Predstavljena knjiga Centra za razvoj sindikalizma

image_pdf

U četvrtak, 27, januara, u Medija centru je predstavljeno istraživanje prearijata i knjige sa rezultatima istraživanja; „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“

Knjiga „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“ sadrži rezultate empirijskog istraživanja obavljenog 2015. godine na uzorku od 1.110 zaposlenih i nezaposlenih novinara i 619 zaposlenih i nezaposlenih fizičkih radnika. Članovi istraživačkog tima Centra za razvoj sindikalizma (CRS) i autori studije prekarijata su: sociolog i rukovodilac tima Srećko Mihailović, sociolozi dr Miroslav Ružica, Boris Jašović, Gradimir Zajić i Dušan Torbica, novinarka Tanja Jakobi, ekonomista dr Maja Jandrić, socijalni psiholog dr Mirjana Vasović, i politikolozi dr Zoran Stojiljković i Vojislav Mihailović.

O knjizi „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“ govorili su: Jadranka Jelinčić, Izvršna direktorka, Fondacija za otvoreno društvo, Srbija; dr Vukašin Pavlović, profesor emeritus – recezent knjige, Tanja Jakobi, članica istraživačkog tima Centra za razvoj sindikalizma i Srećko Mihailović, rukovodilac istraživačkog tima Centra za razvoj sindikalizma. 

Sažetak knjige: 

Od novinara do nadničara. Prekarizacija rada i života

Istraživanje prekarizacije realizovao je Centar za razvoj sindikalizma uz punu podršku Fondacije za otvoreno društvo, Srbija. Knjigu „Od novinara do nadničara. Prekarizacija rada i života“ objavili su Centar za razvoj sindikalizma, Fondacija za otvoreno društvo, Srbija i Dan Graf.

Prekarizacija je relativno nov tip društvenog odnosa koji dovodi do deklasiranja (socijalna komponenta) i dezidentifikacije (socijalno-psihološka komponenta) nekih profesija i članova tih profesionalnih zajednica.
Prekarnost je složena, višedimenzionalna pojava koja označava različite odnose nesigurnosti i neizvesnosti prvenstveno u oblasti rada (fleksibilnost rada i drugih pojava vezanih neposredno za rad), nadoknade za rad (plata, nadnica) i zaposlenosti (različite vrste radnog ugovora, rad bez radnog ugovora, odsustvo rada za novac ili drugu nadoknadu). Prekarizacija rada nužno vodi u prekarizaciju celine radničkog života.
Prekarnost se ispoljava kao nesiguran rad i otuda nesigurna zarada, što se direktno odražava na egzistenciju radnika i njihovih porodica. Nesigurna radna uloga generiše nesiguran društveni položaj.
Pokazatelji prekarizacije su fleksibilizacija rada i svega ostalog što ide uz rad, siromaštvo i socijalna isključenost, a tu su i politički aspekti, itd.
U fokusu našeg istraživanja, obavljenog tokom 2015. godine, bila je prekarizacija medijskih radnika, prvenstveno novinara. Istraživali smo i samu prekarizaciju i njene individualne i društvene posledice, kako u odnosu na konkretnu profesiju (profesionalni integritet) tako i u odnosu na validno obavljanje društvene funkcije ove profesije (mediji kao javni interes, javno dobro). Fizički radnici su nam bili kontrolna grupa u kontekstu prekarizacije, sa „dna“ društvene hijerarhije.
Ovde navodimo samo neke od najzanimljivijih nalaza:

1. Ocena stanja u medijima
Stanje u medijima indicirali smo na osnovu odgovora 1110 novinara (740 zaposlenih i 370 nezaposlenih) u Srbiji, na pitanja koja se odnose na ocenu slobode medija, percepciju državne kontrole medija, ocenu raširenosti autocenzure i na sameravanje raširenosti cenzure i autocenzure.
1.1. Nema slobode medija
Novinari se slažu da u Srbiji nema slobode medija. Tako misli više od 3 petine ispitanika (62%), dok samo njih 13% smatra da u Srbiji postoji sloboda medija.
1.2. Državna kontrola medija
Više od 3 četvrtine novinara (77%) smatra da država kontroliše medije, samo 5% negira državnu kontrolu.
1.3. Autocenzura je veoma raširena
Gotovo 3 četvrtine novinara (73%) misli da je autocenzura među novinarima veoma raširena, samo 5% odbacuje tu tvrdnju.
1.4. Ima više autocenzure nego cenzure
Više od 3 četvrtine novinara (76%) smatra da danas ima više autocenzure nego cenzure, jer se novinari plaše da ne ostanu bez posla; s tim se ne slaže 5% novinara.
1.5. Opšta ocena stanja u medijima
Kada bi mogli da biraju – dve petine novinara bi napustilo novinarstvo; isto toliko bi se opredelilo za medij u kojem mogu slobodno da pišu bez obzira na status i visinu plate, dok bi jedna petina novinara izabrala siguran posao i po cenu da ne piše ono što misli i ono što zna.

2. Indeks profesionalne (samo)kritičnosti
Za utvrđivanje ocene odgovornosti medijskih radnika konstruisali smo indeks profesionalne (samo)kritičnosti . U pitanju je unutrašnji lokus kontrole koji odgovornost za stanje u medijima locira u samu novinarsku profesiju. Visoki indeks profesionalne samokritičnosti označava preuzimanje odgovornosti za stanje u medijima, dok niži indeks označava “skidanje” odgovornosti sa novinarske profesije.
Veličina indeksa profesionalne samokritičnosti, u ocenama od 1 do 5, iznosi 2,7.
Skala profesionalne samokritičnosti: 29% odsustvo samokritičnosti ili niska samokritičnost, 67% osrednja samokritičnost i 4% – visoka samokritičnost.

3. Indeks kritičnosti prema medijskom okruženju
Indeks kritičnosti prema medijskom okruženju (spoljni lokus kontrole) formirali smo na osnovu 10 pokazatelja . Visoki indeks kritičnosti prema medijskom okruženju (država, vlast, političke stranke, privreda, vlasnici kapitala…) označava lociranje odgovornosti za stanje u medijima u medijsko okruženje, dok niži indeks označava “skidanje” odgovornosti sa medijskog okruženja.
U ocenama od 1 do 5 veličina indeksa kritičnosti prema okruženju iznosi 3,4.
Raspodela odgovora: 4% su nekritični ili malo kritični, 54% osrednje kritični, a 42% veoma kritični.
Kritičnost prema okruženju je ili osrednja ili velika, za razliku od profesionalne samokritičnosti koja je osrednja ili mala. Novinari su kritičniji prema medijskom okruženju (vlast, država, vlasnici medija) nego prema sopstvenoj profesiji. Međutim, iz toga ne sledi da novinari prebacuju odgovornost na druge, već samo da odgovornost prvenstveno vide u okruženju, a potom i u sopstvenoj profesiji.

4. Indeks prekarizacije rada
4.1. Prekarnost zaposlenih novinara
U našem istraživanju orijentisali smo se na 9 osnovnih grupa pokazatelja prekarnosti zaposlenih medijskih i fizičkih radnika. Reč je o sledećim grupama pokazatelja: nesigurnost zaposlenja (niska zapošljivost), nesigurnost radnog mesta, neizvesnost radnog vremena, neizvesnost zarade (nadoknada za rad, plata, nadnica), nesigurnost zaštite zdravlja i bezbednosti, nesigurnost uslova rada, nesigurnost radnih prava, nesiguran status (status preživljavanja) i egzistencijalna nesigurnost. Prekarnost rada i života je višedimenzionalna pojava kumulativnog karaktera.
Sumiranje rezultata 9 pokazatelja prekarnosti novinara pokazuje zabrinjavajuću prekarnost, a pod njom podrazumevamo osrednju, veliku i veoma veliku nesigurnost. Više od 3 petine ispitanih novinara (61%) karakteriše zabrinjavajuća prekarizovanost rada i života. Novinare najviše tišti pravna nesigurnost, nesigurnost radnog vremena, radnog mesta i uslova rada.
Visini indeksa prekarnosti rada i života novinara najviše doprinose četiri tipa nesigurnosti: pravna nesigurnost, nesigurnost radnog vremena, radnog mesta i uslova rada. Čak 4 indikatora ne diferenciraju znatnije novinare i fizikalce, već ih čine sličnim: egzistencijalna nesigurnost, pravna nesigurnost, nesigurnost radnog mesta i nesigurnost radnog vremena. Očigledno je da su ovo karakteristike opšte prekarizacije.
4.2. Prekarnost nezaposlenih novinara
Natpolovična (52%) je spremnost na prihvatanje nesigurnih i teških uslova rada – na prihvatanje posla za bilo koju platu, na bilo koje radno vreme, bilo kakvog tipa radnog ugovora, i sl.

5. Odnos između percepcije medija i prekarizacija života novinara
Percepcija stanja u medijima i prekarnost zaposlenih novinara. Sa rastom prekarizacije zaposlenih novinara raste i broj novinara koji smatraju da u Srbiji nema slobode medija. Korelacija između ove dve pojave je niska (0,20), ali je statistički značajna.

6. Zaključak
Po mišljenju novinara stanje u medijima je loše. Za to je prvenstveno odgovorno medijsko okruženje – vlast, država, vlasnici medija, a potom i sami novinari. Uloga novinara u emancipaciji i odbrani medija je pod stalnim i sve jačim pritiskom prekarizacije rada i života novinara. Teško je očekivati veći angažman medijskih radnika u situaciji kada su im ugroženi rad i zaposlenje, i kada im se svakodnevno onesiguravaju uslovi za pristojni život.
Naša polazna hipoteza o povezanosti odnosa novinara prema medijima i prekarizacije novinara je većim delom potvrđena. Nesumnjivo je da nezaposleni novinari u priličnoj meri medije vide kroz stanje prekarizacije u koju su upali (naravno ne svojom voljom)
Jak profesionalni identitet stavlja branu ispred svakog ugrožavanja tog identiteta.
Ukupno uzev, deo novinara je razapet između sopstvene prekarnosti i svog profesionalnog identiteta. Najveći broj među njima ostaje u novinarstvu iako bi najradije (da može) otišao što dalje od tog poziva; najmanji broj (okvirno jedna petina) ostaje u novinarstvu da piše i govori onako kako drugi hoće; na kraju tu su (okvirno dve petine) oni novinari koji čuvaju medijski integritet i profesionalni identitet, izgleda, za veliku cenu.
Prekarizacija nije prirodno ljudsko osećanje niti normalno stanje u modernoj civilizaciji. Postoje pozivi i postoje delatnosti u kojima se sve konsekvence prekarizacije slamaju na čoveku-radniku, ali postoje i delatnosti koje se postepeno ili koje će se postepeno urušavati pod teretom prekarizacije nosilaca te delatnosti, ljudi-radnika. Mediji su takva delatnost, a tu su potom nauka, visoko obrazovanje, kultura i umetnost.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Osnovne uloge medija, u jednom banalnom i do kraja uprošćenom pristupu, možemo da redukujemo na (1) pružanje pouzdanih informacija, i na (2) ulogu „psa čuvara” (watchdog). U sledećem koraku možemo komotno da zaključimo i bez dubljeg istraživanja, gotovo pomoću površnog posmatranja, da mediji danas u Srbiji ne rade valjano svoj posao, odnosno da ne obavljaju te dve ključne funkcije. Naše istraživanje pokazuje da iznetu ocenu dele i sami novinari, a da odgovornost vide kako u svojoj profesiji tako i u okruženju, odnosno u koaliciji političkih stranaka i privatnog kapitala.
Na kraju da se zapitamo: Zašto od novinara tražimo ono što ne tražimo od nas samih? Tražimo da budu istinoljubivi, hrabri, pametni, kritični, da budu zastupnici javnog interesa, da kažu ono što mi ne smemo da kažemo. No, da ne tražimo od njih da budu sve ono što mi nismo? Kažemo, pa to je njihov posao. Ili je posao svih nas da stvaramo takve društvene uslove u kojima javna reč neće povlačiti posledice po onoga koji ju je javno izneo? Ukoliko to ne učinimo svi ćemo postati žrtve prekarizacije kao procesa prisilnog kreiranja poslušnika i doušnika, udvorica i beskičmenjaka, marioneta i statista.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook12Tweet about this on TwitterShare on Google+0