„Jobs Act“, novi veliki blef Matea Rencija

Print Friendly, PDF & Email

Autor: Andrea Fumađali
Prevod: Andrea Jovanović
Izvor: Le Monde diplomatique, 27.9.2016., uvid 20.10.2016.–


Pobeđena u Rimu i Torinu od Pokreta „Pet zvezdica“ – organizacije koja tvrdi da je „antisistemska“ – Demokratska partija Italije premijera Matea Rencija je oslabljena na opštinskim izborima. Za očekivati je da je reforma tržišta rada, poznati „Jobs Act“, privukla više medija, krugova poslodavaca i evropskih socijalliberala nego italijanskih glasača…

Italijanski premijer Mateo Renci voli da se predstavlja kao moderni i inovativni politički lider. Samim tim, njegova reforma tržišta rada bi trebalo da oslobodi zemlju od arhaizama i smanji nezaposlenost. Poznate pod imenom Jobs Act, mere koje je usvojila njegova vlada u cilju povećanja zaposlenosti zapravo samo dalje intenziviraju logiku starih liberalnih recepata.
Fleksibilizacija italijanskog tržišta rada počela je 1983, kada su socijalni partneri (ujedinjenja sindikata, poslodavaca i Ministarstvo rada) potpisali tzv. Skotijeve sporazume (1). Pored ograničavanja cena indeksacije plata, tim tekstom prvi put su uvedeni netipični ugovori o radu, na ograničeno vreme i namenjeni mladima: „Ugovor za obuku i rad“. Od tada, brojni zakoni su proširili opseg mogućih ugovora, te sada postoji gotovo 40 različitih varijanti. Zakon Treu je 1997. legalizovao rad na određeno vreme, a reformom Bjađi-Maroni iz 2003. izmišljen je autsorsing ugovor (ugovor o „pozajmljivanju“ radnika, prim. prev.). Tokom 2008, osnovan je sistem vaučera, „radnih bonova“, od kojih svaki vredi 10 evra bruto po radnom satu, a primenjen je i u stručnom i u nestručnom sektoru. Diverzifikacija vrsta radnog ugovora praćena je merama koje su osnaživale poziciju poslodavaca. U najskorije vreme, jedna od njih bila je zakon nazvan „Povezan rad“ (Collegato lavoro), usvojen 2010, kojim se ograničavaju mogućnosti zaposlenih da zahtevaju pravdu u slučaju zloupotrebe od strane poslodavaca. Drugi primer je zakon Fornero (2012) kojim se olakšavaju pojedinačna otpuštanja iz ekonomskih razloga.
Reforme koji je Renci sprovodio tokom 2014. i 2015. predstavljaju samo nastavljanje na ovu istoriju, i moguće njeno sprovođenje do kraja, budući da je njima institucionalizovana prekarnost (tj. nesigurni oblici rada, prim. prev.). Tako, novi oblik ugovora na neodređeno vreme (UNV), uveden 2015, „za povećanje zaštite“, niti štiti, niti osigurava. U toku prve tri godine rada, poslodavac ga može prekinuti u bilo kom trenutku i iz bilo kog razloga. Jedina obaveza u tom slučaju jeste da se otpuštenom isplati otpremnina u visini proporcionalnoj njegovom stažu. Čuveni osamnaesti član iz Radničkog statuta (2), koji zahteva da bilo koji otkaz bude opravdan „pravednim razlogom“ (poput nedoličnog ponašanja, krađe, odsustvovanja…), tako se našao suspendovan u trajanju od 36 meseci. Ova formula podseća na Prvi ugovor o radu (PUR), koji je osmislio francuski premijer Dominik de Vilpen 2006, s tim što se on u italijanskom sistemu ne primenjuje samo na osobe do 26. godine starosti, već na celu radnu snagu.
Rencijeva vlada jednako je deregulisala i način sklapanja i funkcionisanja ugovora na određeno vreme (UOV). Stupivši na snagu u martu 2014, Poletijev zakon, nazvan po ministru rada Đulijanu Poletiju, omogućava poslodavcima da ih sklapaju bez obaveze da ih opravdaju i da ih obnove najviše pet puta ne računajući period čekanja. To ograničenje samo je fiktivni dodatak: budući da se ugovor ne odnosi samo na osobe već i na radna mesta, ovim zakonom se omogućava da se samom izmenom opisa posla na papiru zaposleni osudi na nesiguran radni vek.
U ovakvim okolnostima, zašto bi kompanije uopšte birale UNV za „povećanje zaštite“ nasuprot konstantom obnavljanju UOV? Odgovor je jednostavan: iz finansijskog interesa. Rencijeva vlada je zapravo uvela poreske podsticaje koji omogućavaju da preduzeća, na osnovu svakog potpisanog UNV tokom 2015, uštede i do 8.000 evra godišnje. U skladu sa usvojenim merama štednje, Zakon o stabilizaciji iz 2016. o tome da se svaki skupi državni aparat smanji doveo je do toga da je moguća zarada poslodavaca sada oko 3.300 evra. Jobs Act stvorio je neočekivani prihod: potpisivanje ugovora za „povećanje zaštite“ i potom otpuštanje radnika bez ikakvog opravdanja postalo je profitabilnije od korišćenja UOV. Tako se stvara privid u statistici, gde prelaz sa UOV na UNV veštački omogućava da „naduvavanjem“ broja zaposlenih stanje zaposlenosti pokaže kao „stabilno“, dok istovremeno nesigurnost nastavlja da raste.
Rencijeve reforme, međutim, nisu izazvale štrajkove ili događaje slične pokretu koji se bori protiv analognih zakona u Francuskoj. Nasuprot svom susedu, Italija nema minimalnu nadnicu za profesije koje su pokrivene kolektivnim ugovorima, koji štite sve manji broj radnika (manje od 50% danas). Štaviše, ne postoji ni „princip favorizovanja“: ništa ne obavezuje kompanije da u ugovorima ponude bolje uslove od ostalih kompanija u datom sektoru, a koji, sami po sebi, nisu ništa bolji od minimuma koji se zahteva samim Zakonom o radu (3). Zaposleni su stoga veoma izloženi ucenama od strane svojih šefova. U ovoj zemlji ne postoji ekvivalent aktivnom solidarnom prihodu (ASP) čak ni u slučaju premeštanja s posla. Mehanizmi za ublažavanje socijalnog šoka su specijalno osmišljeni za zaposlene na ugovorima na određeno vreme, i na taj način, masa novih prekarnih radnika ostaje isključena iz tih zona. Ujedinjena sa ekonomskom krizom, slabljenjem sindikata, stagnirajućim zaradama i rastom kontrole poslodavaca (Jobs Actom se dozvoljavaju određene tehnike za daljinsko upravljanje radnicima koje narušavaju njihovu privatnost), ovakva situacija objašnjava zašto je Jobs Act naišao na tako slab otpor među radništvom.
Nezaposlenost među mladima preko 40%
U odbrani svojih reformi, Renci i njegovi ministri koriste se istim argumentima kao i njihovi prethodnici iz Rima, ali i konzervativci iz Nemačke i socijalisti iz Francuske: „ublažavanje“ Zakona o radu je nužni (i dovoljni) način da se izgradi moderna ekonomija i smanji nezaposlenost, pogotovo među mladima. „Član 18 je pravilo iz sedamdesetih koje je levica usvojila a da ga nije izglasala. Mi se danas nalazimo u 2014: pozivanje na njega jednako je uzimanju ajfona uz pitanje: ‘Gde se ovde stavlja čip?’ ili pokušavanju da se stavi film u digitalni foto-aparat“, procenio je premijer (4).
Vlada i većina medija Jobs Act predstavljaju kao neupitan uspeh. „Pola miliona novih radnih mesta koje je stvorio UNV tokom 2015, prema podacima Instituta za nacionalnu statistiku, ukazuje na to koliko je apsurdna kontroverza podignuta oko Jobs Acta“, objavio je Renci na Tviteru 19. januara 2016. „Sa nama, porezi opadaju, a zaposlenost se diže“, napisao je ponovo 2. marta. Istina je da se 2015, prvi put od početka ekonomske krize koja je uništila oko milion radnih mesta, stopa nezaposlenosti blago spustila – za 1,8%. Međutim, ovaj skromni pomak proizveden je ponajviše poreskim podsticajima i stvaranjem UNV „za podizanje zaštite“. Zbog postojanja probnog perioda od tri godine koji on podrazumeva, tek ćemo 2018. moći da vidimo stvarne učinke ovih novih ugovora, ali već se može pratiti da je pad finansijskih podsticaja doveo do momentalne kontrakcije u otvaranju novih radnih mesta. Broj potpisanih UNV u prvoj četvrtini 2016. opao je za 77% u poređenju sa istim mesecom prošle godine (5).
Štaviše, pad nezaposlenosti u 2015. maskira rastuću upotrebu sistema vaučera, posebno u niskokvalifikovanim sektorima gde se radnici uzimaju kao lako zamenljivi. Tokom 2015, 1,38 miliona ljudi je radilo na ovaj način (nasuprot 25.000 u 2008) i prodato je sto petnaest miliona bonova (u poređenju sa deset miliona 2001) (6). Logično, stopa prekarnosti takođe je pratila trend rasta: sudeći po podacima Organizacije za razvoj i ekonomsku saradnju (OECD), tokom 2011, 43% mladih Italijana nalazilo se u nestabilnoj radnoj situaciji; tokom 2015, bilo ih je 55%. Istovremeno, stopa nezaposlenosti mladih između 15 i 24 godine porasla je za 10%, prelazeći gornju granicu od 40%.
Pa ipak, Italija je pošteđena napora da po ovim pitanjima nešto promeni zahvaljujući standardima moderne ekonomije: „stepen zaštite zaposlenih“, indeks osmišljen od OECD-a da bi se merila „rigidnost“ tržišta rada – opao je za jednu trećinu u poslednjih deset godina…
Od kada je postao premijer, Renci je sve uložio u politiku ponude i privlačenja investicija. Pored Jobs Acta, zakonima o stabilizaciji iz 2015. i 2016. planirani su smanjenje poreza za preduzeća, smanjenje poreza na imovinu, rezovi u budžetima lokalnih samouprava, privatizacija nekih javnih službi (u saobraćajnom, energetskom i poštanskom sektoru).
Filozofija koja stoji iza ovih mera (7) jeste da će povećanje profita i smanjenje troškova automatski voditi povećanju investicija, a samim time i proizvodnje i zaposlenosti. Taj argument je u većem delu netačan. Nezaposlenost u Italiji ne može se objasniti unutrašnjim strukturama tržišta rada: ona je prvenstveno rezultat slabe potražnje, budući da se nijedan preduzetnik neće odlučiti na povećanje proizvodnje ukoliko se boji da njegova roba ili usluga neće imati kupca. A Rencijeva vlada nije uradila ništa kako bi strukturno unapredila potražnju: niti je uvela minimalnu nadnicu ili reformisala socijalnu zaštitu za one s niskim primanjima, niti je garantovala prihode.
Kao rezultat, bruto domaći proizvod (BDP) stagnirao je od 2014, a proporcionalni odnos duga i BDP-a se nije smanjivao, budući da se imenitelj u razlomku nije povećavao.
Jobs Act je podelio tržište rada na tri osnovna segmenta, od kojih se svaki susreće sa nesigurnošću kao normom. Prvi segment obuhvata mlade ljude bez fakultetskih diploma, koji uglavnom stupaju u radne odnose putem probnih ugovora (s malo zaštite) ili, češće, putem vaučera (s nimalo zaštite). U drugom segmentu, nalaze se mladi ljudi sa srednjim ili višim stepenom kvalifikacija (diplomci ili master). Kako bi doprinela njihovoj integraciji, vlada se oslanja na plan „Garancija za mlade“. Finansiran od Evropske unije i namenjen zemljama sa visokom stopom nezaposlenosti, taj plan zvanično teži tome da poveća „zaposlivost“ mladih ljudi, nudeći im, putem regionalnih platformi koje spajaju privatne i javne kompanije, „program integracije“ skovan prema potrebama tih kompanija: rad u javnom sektoru (neplaćen), stažiranje (gotovo neplaćeno) i volonterski posao.
Prvi put testiran 2013. kako bi zaposlio 700 ljudi da rade na Univerzalnoj izložbi u Milanu (pored 18.500 volontera), taj model prebačen je na državni nivo (8). Do sada je već uključio 600.000 mladih ljudi i izbacio ih, jeftinim putem, iz statistika o nezaposlenosti. Konačno, za preostale radnike – što će reći, sve preko 30 godina – beskonačno obnavljanje UOV, kao i sklapanje UNV „za povećanje zaštite“, postaće standardni način zapošljavanja i rada sve do penzije. Jedino zaposleni koji se smatraju efikasnim, tj. neophodnim za rad samog srca kompanije, ostaće zaposleni na siguran i stabilan način.
Kao što se vidi na osnovu „Garancije za mlade“, neplaćeni rad, podmazan „ekonomijom obećanja“ (9) koja samo odlaže stizanje do plaćenog i sigurnog posla, tako postaje novo područje uvedeno deregulacijom italijanskog tržišta rada. Rencijeve reforme ozakonile su još više prekarni status, učinivši ga na neki način i strukturnim i proširenim na sve nivoe rada. Tako se napredak prekarnosti, koji je upravo jedan od glavnih uzroka ekonomske stagnacije Italije, koristi kao opravdanje baš onih mera koje povećavaju nesigurnost zaposlenja.

ANDREA FUMAĐALI je profesor ekonomije na odeljenju za ekonomske i poslovne nauke na Univerzitetu u Paviji. Autor je knjige Vie mise au travail. Nouvelles formes du capitalisme cognitif, Eterotopia France, Pariz, 2015.

(1) Misli se na sporazume potpisane 22. januara 1983, inicirane od ministra rada Vićentea Skotija, iz Demohrišćanske stranke. Njime je takođe uvedeno računanje radnog vremena na godišnjem nivou (tzv. anualizacija radnog vremena).
(2) Usvojen 20. marta 1970, Radnički statut fiksirao je određene norme u italijanskom radnom zakonodavstvu.
(3) Vidi: Sophie Béroud, „Imposture de la démocratie d’entreprise“, Le Monde diplomatique, april 2016.
(4) Govor održan na „Leopoldi“, godišnjoj javnoj konvenciji Demokratske stranke od 26. oktobra 2014.
(5) Vidi: Lavoro, Inps, „Nei primi tre mesi nuovi posti stabili giů del 77% dopo il dimezzamento degli sgravi“, Il Fatto Quotidiano, Rim, 18. mart 2016.
(6) Vidi: Valentina Conte, „Boom di voucher : 277 milioni di ticket venduti in 8 anni“, La Repubblica, Rim, 16. maj 2016.
(7) Prema „teoremi Helmuta Šmita“ (bivšeg nemačkog kancelara, 1918-2015), „Današnji profit je sutrašnja investicija i prekosutrašnje novo radno mesto“. Vidi: Frédéric Lordon, „Le paradoxe de la part salariale“, Les blogs du Diplo, 25. februar 2009, http://blog.mondediplo.net „http://blog.mondediplo.net/“ .

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0