u prvom kvartalu, na 13,8% u trećem kvartalu. (Treći kvartal je, zbog sezonskih radova u poljoprivredi u pravilu kvartal sa najnižom stopom nezaposlenosti.) Najveći doprinos popravljanju slike zaposlenosti je vezan za rast neformalne zaposlenosti. Metodologija i način prikupljanja podataka se menjao poslednjih godina, što onemogućava da se podaci za period 2008.-2013.upoređuju sa kasnijim godinama.
Kada je reč o praćenju formalne zaposlenosti i ovde je nemoguće pouzdano upoređivati podatke u dužim vremenskim serijama. Ukidanjem Službe društvenog knjigovodstva, srpski reformatori su temeljno razorili i veliki deo statističkog sistema. Tek 2015. godine statistika je uspela da uspostavi red u praćenju formalne zaposlenosti. Otuda i RZS konstatuje da ove statističke „rezultate ne treba posmatrati kao apsolutne i precizne, već samo kao indikativne“.
Smisao ovog metodološkog podsećanja je da ukaže na problematičnu pouzdanost statistike zaposlenosti, što otvara prostor da se podaci interpretiraju sa dosta slobode.

Budžetski deficit i javni dug
Srbija je fokus svog ekonomskog uspeha usmerila ka budžetu, a smanjivanje budžetskog deficita je postao apsolutni prioritet ekonomske politike. Reč je o prioritetu koji je nametnuo MMF, kojim se interesi kreditora stavljaju ispred interesa razvoja, i ispred interesa građana i njihove budućnosti. U tom procesu, već zapuštene javne službe i delatnosti se dodatno degradiraju.
Smanjivanje budžetskog deficita ne može biti cilj racionalne ekonomske politike, a pogotovo ne može biti merilo njenog uspeha. Smanjivanje budžetskog deficita kroz smanjivanje javne potrošnje ne dovodi do privrednog rasta, sem u nategnutim, teorijskim konstruktima.
Vlada je merama štednje na jednoj strani, i jačanjem poreske discipline i uspešnom naplatom poreza uspela da stabilizuje budžet, da uredno servisira obaveze prema inostranstvu i da zaustavi rast javnog duga. Mereno aršinom MMF-a, to jeste neosporan uspeh vlade, tim više što su radikalne mere štednje prošle bez velikih socijalnih potresa. Pomoglo je i što vlada nije pribegla drastičnim otpuštanjima kako se u prvi mah najavljivalo i na čemu domaći obožavaoci radikalnih mera i dalje insistiraju.
Uprkos restriktivnoj budžetskoj politici, ukupan nivo javnog duga i dalje ostaje veoma visok, i na nivou je iznad 70% BDP-a. Zaključci koji se izvode na bazi merenja visine javnog duga u odnosu prema BDP-u su krajnje nepouzdani.
Sudbinu Srbije neće odrediti koeficijent duga, već spremnost inostranih i domaćih finansijskih institucija (u stranim rukama) da nastave njegovo refinansiranje. Takve odluke nisu pod kontrolom država dužnika. Naravno, rizik krize jeste manji kada je apsolutni nivo duga niži, ali to nije odlučujuće. Krajem 2008. Srbija je bila pred finansijskim slomom iako je javni dug u apsolutnom iznosu bio dva i po puta niži nego danas, i bio je ispod 30% u odnosu na BDP.
Postoji još jedan elemenat čiji se značaj potcenjuje, a koji je vladi išao na ruku. Međunarodne kamatne stope su na najnižem nivou u modernoj istoriji, što je omogućilo da se dospeli dugovi refinansiraju po izuzetno niskim stopama. Niska stopa inflacije i politika štednje su pomogli da riziko komponenta kamatnih stopa bude niža od one na koju je Srbija navikla. Ali, percepcija rizika se brzo menja i kada se to dogodi, kamatne stope počinju ubrzano da rastu a refinansiranje dugova biva drastično otežano. Ove promene su najčešće izazvane događajima u svetskoj ekonomija i van kontrole su sprskih aktera.
Slaba kreditna aktivnost je pomogla da se stvore viškovi novca u bankama i da se ti viškovi usmere ka državi. Kao i svaki višak ponude, i višak ponude novca je pomogao da troškovi refinansiranja javnog duga budu na mnogo nižem nivou od onoga na koji je Srbija navikla.
Javni i spoljni dug Srbije su po svojoj visini i strukturi veoma osetljivi na kamatne šokove. Rast dolarskih kamata koji je počeo i čiji se nastavak najavljuje u 2017. bi mogao dodatno da komplikuje servisiranje domaćih dugova, kako javnog, tako i privatnih. Jačanje dolara u odnosu na evro podiže dolarsku komponentu javnog duga iskazanu u evrima i takođe pogoršava koeficijente zaduženosti.

Trgovinski deficit i deficit tekućeg bilansa
Jedan pomalo potcenjen, pozitivan elemenat u ukupnoj ekonomskoj slici Srbije vezan je za ozbiljno popravljanje trgovinskog bilansa (robe i usluge), i sa njim povezanog bilansa tekućih plaćanja. Izvoz raste brže nego uvoz, a pokrivenost uvoza izvozom je značajno bolja i bliži se stopi od gotovo 90%. (Pad domaće tražnje i niske cene nafte su pomogle da trgovinski bilans bude bolji.)
Uravnoteženje trgovinskog bilansa je dovelo i do zaustavljanja rasta spoljnog duga koji je najpouzdaniji pokazatelj rizika po finansijsku stabilnost. (Spoljni dug je zbir javnih i privatnih dugova koje su finansirali stranci). Uprkos zaustavljanju rasta, spoljni dug od oko 26 milijardi evra i dalje je na previsokom, veoma rizičnom nivou.

Monetarna politika, inflacija i kurs dinara
Vlada i NBS su ponosni na rezultate u monetarnoj politici. Dinar je stabilan, devizne intervencije su manje nego ranije, a inflacija je na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, pa su i kamatne stope značajno niže nego ranije. Ovakvi rezultati se mogu interpretirati na različite načine. Popularna teza je da su rezultati postignuti veštom i kompetentnom monetarnom politikom NBS. Da li je tako?
NBS već dve godine za redom podbacuje i ne ostvaruje planiranu stopu inflacije. Stopa inflacije je ispod planiranog koridora od 2,5-5,5%. Ako bi NBS zaista kontrolisala cene, tada bi stopa inflacije morala biti u okviru zadatog koridora.
Razumno je zapitati se: zar nije bolje da inflacija bude niža od planirane, zar nije idealno da bude, na primer, oko nule? Nije, i nije slučajno da niska inflacija zabrinjava sve velike centralne banke.
Ultra niske stope inflacije govore da je ekonomija na ivici recesije, da je monetarna politika restriktivna, da je kreditna aktivnost banaka na niskom nivou, a sve to ugrožava privredni rast. Stabilnost cena nije posledica vešte politike NBS, već činjenice da je budžet restriktivan, da su građani osiromašili, da banke teško odobravaju kredite privredi, da je veliki deo privrede na samoj ivici opstanka, da je ekonomija na ivici recesije sa stopama rasta koje, kada su i pozitivne, na nivou su statističke greške. Dakle, manjak tražnje, a ne mudra monetarna politika NBS je ključni razlog niske inflacije.
Kako inflaciju ne uspeva da drži u zadatom koridoru, NBS je našla rešenje tako što je za 2017. koridor smanjila na 1,5-4,5%.

U odbranu vlade
Iz činjenice da su gotovo svi ekonomski pokazatelji (osim trgovinskog bilansa) podjednako loši ili gori nego što su bili do 2013. mogao bi se izvući pogrešan zaključak o uspešnoj ekonomskoj politici prethodnih vlada, i o lošoj politici nove vlada.
Aktuelna vlada je krajem 2012. godine nasledila ekonomiju u kojoj su svi ključni trendovi od 2008. bili na strmoj nizbrdici. Relativno visok privredni rast (pomenut na početku teksta) postignut je na najgori mogući način. Realizovan je kroz rast domaće potrošnje, kroz uvoz finansiran zaduživanjem, kroz katastrofalnu politiku kursa dinara, kroz prodaju preduzeća strancima. Reformatori su finansijski sistem poklonili strancima, izvršila su besmislenu liberalizaciju uvoza i potpisali su sa EU verovatno najgori mogući Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Ekonomija koja je tokom 90-tih pretrpela strašne štete od višegodišnjih sankcija i posledica ratova, dodatno je, i verovatno bespovratno urušena ekonomskom politikom liberalnih reformatora – politikom od koje su imali koristiti samo oni lično, i stranci koji su kolonizovali ekonomski sistem. Namerno ne krivim domaće tajkune, jer su oni samo tranzitorni fenomen, samo epizoda ka potpunoj kolonizaciji Srbije. Pre ili kasnije, domaći tajkuni će, jedan po jedan, nestajati sa ekonomske scene.
Nova vlast, u svim svojim potonjim inkarnacijama, zatekla se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Račun katastrofalne reformske politike je došao na naplatu, pa je isporučen onome ko se zatekao na vlasti u tom trenutku. Ove činjenice se moraju imati u vidu kada se kritikuje ekonomska politika vlade poslednjih godina.

Kritika vlade
Ako se mora imati razumevanje za poziciju u kojoj se nova vlada našla 2013., teško je pravdati sve ono što vlada radi poslednje četiri godine. Negativni trendovi su zaustavljeni ali nisu preokrenuti. Ekonomska politika koju vlada vodi ne može dovesti do ozbiljnijeg preokreta, već će u najboljem slučaju stabilizovati ekonomiju na niskom nivou BDP-a i zaposlenosti.
Vlada je nastavila sa ekonomskom politikom koja spas traži u neprekidnom dozivanju stranaca koje treba privući niskim platama i subvencijama. Fokus je na podršci strancima, a ne domaćim privrednicima. Jasni nagoveštaji da vlada planira da proda sve što stranci žele da kupe neće spasiti ekonomiju Srbije – uvešće je u stanje apsolutne nemoći i zavisnosti. Reč je o klasičnom neoliberalnom „razvojnom“ konceptu koji je samo drugo ime za kolonizaciju. Onog trenutka kada se proda i poslednje preduzeće koje funkcioniše, Srbija će izgubiti i poslednju šansu da upravlja svojim razvojem.
Razvoj se planira, on se ne događa spontano. Vlada u ovom trenutku nema institucije koje mogu planirati, pa se „planira“ od danas do sutra. U nizu problema i slabosti, jedan se posebno ističe. Bez domaćih banaka usmerenih ka finansiranju razvoja, bez samostalne monetarne politike, bez kreditne kontrole i kreditnog usmeravanja ka domaćim preduzećima, nema ni investicija, ni samostalnog razvoja. Čini se da elita (kako ekonomska tako i politička) to ne razume, ili ne želi da razume.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0