Strogi zatvor za sindikaliste u Francuskoj

Print Friendly, PDF & Email

Autor: Radoslav Pavlović, Nancy (Francuska)


Poštovani drugovi,
Kako sam tek nedavno naleteo na vaš sajt, koji me kao radnika po poreklu, životnoj sudbini i idejnom opredeljenju veoma interesuje, i kako iz inostranstva nisam mogao pratiti ni deseti deo radničkih i sindikalnih zbivanja u Srbiji o kojima vi donosite svakako najpotpunije informacije, i kako se za nekoliko meseci – nakon odlaska u penziju – spremam konačno vratiti u Mladenovac iz koga sam potekao, pade mi na pamet da bi vam jedan dopis iz Francuske bio od koristi.


Reč je o epohalnom dogadjaju iz francuskog radničkog i sindikalnog života: osam sindikalnih vodja iz bivše firme „Good Years“ iz Amiena, ugašene posle odluke poslodavca da delokalizuje proizvodnju u neku zemlju sa jevtinijom radnom snagom, osudjeno je 12.januara na dve godine zatvora uslovno, a od toga devet meseci strogog zatvora, zato što su 6. i 7. januara 2014. trideset sati prinudno držali zatvorene u prostorijama uprave dvojicu direktora (nad kojima nisu vršili nikakvo nasilje i kojima su donosili besplatne sendviče). Ova odluka je odjeknula kao bomba ne samo u redovima radnika i sindikalista, već i u javnom političkom životu. Naime, od 1945. godine nikada jedan sindikalist nije osudjen na zatvor zbog svoje aktivnosti. Ono što je pošlo za rukom „gvozdenoj dami“ u Engleskoj, naime da kriminalizuje štrajkove i sindikalnu borbu radnika, u Francuskoj nikome nije padalo na pamet, ni desnici ni levici.
Ova odluka suda je kao izraz i test u klasnim odnosima snaga od istorijskog značaja. Mickaël Wamen, borbeni predvodnik sindikata CGT u „Good Years“-u je uz Xavier Mathieu-a (Ksavije Matje), vodje sindikata CGT iz jedne druge firme auto guma „Continental“, koja je doživela sličnu sudbinu posle krize iz 2008. godine, nacionalni simbol borbenih delova radničke klase. Dezindustrijalizacija je tada za godinu dana zbrisala 400 000 radnih mesta u metalurgiji, mahom automobilskoj industriji, a time i gotovo isto toliko dostojnih ljudskih života. Socijalisti su, na vlasti ili u opoziciji, prepustili kapitalu da sprovodi svoje „reforme“ onako kako odgovara trci za profitom. Ratrojena levica, komunisti i trockisti, koji su zarad bezizglednih izbornih rezultata (od 2 do 5%) – na osnovu kojih dobijaju od države proporcijalnu finansijsku nadoknadu koja im omogućava preživljavanje do sledećih izbora – pokazali su se nesposobnim da otvore političku perspektivu za lokalno ograničene sindikalne borbe, te zadovoljili deklarativnom podrškom radnicima. Sindikati su podeljeni u korporativnim strategijama i grabežu vodja za visoko državno nameštenje, čak ni za prvomajsku manifestaciju se ne umeju dogovoriti, a da nije turskih i kurdistanskih radnika s njihovim partijama i crvenim zastavama, ulice bi bile gotovo prazne. Čak ni najstariji i najborbeniji radnički sindikat CGT (Generalna konfederacija rada) nije u stanju mobilizirati svoje trupe. Radničkom klasom je ovladao duh depresije, a na njenoj periferiji, medju nezaposlenima i otpuštenima, koji nikakvu šansu nemaju da nadju novo radno mesto u novoj industrijskoj podeli rada, bes i očaj nalaze ishodište u sve masovnijem glasanju za krajnju desnicu (Front national). Kapital, mediji i njihove političke stranke, uključujući tu i socijaliste, koji u svom programu već odavno nemaju ni gram socijalizma a u članstvu nijednog radnika, okreću opštu društvenu tematiku ka terorizmu, iza koje se u pometenoj malogradjanskoj klasi širi strah od islama i arapa, dok su „obojeni“ radnici vitalni deo metalurgije i građevine. Ako se ima u vidu da su novi naraštaji tih stranih radnika izloženi zakonski zabranjenom, ali prikrivenom i dubokom usadjenom rasizmu, da su ispali iz školskog sistema, da čine većinu mladih nezaposlenih i da ih najviše ima u zatvorima zbog mahom sitnih prekršaja, onda nije teško zaključiti da je Francuska – a i niz drugih zapadno-evropskih zemalja – bremenita socijalnim eksplozivnim koktelima. Medjutim, ovaj elektro-šok buržoazije može imati i neočekivani pozitivni obrt, tj. uzdrmati jedan od najstarijih radničkih pokreta u Evropi i pokrenuti ga iz stanja malaksalosti, u nadi pomešanoj s nevericom, da će se nekim čudom „država blagostanja“ povratiti.
Sud u Amienu je doneo političku odluku, na zahtev vlade ili sitnoburžoaskog javnog mnenja, koje vladajući socijalisti nastoje pridobiti za naredne izbore – jer sve izbore katastrofalno gube već više od tri godine – a ne na zahtev poslodavca ili sekestriranih direktora, s kojima je već odavno postignut relativno kompromisni dogovor posle sedmogodišnje pravosudne gerile. Isto tako predvodnici „Continentala“ su pre neku godinu osudjeni (a onda pomilovani) na sudu zbog polupanih kompjutera u njihovoj prefekturi. Oba puta radnicima je, kako kaže njihov advokat, „pukao film“, jer ih je suprotna pregovaračka strana zamajavala, dok su se njihove porodice, brakovi i neisplaćeni krediti za kuće obrušavali pred njihovim očima. Nekoliko njihovih drugova je izvršilo samoubistvo, depresija vodi u alkohol, a broj razvedenih brakova se više i ne beleži. Sud nije mogao da dokaže nijednu individualnu krivicu, te je zato kažnjena vodeća sindikalna garnitura. Micakel Wamen kaže da su odluke suda, koji zavisi od ministra pravosudja, „političkog karaktera“: „One znače da ova takozvana socijalistička vlada šalje poruku zaposlenima da treba da ćute naspram socijalnog nazadovanja“. „Od sada će u svim socijalnim borbama ova sudska odluka iz Amijena biti preteća ekran-zavesa za sve“, kaže advokat osudjenih Fjodor Rilov. Pravnici koji podržavaju odluku suda kažu da „radnici ne mogu sami sebi krojiti pravdu“. Filip Martinez, generalni sekretar CGT, kaže da je ovo „glasna poruka vlade, i to u lošem smislu, koju ona šalje na adresu zaposlenih koji se bore da sačuvaju radno mesto“. Osećaj duboke nepravde je dopro čak i do pojedinih ministara i poslanika socijalista, koji osudjenima preko Twittera šalju „bratsku emociju“. Levica i sindikati najavljuju široku mobilizaciju protiv ove odluke koja je udar na istorijsku Povelju pobedničkog Pokreta otpora iz 1945, temelj posleratnih radničkih i sindikalnih prava i dostignuća.

Svi navodi su uzeti iz „Le Monde-a“ od 14. januara 2016.

Podeli vest sa prijateljima....Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0