Sila koja drhti

image_pdfimage_print

Prekarizacija novinara


Autor: Dragana Pejović
Izvor: NIN br. 3397, 4. februar 2016.


Koja je cena adaptacije novinara na uslove u kojima neprekidno strepe za svoju sadašnjost i budućnost i kako to utiče na njihovo samopouzdanje, pa i na sposobnost da budu profesionalaci? Mogu li demokratiju čuvati lako zamenjivi i nesigurni novinari


Uplašen novinar nikome ne koristi. Ponajmanje javnosti kojoj treba da služi. Dubinsko istraživanje o statusu novinara u poslednjih nekoliko godina pokazalo je da većina medijskih radnika ima razlog da neprekidno strepi za svoju sadašnjost i budućnost. „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“, izdanje grupe autora koje su okupili Centar za razvoj sindikalizma, Fondacija za otvoreno društvo i Dan Graf, pokazalo je, između ostalog, da je nesigurnost radnog mesta i života novinara u Srbiji ništa manja od nesigurnosti drugih društvenih grupa. „Da prekarizacija ne bira žrtve“ dokazuje ujednačenost indeksa prekarnosti fizičkih radnika (koji su u istraživanju uzeti kao kontrolna grupa) i novinara. Zaposleni novinari u odnosu na zaposlene fizičke radnike razlikuju se po nivou obrazovanja, ali ne i po tipu ugovora, pravima iz oblasti socijalne i zdravstvene zaštite, (ne)redovnim isplatama.

Novinari, štaviše, u većem procentu rade za vikend, prekovremeno i za praznike, a njihov poslodavac manje mari da im te dane plaća dodatno u skladu sa Zakonom o radu. Polovina i jednih i drugih, na primer, veruje da će u narednih godinu dana imati zaposlenje na kome je trenutno, ali fizički radnici u duplo većem procentu (57 posto) nego novinari (25 posto) uzdaju se da će, ako izgube posao, uspeti da pronađu drugi.

Druge medijske problematike, specifične za Srbiju i region – netransparentna i neuspešna privatizacija, recimo – samo su pomoćno sredstvo koje je zajedno sa globalno dominantnim i nadasve žilavim ekonomskim modelom učinilo vezu između vlasnika, oglašivača i faktički najmoćnijih predstavnika države čvršćom nauštrb novinarstva.

Istraživanje se baziralo na iskustvu novinara, objašnjava urednik izdanja i sociolog Srećko Mihailović, zbog činjenice da je na uzorku novinara moguće ispitati i individualne i društvene posledice prekarizacije – njen uticaj na integritet profesije, ali i na veoma slabo ostvarivanje poželjnih funkcija medija u kontekstu javnog interesa.

„Prekarizacija novinara, a to su najčešće visokoobrazovani radnici, u zabrinjavajućem intenzitetu javlja se u šest od deset slučajeva, bez obzira na to da li su oni zaposleni ili nezaposleni. Prekarizacija fizičkih radnika, radnika bez kvalifikacija i škole veće od osnovne, u slučaju nezaposlenosti obuhvata devet od 10 radnika, a u slučaju zaposlenosti, osam od 10 radnika. Prekarizacija je kumulativna pojava i njen pomenuti obuhvat ne doseže nijedan od njenih pojedinačnih pokazatelja, a mi smo o tom procesu zaključivali na osnovu 42 pokazatelja svrstanih u devet grupa u slučaju zaposlenih radnika, odnosno u šest grupa u slučaju nezaposlenih radnika. Tako, na primer, prekarizacija zaposlenih novinara je najviše pod uticajem njihove egzistencijalne nesigurnosti, nesigurnosti uslova rada, neizvesnosti radnog vremena i pravne nesigurnosti kada je u pitanju radni status. U slučaju nezaposlenih novinara, na nivo prekarnosti najviše utiču egzistencijalna nesigurnost, nesigurnost zarade i iznuđeno prihvatanje nesigurnih uslova rada. Granica između zaposlenih i nezaposlenih novinara, izvan kategorije novinara u radnom odnosu na neodređeno vreme, veoma je nestalna, lelujava, neodređena. Otuda nije bilo čudno kada smo od novinara na pitanje o zaposlenosti, dobijali odgovor: ne znam ili ne znam šta da vam kažem, jedno bih vam odgovorio juče, a sutra već nešto drugo“.

Ispitanici, koji pamte, podsećaju da pre 25 godina nije bilo moguće da novinar radi u bilo kom mediju bez ugovora. Fleksibilnost radnog mesta i uslova, uz okolnosti savremenog doba koje pojam medija i novinarstva menjaju iz korena (kao što je velika dostupnost, često neprofesionalnih, ali besplatnih sadržaja) dovode do svojevrsne eksploatacije. Jednostrano labavljenje radnog odnosa, koje određuje i nameće poslodavac, a čije troškove plaća isključivo radnik, autori zovu fleksploatacijom. Mukom, koju novinari dele sa svojim društvom.

U dubinskim intervjuima neki od novinara kažu i da im je najveći strah da se razbole, jer je lečenje preskupo, a bolesno telo nije sposobno za tezge koje ih neretko, zapravo, izdržavaju. Da novinari dele sudbinu društva kome pripadaju važan je dokaz koji razbija predsrasudu o njihovom lažno povlašćenom statusu, ali i otvara pitanje: kakve su šanse za oporavak tog društva, ako nosioci promena i demokratizacije nisu u stanju da pokrenu oporavak?

Tim pre što 73 posto novinara smatra da radi posao čiji je dignitet potpuno uništen, a 67 posto svedoči da u novinarstvo ulaze ljudi koji nemaju veze sa profesijom. I kojima je stoga veoma lako manipulisati. Polovina novinara veruje i da je profesionalizam u novinarstvu stvar svakodnevne lične borbe za istinito izveštavanje, 71 posto da je novinarstvo posao za entuzijaste i profesionalce.

„Ima dovoljno osnova da tvrdim da se nalazi našeg istraživanja na uzorku novinara mogu odnositi i na sve radnike u takozvanim kreativnim industrijama, a pre svega u slučaju nauke, kulture, umetnosti i visokog obrazovanja. Ekstremna nesigurnost naučnika, izvesno je, neće dati dobre rezultate, bespoštedna utakmica za projekte, donacije, mesta u istraživačkim timovima, jurnjava za objavljivanjem samo će doneti lažne rezultate, plagijate, lažne veličine, naučne obmane i sve drugo što nauku odvlači od dobrih rezultata i naučnih otkrića“, objašnjava Mihailović za NIN.

„U istraživanju smo videli da veza između prekarizovanosti novinara i njihove spremnosti da rade u skladu sa profesionalnim integritetom, nije jednoznačna. Novinari koji su manje pogođeni prekarnošću pre bi ostali u svom mediju i pisali i govorili onako kako im gazda kaže. Novinari koji su prekarizovani više od ostalih podeljeni su gotovo podjednako na one koji bi napustili profesiju i radili nešto drugo i na one koji bi ostali u svom mediju i nastojali da rade „pravu i ispravnu stvar“, bez obzira na male plate i loš status. Po svemu sudeći jak profesionalni identitet jednog broja novinara potire uticaj prekarnosti na snižavanje profesionalnosti novinara. S druge strane, poklapanje prekarnosti i niskog profesionalnog integriteta, dovodi ili do čuvanja radnog mesta po cenu integriteta ili do nastojanja da se profesija napusti i zaposlenje traži izvan medijske sfere. Tu je, s jedne strane, reč o želji da se izbegne nesigurnost, ali i sam medij zbog orijentacije vlasnika medija ka profitu i ka kolaboraciji sa političkim moćnicima. S druge strane, kod jednog broja novinara (dve petine ispitanika) relativno jaka profesionalna samokritičnost i kritičnost prema medijskom okruženju, uključiv i naglašen profesionalni identitet i integritet, deluju toliko jako da neutrališu uticaj prekarizacije i pojačavaju spremnost da se ostane u mediju i radi koliko se može valjano, a uz znatne lične žrtve.“

Predstavljajući izdanje od koga se očekuje da pokrene debatu o položaju novinara i dometima novinarstva i sam urednik je priznao da o novinarima ima bolje mišljenje nakon istraživanja nego pre njega. Jer je nivo samokrtičinosti medijskih radnika, ipak, ostao visok (grafika). Valjda je dovoljno i to što polovina novinara smatra da su za loš položaj krivi sami novinari.

„Većina novinara je kritična i prema svojoj profesiji (barem osrednje) i prema medijskom okruženju. Ilustracije radi, tri od četiri novinara tvrde da je autocenzura raširenija od cenzure. Često su prema novinarima kritični i oni koji bi zajedno sa njima trebalo da osvajaju prostore medijske slobode. Kao i svaka druga, i medijska sloboda ne pada sa neba, niti je u svojini novinara, niti onih koji gazduju medijima. Medijska sloboda nije stanje već proces, ona je osvajanje slobode od strane onih koji medije vide u funkciji javnosti i javnog interesa.“
Neki od anketiranih – dve petine od 1.100 ispitanika (740 zaposlenih i 370 nezaposlenih novinara) izabrali bi još nesigurnije uslove rada samo da mogu svoj posao da rade profesionalno (grafika). Uprkos čak i negativnoj selekciji medijskih radnika, koja se često koristi kao argument za loše stanje u medijima u ovom istraživanju, profesionalni standard nije na nivou koji ne uliva optimizam.

Primeri francuskog Medijaparta i španskog Konteksta svedoče da taj optimizam može imati smisla. Osnivači ovih medija napustili su ugledne medije i pokrenuli nove. Migel Mora, koji je otišao sa važne pozicije u španskom El Paisu i od otpremnine osnovao digitalni nedeljnik Konteksto, čiji novinari su se obavezali da će godinu dana raditi besplatno, objasnio je svoj postupak potrebom da ne saučestvuje u tom procesu uništavanja novinarstva. „Mediji su se predali, pogotovo oni najvažniji. Izgubili su svoju nezavisnost i više im se ne veruje“, sažeo je Mora. Konteksto, koji je nakon samo dva meseca imao 130.000 čitalaca, dezavuisao je, međutim, još jednu pretpostavku na kojoj se zasniva rat profita protiv profesionalnih standarda – da čitalac želi lake i senzacionalne sadržaje.

U Srbiji su zaposleni i nezaposleni novinari jednodušni u viđenju slobode medija. Ona je retkost i nju primećuje tek svaki osmi novinar. Razlike u tom viđenju nema ni po polu, starosti novinara, socijalnom poreklu, tipu radnog ugovora, regionalnoj pripadnosti. Razliku ne pravi ni ukupan prihod domaćinstva, zdravstveno stanje, zadovoljstvo životom, članstvo u udruženjima i političkim partijama. Sve te varijable su, uostalom, u istom košu nesigurnosti u kom i novinarski rad. Najveći broj novinara smatra da država kontroliše medije (77 posto). Gotovo isto toliko, tri četvrtine, smatra da je autocenzura veoma raširena i da je u Srbiji više autocenzure nego cenzure, jer se novinari plaše da ostanu bez posla.

„Potreba za sigurnošću je bazična ljudska potreba. Mogu neoliberalni ekonomisti da dokazuje neisplativost sigurnosti, a uvek na primeru neke imaginarne „apsolutne sigurnosti“, koliko god hoće, ostaje činjenica da gomilanje raznih nesigurnosti i neizvesnosti, ne daje očekivane profitabilne rezultate. Mi danas ne znamo sve posledice trajnijeg stanja prekarizacije.”
Tvrdnje da će se čovek navići na nesigurnost, da će se prilagoditi uslovima nesigurnosti, bez uočavanja rezultata i cene te adaptacije, nema nekog naročitog smisla, po Mihailoviću, kao ni tvrdnja da prekarizacija ne pogađa one najbolje u svojim profesijama. „Jer tih najnajboljih je tek nekoliko postotaka, a šta je sa ostalima? Da li smo pred podelom modernih društava na one koji mogu da zadovolje potrebe profitne gladi vlasnika kapitala i na one koji to nisu u stanju da učine? Jedni su osuđeni na preživljavanje, a drugi na postepeno uništavanje. Šta je sa porodicama prekarnih radnika, šta je sa njihovom decom, sa školovanjem dece? Da li će sociolozi početi da se bave fenomenom deklasiranja i socijalne isključenosti prekarizovanih radnika; da li će socijalni antropolozi i socijalni psiholozi početi da se bave fenomenom dezidentifikacije ovih radnika; da li će naučnici započeti ispitivanje uticaja trajne prekarizacije i na genetsku strukturu. Ili će sve ovo biti podvedeno pod „prirodnu selekciju?“

Stres i anskioznost uzrokovana nesigurnošću i brojne zdravstvene tegobe koje, opet, uzrokuju stres i anksioznost, imaju svoj popularni naziv – one nisu bolesti prekarijata, nego bolesti modernog doba. Iza tog eufemizma krije se, između ostalog, nezadovoljstvo profesionalnim, porodičnim i ličnim životom, u slučaju novinara koliko i drugih prekarizovanih grupa. Ali te okolnosti razorno utiču na samopouzdanje i sposobnost da se kontroliše sopstveni život. Što u slučaju novinara, za razliku od drugih grupa, neminovno znači i gubitak sposobnosti da se bude profesionalac. Jer, uplašeni novinar nikome ne koristi. A ponajmanje javnosti kojoj treba da služi.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0