Pedeset nijansi eksploatacije

Print Friendly, PDF & Email

Autor: Anica Stojanović
Izvor: http://www.masina.rs/?p=3843 – 17.1.2017.–


Stažiranje, pripravnički rad i drugi programi sticanja radne prakse sve češće predstavljaju preduslov zasnivanja radnog odnosa. Iako polaznici tih programa obavljaju realan rad, oni najčešće nisu plaćeni, niti ih čeka zagarantovani posao nakon završetka programa.

Nemate radno iskustvo, a želite da ga steknete? Kreativni ste, spremni da se angažujete i unapređujete svoja znanja i veštine? Želite da učite i napredujete, steknete priliku da dobijete posao?
Ova ili slična pitanja mogu se naći u brojnim oglasima u kojima poslodavci nude sticanje radne prakse za, najčešće, mlade koji ulaze na tržište rada. Ponudâ za stražiranje, pripravnički rad, praksu, internshipe, trainershipe, apprenticeshipe, pa i volontiranje ima sve više, pa se pored već „tradicionalnih“ disciplina, kao što su medicina i pravo, oni danas nude u gotovo svim oblastima: od magacionera u supermarketu do aktivizma u nevladinim organizacijama. Iako na prvi pogled ove mogućnosti mogu delovati kao korisne i potrebne, najčešće se ispostavi da su plodno tlo za legalnu eksploataciju onih ionako ugroženih.
Već je poznato da je nezaposlenost mladih u Srbiji velika, te da je u populaciji od 15 do 24 godine oko 41%,1 dok je neznatno manja ukoliko uključimo mlade do 30 godina.2 Uzroci se, prema Nacionalnoj strategiji za mlade, mogu pronaći u niskoj stopi aktivnosti mladih na tržištu rada (čitaj: mladi u nedovoljnoj meri traže posao), odnosno odlaganju zapošljavanja radi školovanja, nedovoljnom nivou kvalifikacija ili neodgovarajućem obrazovanju. Pored pomenute strategije, i Nacionalna strategija zapošljavanja i Nacionalni akcioni plan zapošljavanja prepoznaju izuzetno ugrožen položaj mladih, te kao rešenje nude mogućnosti njihovog radnog angažovanja putem radnih praksi, stažiranja, pripravničkog i volonterskog rada, a „radi suzbijanja dugoročne nezaposlenosti mladih i sticanja iskustva neophodnog za zasnivanje kvalitetnog radnog odnosa“.

Subvencije za privatni sektor putem programa NSZ
Nacionalna služba za zapošljavanje (NSZ) je, u skladu s Akcionim planom za zapošljavanje za 2016, raspisala javne pozive za Program stručne prakse3 i Program sticanja praktičnih znanja. Prvi je namenjen nezaposlenim licima koja su stekla odgovarajuće obrazovanje/kvalifikacije a neophodno im je da steknu praktična znanja i veštine za rad u struci. Program ne uključuje zasnivanje radnog odnosa, a realizuje se pretežno u privatnom sektoru (svega 30% uključenih može se angažovati u javnom sektoru, i to u oblasti zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite). Nezaposlena lica finansira NSZ u maksimalnom trajanju od dvanaest meseci u iznosima od 12.000‒16.000 dinara, u zavisnosti od nivoa obrazovanja, te uplaćuje doprinose za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti. Drugi program namenjen je nezaposlenima bez kvalifikacija a radi sticanja veština isključivo u privatnom sektoru. Za razliku od prvog, poslodavac zasniva radni odnos s nezaposlenim licem, ali ima pravo na naknadu troškova zapošljavanja u neto iznosu od 23.000 dinara (za pun fond radnih sati), kao i pripadajući porez i doprinose za obavezno socijalno osiguranje u trajanju od šest meseci, te ima obavezu da zadrži lice u radnom odnosu još šest meseci nakon završetka programa, kažu nam u NSZ-u.
Iz NSZ-a dodaju da je od početka 2016. godine do 22. decembra u okviru prvog programa bilo uključeno 4.010 lica, te 147 lica u okviru drugog programa. Naglasili su i to da „podacima o efektu programa na zapošljavanje i nakon izlaska lica iz programa Nacionalna služba ne raspolaže u ovom momentu, jer se efekti procenjuju šest meseci nakon izlaska lica iz programa“. Kako je, za sada, nemoguće utvrditi dosege ovih programa, nameće se pitanje koliko su oni uopšte efektivni. Ono što je u svakom slučaju problematično jesu javne subvencije za privatni sektor. Ovo je naravno daleko problematičnije ukoliko su mere kratkoročne, odnosno ukoliko su poslodavci ohrabreni da kratkoročno zapošljavaju ljude čije se plate i porezi finansiraju iz javnog budžeta, te ih zamene novima i zaposle ih po istom principu.

Stažiranje kao eksploatacija
Programi praksi ili pripravničkog rada postoje već dugo u procesu obrazovanja. U oblastima kao što su pravo ili medicina oni su obavezni i nezaobilazni, i traju i po nekoliko godina. U drugim strukama, a pre svega na fakultetskim smerovima vezanim za obrazovanje nastavničkog kadra, oni postoje u nešto svedenijoj formi prakse u školama. Poslednjih godina, međutim, tendenciju „sticanja neophodnog praktičnog iskustva“ možemo primetiti i na ostalim smerovima gde je stažiranje uvršćeno i kao obavezan predmet.
Gordana Milanović, sa završenim masterom iz istorije umetnosti i menadžmenta u kulturi, jedna je od mnogih koji su bili obavezni da stažiraju u okviru studija, ali i za potrebe polaganja kustoskog ispita. Ona je praksu sticala na čak devet mesta ‒ u muzejima, galerijama, pri udruženjima građanja i sl. ‒ a svega dva puta je za to bila i plaćena. Iako tvrdi da su joj neka od ovih iskustva značila, kaže: „Nisam zaposlena, niti imam neku nadu da se mogu zaposliti u muzejskoj branši“. Gordana smatra da su njena iskustva daleko pozitivnija od iskustava njenih kolega i koleginica.
Koleginica je radila u jednoj galeriji 10 do 15 sati svaki radni dan u periodu od godinu dana, dinara nije dobila, a neće da joj plate ni polaganje kustoskog ispita koji košta 8.000 dinara.
Iako programi stažiranja ne moraju nužno biti ekploatatorski, čemu u prilog govori i činjenica da se nisu oduvek sprovodili na ovaj način, u trenutnoj društvenoj konstelaciji ipak predstavljaju vrstu promocije ili čak podrške izrabljivanju ionako već ugrožene radne snage. Naime, već smo mogli čitati o tome kako se i u „klasičnim“ oblastima stažiranja (pravo i medicina) pripravnici ne plaćaju, što je potvrdila i naša sagovornica, dr T.L., doktor medicinskih nauka i naučna saradnica s Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.
„Za obavljanje navedenog obaveznog pripravničkog staža zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici nisu plaćeni. Eventualno mogu biti plaćeni ukoliko su zasnovali radni odnos u svojstvu pripravnika, što je vrlo retko slučaj“, te je nadalje istakla: „Zdravstveni radnici su ranije, u vreme bivše Jugoslavije, bili plaćeni za obavljanje pripravničkog staža, i naknada za rad iznosila je i do 80% plate zaposlenog zdravstvenog radnika s položenim državnim ispitom.“ Sam državni stručni ispit budućeg zdravstvenog radnika ili saradnika košta skoro 9.000 dinara, a „obavljanje pripravničkog staža i polaganje stručnog ispita ne garantuju budući radni odnos i nisu ni u kakvoj neposrednoj vezi s naknadnim zaposlenjem zdravstvenog radnika, odnosno predstavljaju samo preduslov za zasnivanje radnog odnosa“, zaključuje naša sagovornica.
Problem postaje daleko dublji ukoliko imamo u vidu legalizaciju ovakvih praksi zakonskom regulativom. Zakon o radu tako dozvoljava mogućnost zasnivanja radnog odnosa od najviše godinu dana tokom pripravničkog staža, gde pripravnik „ima pravo na zaradu i sva druga prava iz radnog odnosa“ (član 47), te „zaradu najmanje u visini od 80% osnovne zarade za poslove za koje je zaključio ugovor o radu, kao i naknadu troškova i druga primanja“ (član 109). Međutim, prema članu 201, poslodavac može zaključiti i „ugovor o stručnom osposobljavanju, radi obavljanja pripravničkog staža“, gde je obezbeđivanje novčane nadoknade (ne zarade) i drugih prava stvar volje poslodavca. Nije potrebno mnogo računati da bi se procenilo koji se model poslodavcu više isplati.
Ovakve prakse premašuju granice Srbije. Briselska organizacija stažista B!NGO procenjujeda više od 8.000 ljudi stažira u takozvanom EU-Bubble4 svake godine, a skoro polovina ih nije plaćena, iako njihov rad često „vredi“ više od minimalne nadnice. Poznat je i skandalozni slučaj Dejvida Hajda, stažiste pri Ujedinjenim nacijama, koga je „prestižno iskustvo“ stažiranja nateralo da spava u šatoru, pošto nije mogao sebi da priušti ništa drugo. Kratak pregled oglasa za stažiranje/radnu praksu (te engleske ekvivalente internship, trainership, apprenticeship) takođe nam govori o ogromnom broju neplaćenih pozicija u najrazličitijim oblastima u zemlji i inostranstvu, a namenjenim najčešće onima kojima je ova praksa potrebna radi ispunjavanja studentskih obaveza (gde je stažiranje obavezan predmet). Povrh svega, sami fakulteti retko nude kontakte potencijalnih poslodavaca, a za finansiranje tokom trajanja programa treba da se pobrine sam student/kinja (u retkim slučajevima postoje programi stipendiranja koji pokrivaju manje od minimalnih troškova neophodnih za preživljavanje).

Otpor je neophodan
Kao što vidimo, mehanizmi eksploatacije putem dodatnog obrazovanja, odnosno praktične edukacije, ne poznaju nacionalne granice ‒ mehanizmi koji, s jedne strane, ostavljaju mogućnost sticanja znanja „sa terena“ isključivo onima koji to sebi mogu da priušte te, sa druge, služe kao beskonačan izvor besplatne radne snage pretežno privatnom sektoru. Međutim, otpor ovakvim praksama nije nemoguće zamisliti.
Britanska organizacija Precarious Workers Brigade pokrenula je program podrške neplaćenim stažistima, pod nazivom „Naplata“ (Payback), kojim pomaže u njihovom potraživanu novčanih nadoknada čak i nakon završenog neplaćenog staža. Fair Internship Initiative, grupa bivših i sadašnjih stažista pri UN-u, zagovara kvalitetnije i prikladno plaćeno stažiranje.
Možda je nemoguće ukinuti ovakav način rada, pogotovo u slučajevima kada je stažiranje nužno za sticanje diploma ili prava na rad u određenim oblastima. Međutim, ono što jeste moguće to je zajednička borba za osnovna prava tokom ovih perioda ‒ nije to samo minimalna zarada, već i zdravstveno osiguranje, putni i drugi troškovi koje stažisti moraju da pokriju kako bi uopšte mogli da se posvete sticanju praktičnih veština. Kako se brišu granice eksploatacije, tako se mogu brisati i granice otpora.

1. Stopa nezaposlenosti je procenat nezaposlenog stanovništva izabranog uzrasta od ukupnog broja aktivnog stanovništva istog uzrasta. Za mlade 15‒24 godine procenat nezaposlenosti u poslednjih nekoliko godina uvek prelazi 40%. 
2. Zakon o mladima kao „mlade“ ili „omladinu“ podrazumeva lica od 15 do 30 godina. 
3. Program stručne prakse dalje je podeljen na Program stručne prakse u cilju sticanja uslova za polaganje stručnog ispita i Program stručne prakse u cilju sticanja posebnih praktičnih znanja i veština. 
4. EU-Bubble je naziv koji objedinjuje institucije vezane za Evropsku uniju. 

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0